Историографија у Србији: Више од цензуре

19/10/2019

Драгачевски четници са цивилима

Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ
Нема границе између садашњости и прошлости. То су брзо схватили историчари још у далеким временима. Сви велики историчари који су писали историју света или својих народа су за ову чињеницу одлично знали. Зато су најбољи историчари управо они који време о коме пишу осећају као своје. Такво правило влада и данас.

Основно је правило, може се назвати и догмом, да ћемо што смо даље од догађаја које описујемо, све теже реконструисати шта се заиста догодило. Међутим, историја је као живот, јер уме да се нашали на чудан начин. Нарочито се то очитава у случају српске историје. Већина Срба данас много боље зна шта се догодило у доба I српског устанка, или I светског рата, чак, рецимо, више знају и о Косовском боју, него што познају праву истину везану за Други светски рат на територији Краљевине Југославије. Не догађа се то само због масовне културе која је огледало политичких стремљења, него је и историја на том нивоу, увек у сенци те врстеде ловања. Главни кривци су ипак – историчари.

Није реткост да се историја уподобљава и злоупотребљава. Овде се ради о нечем много опаснијем. У случају Другог светског рата на подручју Краљевине Југославијеје, злоупотребљавана, фалсификована и погрешно тумачена сама историографија, и то упоредо са писаном и јавном прокламованом историјом. На таквим учењима и научним темељима васпитаване и образоване су не само генерације Срба, него и генерације историчара. Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа. Не треба посебно наглашавати колико је то опасно, јер смо се већ у то уверили, и то на начин који није искључио изразито крваве трагове.

Трагика ове теме је, ипак и пре свега, у томе што се ни после таквих тешких лекција наши водећи историчари нису ослободили тог баласта, него су наставили да га носе на леђима сопственог народа. Када се историја налази у сенци свог придева или прерогатива, она престаје да буде наука и постаје све више сам префикс. У нашем случају ради се о идеолошкој матрици у коју историчари покушавају да поставе и укалупе историјске догађаје.

У консталацији у којој је историја погрешно написана и у ком установе бране тај фалсификат, изузетно је тешко описати шта се у ствари догодило, а посебно то пренети најширој српској јавности. Поштени и посвећени истражитељ у данашњем времену, а који се бави темом Другог светскограта, и данас се налази између чекића и наковња. Где га не буде нашла „релевантна литература“, наћи ће га фалсификовани извор, а ако и то буде избегао, сустићи ће га покуда и поруга званичних државних установа које су задужене за тумачење историјетог доба. Ако, неким чудом, и то буде савладао, неминовна судбина његовог дела је опште јавно ћутање, као нека врста секташке стигме. То и не би био проблем, да та врста секташтва нема неупоредиву моћ у односу на сопствену бројност међу становништвом. Секта, због сопствене малобројности, не може да покрије тако велико подручје културе и увек се јаве неке пукотине у том зиду. Зато се секта користи све ригорознијим мерама да би тај терен покрила. То не ослобађа задатка оне који праву историју желе да напишу. Истина и слобода су најсветлији задаци свакогслободноумног истраживача.

Стари историчари су нас, поред истине да границе између прошлости и садашњости нема, научили и да прави историчар-истраживач мора да зна сопствену историју. Тако су и највећи српски историчари увек одлично познавали историју своје фамилије, свог рода и свог завичаја, па, макар, после тога истраживали и најкомпликованије теме или далеке просторе. Управо историја сопственог завичаја тема је којом се аутор забавио у овом делу. Овако оивичен географски појам и јасно дефинисан временски период су оне тачке где су се сусрела инетересовања аутора.

Миломиир Ракићевић – Станко током читавог свог живота био је окружен и оптерећен управо овом темом. Стрпљиво је сакупљао сећања својих сродника, упоређивао их са огромном литерарном грађом везаном за ову тему, иистраживао и даље, не презајући да у том науму пређе и границе у које је био стављен туђом вољом.

Последњих три деценије, Ракићевић је проширио истраживања на читаву општину горачићку, како је она изгледала у оно доба. Грађу је сакупљао, понекад и из минијатурних или заборављених сегмената, систематизовао је и чувао. Некада су зидови ћутања били превисоки. Некада су валови лажи били превелики. Ракићевић је успео да преброди све те бродоломе и уђе у луку истине.

Пре годину дана ступила сам у додир са овом грађом. По свом обиму, она је већ задовољавала параметре које историографија као наука захтева за прецизно објашњење историјског периода, који је задат темом. Моји скромни додаци, само су заокружили већ готов Станков рад на једној успешној књизи.

Верност истини и вера у истину су главни квалитет овогдела. Ракићевић, иако то није било лако, успео је да се овог принципа држи до краја свог рада. Овој књизи увек ће се враћати нове генерације и кад нас не буде више било. То и јесте смисао историјске науке. Управо то успео је овом књигом да постигне Станко Ракићевић.

О Сретењу 2019. године

Ана Филиповић

(Предговор за књигу Миломира/Станка Ракићевића ”Горачићи у Другом светском рату”, која је недавно изашла из штампе)