Ексклузивна документа из Националног архива у Вашингтону: Истина о Операцији ”Ретвик”

17/02/2016

Лесковац после британског бомбардовања 6. септембра 1944.

Ексклузивна документа из Националног архива у Вашингтону
Истина о Операцији ”Ретвик”
Уговорени циљ био је да британска авијација почетком септембра 1944. бомбардује Немце док се кроз Србију повлаче из Грчке. Међутим, Американци су открили да Немци нису ни отпочели повлачење из Грчке до октобра и да је циљ ”Ретвика” заправо био сламање четничког отпора партизанима
„Акција у Србији има за циљ да елиминише Михаиловићев покрет. У овом тренутку Србија је од главног интереса јер су партизани коначно схватили оно што су им Британци дуго сугерисали – да што пре стигну до Дунава и да они дочекају Русе а не четници“ (Извештај америчког пуковника Хантингтона)
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

Десетог августа 1944, на састанку у Казерти, врховни командант савезничке команде на Средоземљу, Мејтланд Вилсон, је наговорио Тита на заједничко ангажовање којим би се спречило очекивано немачко повлачење са Балкана. Тито је требало да отпочне акције на комуникацијама у много већем обиму него што је то до сада чинио. Заузврат му је обећана интензивна подршка бомбардера као и појачни обим снабдевања.
Оперативна одговорност за операцију, познату под називом „Ratweek“, је била на недавно оформљеној јединици БАФ (Balkan Air Force), састављеној готово искључиво од британске ваздушне флоте, под командом вајсмаршала Елиота. Меклин, који је требало и да разради план, имао је задатак да операције усклади и координише са активностима партизана. План је био да се покрене најшира герилска акција у земљи – на Дунаву, дуж железничке линије Београд – Загреб и на неким споредним комуникацијама од приморја ка унутрашњости земље. Ове акције је требало да буду подржане интензивним бомбардовањем путева и железничких комуникација, односно немачких колона у повлачењу. Уз то, 250 авиона је ангажовано како би се обезбедило адекватно снабдевање партизанских корпуса за ту сврху.
„Ratweek“ је према плану требало да траје до половине септембра, међутим, Немци нису почели са повлачењем главнине снага из Грчке пре почетка наредног месеца.
Амбициозне и опсежне припреме за операције заказане за 1. септембар имале су очигледно другачији циљ. Британски мајор Остин, официр СИС-а у Меклиновом тиму, је на конференцији са америчким пуковником Хантингтоном (шеф независне мисије код партизана) сугерисао да је главни циљ операције усмерен на Србију. Према извештају пуковника Хантингтона након конференције са представником СИС-а у Меклиновом штабу, било је овако:
„Акција у Србији има за циљ да елиминише Михаиловићев покрет. У овом тренутку Србија је од главног интереса јер су партизани коначно схватили оно што су им Британци дуго сугерисали – да што пре стигну до Дунава и да они дочекају Русе а не четници.“
Британци су очекивали да ће Немце у повлачењу Тито само пратити. Хантингтон је затим изнео уверење, да ће „садашње и будуће операције које воде партизани имати малог или никаквог утицаја на исход односно на ток рата“ .
Почетком септембра немачка главнина у Грчкој је имала око седам дивизија, док их је у Албанији и Југославији – јужно од линије Београд-Сарајево-Сплит било осам. У северној Југославији и на франици са Италијом било је девет дивизија. Највећа маса осовинских снага је остављена да се слободно повуче како би се партизани усмерили ка Србији.
Остин је Титове снаге проценио на 290.000, док је Хантингтон сматрао да је тај број нижи – око 200.000.
Према процени америчке мисије ”Ренџер”, укупне партизанске снаге које су могле бити укључене у офанзиву на Србију имале су максимално 50.000 војника, укључујући резерву у југоисточној Босни и североисточној Херцеговини, коју је чинило око 12.000 војника. Насупрот њима стајале су снаге националиста, бројне око 60.000 до 70.000 људи под оружјем.
Током целог септембра целокупна активност партизана се сводила на уништење и потискивање националиста.
У складу са Меклиновим планом, Тито је наређивао да јединице избегавају сукобе са Немцима и избегавају „нерентабилне“ нападе на утврђене градове. У упутству Оперативној групи дивизија од 5 септембра децидирано је нагласио да је „циљ ове операције уништавање четника Драже Михаиловића и Недићевих снага и њиховог апарата“. И 22. септембра наређивао је Дапчевићу и Поповићу да „све снаге пошаљу у инвазију Србије“ и да „преко празнина продиру између непријатељских снага“.
Све бројнији извештаји да партизани нападају четнике и када су ови ангажовани у борби против Немаца узнемирили су челнике ОСС-а, тако је на крају о томе обавештен и Стејт департмент.
У меморандуму тајне обавештајне службе ОСС, одсек у Барију, припремљеном за Стејт департмент, наводи се: „У Србији и Македонији партизани се сукобљавају искључиво са четницима.“
У извештају се тврдило да је добијено оружје Тито спреман да употреби и против савезничких трупа.
И извештај Канцеларије за ратне информације је потврђивао да партизани користе савезничку помоћ како би потисли националисте.
Чак и крајем септембра, било је „далеко од тога да партизани владају ситуацијом у Србији, „мада постоји конфузија и пад морала међу националистима због недостатка опреме.“
Највеће незадовољство је било због имплементације британске политике, коју Стејт Департмент, барем формално, није било вољан да прихвати. Британци су упозорени да „Американци не достављају оружје да би се оно користило у борби између политичких ривала“ и да је Енглезима боље да воде рачуна да се таква политика не спроводи.
Случајно или не, истог дана је и Черчил изразио „забринутост због велике количине ратног материјала достављеног Титу, који га користи за сукоб са земљацима, уместо да се ангажује против Немаца“ .
И током октобра ОСС је јављао: “Слаби немачки гарнизони у Чачку, Краљеву и Ужицу и даље остају ненападнути и партизани их обилазе како би се сукобили са четницима. Немачки покрети су неузнемиравани. Немци се крећу углавном ноћу како не би били мете савезничких авиона.“
Актуелна ситуација у Србији, која је сматрана и даље Михаиловићевом тврђавом, према опширном Марфијевом меморандуму из средине августа, била је:
”Међу Србима влада неподељена мржња према Немцима, Бугарима и партизанима подједнако. Према овима последњима јер се сматра да су прохрватски настројени. Срби имају изражен проруски став, мада страхују од увођења комунизма. Постоји прећутни споразум четника са Недићем. Михаиловић је у могућности да Недићеве људе преведе на своју страну јер многи служе у две организације, да прибаве оружје. Активности против Немаца су ограничене на акције отимања и обезбеђења опреме и повремене чарке, мада постоји јака жеља да се Немци озбиљно нападну, уколико савезници интервенишу код партизана да их не нападају и ако се обезбеде довољне залихе да предупреде репресалије.”
Михаиловић је нарочито упозорио на тренд да бивши немачки сателити и сарадници, усташе и домобрани, Бугари и Албанци убрзано прелазе у партизанске редове како би под савезничком униформом наставили нападе на Србе. Од савезника је тражио да се овакво престројавање забрани. Михаиловићеви наводи испоставили су се као тачни. Кирк је известио да је Тито послао делегацију Енверу Хоџи у нади да ће придобити његову помоћ у истеривању четника.
Током читавог септембра и октобра, то јест, до уласка Црвене армије у Југославију, партизани су све своје напоре усмеравали ка четницима. Чак ни америчка мисија код партизана није успела да посведочи ни о једној антиосовинској акцији, осим једне чарке на путу Скопље-Ниш.
У завршном извештају независне америчке мисије код Тита у „прегледу војне ситуације у Југославији“ мало простора се посвећује партизанском ометању немачког повлачења. Заправо, немачке колоне које су се повлачиле преко Србије, преко Краљева и Ужица, уопште нису поменуте. Крајем године, од седам немачких дивизија у Грчкој, осим једне која је стигла на време да буде десеткована код Авале, остале снаге током повлачења „нису претрпеле нарочито велике губитке“, мада су имале „напето повлачење“. Веће губитке је претрпело осам дивизија које су се налазиле у Албанији и Југославији. Губитке су претрпеле највише у борбама са Русима током октобра, али су две дивизије „десетковане на линијама повлачења“. Примера ради, „повлачење једног дела немачких јединица, преко Албаније и Подгорице, је успорено јаком британском артиљеријском ватром уз помоћ партизанских пешадијских снага.“
Овде је реч о јединицама које су припадале немачком 21. брдском корпусу. Да би спречили његово повезивање са немачком главнином, основана је специјална артиљеријска јединица „FloydForce“. Ова јединица је, уз помоћ ваздушних снага, остварила запажене резултате и за неколико дана избацила из строја неколико стотина немачких војника и официра. Међутим, узнемирени што се ова јединица превише удаљила од приморја, партизани су тражили да се „Floydforce“ хитно пребаци у околину Дубровника, где се наводно очекивао немачки изненадни напад. Оставши насамо са партизанима, Немци су се ослободили из замке и остатак се, мада уз озбиљне губитке нанете константним ваздушним нападима БАФ-а, придружио главнини.
Због тога је негодовао и Вилсон. Меклина је информисао да је Тито тражио тенкове и артиљерију па му је удовољено слањем британских јединица, а БАФ је појачао помоћ партизанима: „Време је сада да Тито коначно заврне рукаве и оствари свој задатак – да максимално притисне Немце“.
(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, фебруар 2016)