Скривена историја: Креће се лађа италијанска

16/02/2016

Током свих ових година једини прави велики искорак на научном пољу, у историографији Првог светског рата, направио је неко ко не припада бирократизованом систему и ко чак и није историчар по образовању: Радмила Мила Михајловић из Рима

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Паролу ”Србија у Великом рату” чули смо безброј пута од 2014. године. Свакако ћемо је слушати и до стогодишњице окончања Првог светског рата, али, већ сада се наслућује да многи јубилеји неће бити обележени како ваља.

Пре свега, нема ни најаве барем једног играног филма о Првом светском рату, тако да ћемо и даље остати на једном једином за све ове године – филму ”Марш на Дрину” из 1964-те.

Да, снимљен је још један, ”Свети Геогије убива аждаху”, 2009. године, али тај филм је боље и не помињати.

С друге стране, од 1945. године у Југославији је снмимљено око 600 партизанских филмова. Међу њима је и ”Игмански марш”, о неколико десетина промрзлих партизана током једне ноћи почетком 1942, у коме су, узгред речено, лажирани догађаји (промрзле партизане заправо су спасили четници, а ови су их поубијали кад су прездравили), док нема филма о маршу епских размера преко Албаније током зиме 1915/1916. године.

Под паролом ”Србија у Великом ртау” снимљен је и један документарни филм, баш под тим називом, али, опет, поновљена је иста прича, она која се преписује већ скоро сто година. Та прича није научна, већ митска, и на први поглед није лако објаснити зашто је то тако, пошто у овом случају, за разлику од Другог светског рата, не постоје лични мотиви владајуће ”елите” за скривање истине. Ево само једног примера колико су јаки ти лични мотиви. Једном колеги, истраживачу, после округлог стола на коме се залагао за радикалан раскид са бољшевизираном историјом, пришла је докторка историје, често присутна у јавности а иначе без ваљаних научних радова, и дословце рекла: ”Јел ти хоћеш мене и моје дете да избациш на улицу?” Наиме, та историчарка живи у вили на Дедињу, наслеђеној од оца, Титовог генерала, који се у њу уселио на познати начин после Другог светског рата. Тако ће она до судњега дана понављати причу о ”издајнику Дражи” и ”злочинцима четницима” и ту нема лека.

Међутим, када је о Првом светском рату реч, тога нема, па опет, исувише је много епских наслова типа ”Голгота и Васкрс Србије”, а исувише мапо добрих научних радова, попут дела ”Невољни ратници” академика Драгољуба Живојиновића.

Нема другог објашњења овог феномена сем да су установе које се баве историјом исувише бирократизоване и опортунистичке. Изгледа да се и на историографију везану за Први светски рат пренео синдром Другог светског рата: ”Не таласај и привилегије су сигурне!” Тако се изгради каријера и после нико не жели да каже како су звања, и привилегије, у ствари стечени на не баш уверљив начин.

Због тога није чудно што је једини прави велики искорак на научном пољу направио неко ко не припада бирократизованом систему и ко чак и није историчар по образовању: Радмила Мила Михајловић из Рима, магистар музике и некада оперска певачица, а данас запослена у сектору дистрибуције РАИ телевизије.

Пошто италијански говори као српски, а Богу хвала занимају је историјске теме, Мила Михајловић већ годинама посећује римске архиве и повремено објављује књиге о својим новим открићима. Она је, дакле, пре свега савладала језичку баријеру, која реално гледано јесте велики проблем за наше историчаре, нарочито када није реч о енглеском језику. Наиме, за сваки догађај потребно је истражити и документа ”друге стране”, што у ствари значи документа свих учесника, па и непријатеља, а камоли савезника, као што су нам били Италијани. Језички проблем, наравно, постоји и у великим државама, у којима је чак и већи. На прсте једне руке могу се избројати западни историчари који су научили српски језик и дошли да проучавају наше архиве, па тек онда објавили своја дела. Када је Други светски рат у питању, изгледа да то није учинио дословце ни један, тако да они углавном користе оно што су им још давних дана сервирали комунисти.

Елем, уместо да наш историјски естаблишмент буде срећан што се појавио неко у Риму ко проналази и преводи италијанска документа, он реагује уздржано, па чак и са завишћу, тако да се открића Миле Михајловић нису појавила у фељтонима најтиражнијих дневника, нити на ТВ каналима са националном фреквенцијом, а да не говоримо о трновитом путу до школских уџбеника, који је посебна тема, јер је ту у питању један велики бизнис, и борба за очување монопола у том бизнису.

За илустрацију значаја открића Миле Михајловић, ево само једног цитата из извештаја италијанске војске писаног 1916. године:

”Преображај Бриндизија у луку прворазредног војног значаја, импровизација колико чудновата – толико генијална, као и ни из чега створена војна база у Валони, омогућили су нам да обавимо можда најбриљантнију операцију током ове две године рата, у којој је 300.000 људи – од децембра 1915. па до фебруара 1916. године – безбедно пребачено на другу обалу Јадрана, непријатељу под носом и упркос неповољним условима зимског периода, непрекидних напада из воде и из ваздуха, у уском грлу мора, пловећи по обавезним путањама и дуж дугих обала отворених ка мору, под ударцима свих могућих ветрова и без било каквог лучког прилаза.”

Свима нама са класичним школским образовањем парају уши речи Италијана: ”Омогућили су нам да обавимо…”. Јер, нас су учили према песми ”Лађа француска”. А лађа је у ствари била италијанска. Прецизније речено, било је и француских и британских лађа, али најбројније су биле италијанске. У бројкама: српску восјку и избеглице превозило је шест великих италијанских прекоокеанских бродова, 2 помоћне француске крстарице, 6 бродова-болница (5 италијанских, 1 француски), 2 мала италијанска брода-амбуланте, 34 средња и мала пароброда и помоћних пловила (15 италијанских, 15 француских, 4 енглеска). Укупно: 28 италијанских, 17 француских и 5 енглеских бродова. Од 12. децембра 1915. до 22. фебруара 1916. превезено је око 300.000 људи, српских војника и избеглица, укључујући и 22.928 српских ратних заробљеника (махом Аустроугара).

Бројке су далеко више у корист Италијана када се урачуна и ангажовано људство, јер су њихове санитетске екипе биле далеко најбројније, а њихова војска је заустављала продор Аустроугара из правац Котора, све док и последњи Србин није укрцан на бродове. У тим борбама Италијани су имали губитке, као и на мору, када би непријатељ успевао да потопи њихове бродове.

Овде се издваја пример брода амбуланте ”Марекјаро” и његовог капетана Какачеа, за кога нико у Србији није чуо, а који би требало да има улице у многим градовима. Наиме, када је ”Марекјаро” налетео на подводну мину, и када је избио пожар, капетан Какаче је са својом посадом остао на дужности до последњег часа. На други брод пренето је свих 120 тешких српских рањеника, док је капетан Какаче, са делом своје посаде, нестао у дубинама Јадрана.

(”Слобода”, гласило СНО, Чикаго, 10. фебруар 2016)