”Српске новине”: Зашто комунистима више смета рехабилитација Калабића, него Драже?

08/06/2017

glava novine2 NET
Припадници разних комунистичких фракција несвесно су припремали терен за Дражину рехабилитацију, тако што су ширили и дограђивали пропаганду утврђену на процесу у Београду лета 1946. На том процесу се, поред осталог, циљало на то да је Дража био неспособан да заведе ред у својој наводно разулареној формацији. После су се једни надовезали тврдећи како је Дража у ствари био рођен за патријарха а не официра, други да је био превише неодлучан, трећи да је био неспособан, итд, тако да је, на крају тог процеса, у ТВ серији ”Равна Гора”, он представљен као ”добар, јадан”

Калабић је представљен као негативан јунак и у најчитанијем роману 1980-тих година, у ”Књизи о Милутину” Данка Поповића. Та књига је веома много утицала на јавно мњење. У условима цензуре, сматрана је као ”добра српска ствар”, што је још више ојачало њен, већини на први поглед прикривен, античетнички карактер
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Решењем Вишег суда у Ваљеву, објављеним 26. маја 2017. године, командант Групе корпуса Горске гарде Њ.В. краља Петра Другог Карађорђевића, потпуковник Никола Калабић, рехабилитован је и од сада се сматра као да није осуђиван. Решење је потписао судија др Драган Обрадовић.
Процес рехабилитације, који су покренули Калабићеви потомци, унука Весна Калабић и њене три ћерке, трајао је годинама. Ваљевски адвокат Горан Бранковић, заступник Калабића, имао је пуне руке посла, јер се Јавно тужилаштво упорно противило рехабилитацији. Тужилаштво се држало аката доношених непосредно после рата, у којима се износи низ неистина о Николи Калабићу. Тада је то рађено по шаблону и обухватало је готово све ”народне непријатеље”. У ову категорију спадали су сви припадници регуларне војске Краљевине Југославије – четници, па чак и ако су погинули од Немаца или заробљени и одведени у неки немачки логор још на самом почетку рата, односно ако ни теоретски нису били у могућности да почине дела која су им приписивана. Комунисти су се држали само једног правила: што виши чин и положај неког непријатеља њихове партије, то горе по њега.
Када је реч о Николи Калабићу, није ни било пресуде, јер му није ни суђено, пошто је погинуо у борби, јануара 1946. године. Ипак, још док је био жив, током друге половине 1945, комунисти су почели да доносе разна акта против њега, укључујући и конфискацију једине непокретности коју је имао, плаца од 1,3 хектара на Дивчибарама.
Тај плац данас вреди много, јер је у међувремену на Дивчибарама направљено туристичко насеље. Приходи од плаца добро би дошли Калабићевим наследницима, јер су, као и сво потомство Дражиних команданата, па и обичних војника, били изложени тешкој тортури. Калабићева ћерка Мирјана (да подсетимо, њеног брата близанца, Милана, комунисти су убили непосредно после рата, када је имао тек 14 година; њу су пре тога мобилисали у неку хрватску партизанску бригаду), није могла да настави школовање и да нађе иоле пристојан посао. И на тим лошим пословима често су јој давали отказ, чим би чули чија је ћерка, тако да није имала довољно радног стажа за пуну пензију. Гледано у данашњем новцу, она је добијала пензију мању од 100 евра месечно, и то у годинама када није било инфлације. Комунистима све то није било довољно, па су Мирјани приредили још једну подлост: када се удала, мужа су јој пребацили на посао у најдаљи крај државе – у Словенију, тако да је њихов брак брзо пропао.
У првим послератним годинама, социјалистичка Југославија је, као и многе друге часне људе, и Калабића ставила на списак ратних злочинаца.
Током процеса Тужилаштво се често позивало на то, без обзира што Калабићева кривица није поткрепљена доказима. Оно што ту пише своди се на тврдњу да је Калабићева јединица починила огроман број ратних злочина над недужним народом. То, иначе, комунисти тврде за сваког четничког команданта, од ђенерала Драже па даље редом.
Оно што њих уопште не занима, јесте законски оквир деловања наше војске у Другом светском рату. Војска је, дакле, имала своја правила службе, па између осталог и регулисано питање војних судова и преких војних судова. Тако, када су Четнички одреди Југословенске војке маја 1941. године продужили рат, они су деловали по законима Краљевине Југославије.
За ову причу нарочито су важна два закона: Закон о заштити државе из 1921, који се односио специјално на комунисте, као организацију међународних терориста, и Уредба о Војним судовима од 8. марта 1940. године.
Према Закону о заштити државе, свака комунистичка активност могла се казнити и најтежом казном. Према Уредби о војним судовима, у ратном стању сви команданти, од команданата пукова па навише, имали су право да изричу казне, укључујући и смртну, и без судова. Преки војни судови деловали су у ситуацијама када се случај решава у року од 24 часа, а ако се не реши у том року, случај се третирао као редован. Судови су имали по пет чланова, углавном судских официра (они су у цивилству често били судије или адвокати, којима су, као резервним официрима, у ратни распоред уписивани војни судови).
У преписци између генерала Драже Михаиловића и председника владе Слободана Јовановића, утврђено је да се у Уредби о војним судовима четничка бригада сматра као пук, корпус као дивизија, итд. Средином рата, на Михаиловићеву иницијативу, влада је ублажила Уредбу, тако да је поред осталог укинута казна од 25 батина.
У светлу два поменута закона, војни судови, као и команданти бригада и већих јединица, могли су да осуде на смрт практично сваког комунисту. Ипак, они то нису чинили, већ су по правилу на смрт осуђивани комунисти који су били убице или помагачи убица. Највећа група комунистичких убица на територији данашње Србије налазила се у горњој половини корпусне територије Горске гарде, на терену њеног Космајског корпуса (такође је залазила и на терене Смедеревског и Авалског, а ређе и Рудничког корпуса). Био је то Космајски партизански одред. Он током већег дела рата није деловао као класична герилска јединица, због огромне надмоћи четника. Била је само једна ситуација када је четницима изашао на црту и није имао куд: у селу Даросава код Аранђеловца, маја 1944. године. Тада га је опколила Качерска бригада Рудничког корпуса и преко 95 посто партизана, од њих нешто изнад 200, је погинуло у борби, пошто су одбијали да се предају. Комунистима је остало да после рата ово село преименују у село Партизани (што је у међувремену поништено) и да тврде како су их у ствари напали удружени Немци, четници, Бугари, недићевци и ко све не.
Припадници Космајског партизанског одреда углавном су били у цивилу, са скривеним оружјем. Они су се дању крили по земуницама, а ноћу су убијали богатије домаћине, трговце, свештенике, војнике на одсуству, итд. До пролећа 1944. године убили су најмање 300 цивила. За тим убицама постојале су непрекидне потере. Како су који хватани – укључујући и њихове помагаче – извођени су пред лице правде. Сваку осуду ових њихових припадника на смрт, комунисти су сматрали, а и данас сматрају, ратним злочином. Обратно, све ликвидације које су они починили, а у Малом Пожаревцу су, примера ради, 1943. године ликвидирали целу једну породицу – они и даље сматрају херојским делима.
Таква су правила њихове идеологије, али је, наравно, од тих правила јаче римско право. Зато ни један прави суд не би могао да огласи Николу Калабића за ратног злочинца и зато је опирање Тужилаштва, које је већ најавило жалбу Апелационом суду у Београду, узалудно. Чак и ако се поништи Решење Вишег суда у Ваљеву, само је питање времена када ће правда и на овај начин бити задовољена. На крају крајева, ово и није судска ствар, јер је као таква апсолутно јасна, већ је ствар политичког односа снага, које се своди на питање: колико је у Србији јака комунистичка идеологија и колико присталица она данас има?
Судећи по реакцијама на Решење о рехабилитацији, изгледа да и даље има много комуниста на високим положајима. Они свакако знају да је коментарисање судских одлука од стране представника извршне власти – кршење Устава, али ипак то чине. Карактеристично је, такође, да су сутрадан по рехабилитацији медији тражили изјаве само од прокомунистички настројених особа.
Дакле, све ово не значи да у Србији комуниста има много. У ствари, пре би се рекло да их има мало, али да су добро распоређени. Друго, они по инстинктима опстанка – пре свега опстанка привилегија које уживају – осећају да је ова рехбилитација за њих гора него рехабилитација ђенерала Драже. Јер, припадници разних комунистичких фракција несвесно су припремали терен за Дражину рехабилитацију, тако што су ширили и дограђивали пропаганду утврђену на процесу у Београду лета 1946. На том процесу се, поред осталог, циљало на то да је Дража био неспособан да заведе ред у наводно разулареној формацији којом је командовао. После су се једни надовезали тврдећи како је Дража у ствари био рођен за патријарха а не официра, други да је био превише неодлучан, трећи да је био неспособан, итд, тако да је, на крају тог процеса, у ТВ серији ”Равна Гора”, он представљен као ”добар, јадан”, и толико недорастао задатку да не може ни да примети, а камо ли осујети, убиство недужног цивила практично пред својим носом.
Како је Дражин лик издвајан у том смеру, тако су, последично, ликови његових команданата све више гурани на другу страну. А међу њима највише, по самој природи свога положаја – командант Гарде. И док у многим књигама од 1990. године наовамо видимо Дражин лик као позитиван, у описаном смислу, као ”добар, јадан”, нема апсолутно ни једне књиге, од Драшковићевог романа ”Ноћ ђенерала”, преко књига државних историчара па све до публицистике – у којој је Калабићев лик иоле позитиван. Да се подсетимо, Калабић је представљен као негативан јунак и у најчитанијем роману 1980-тих година, у ”Књизи о Милутину” Данка Поповића. Та књига је веома много утицала на јавно мњење. У условима цензуре, сматрана је као ”добра српска ствар”, што је још више ојачало њен, већини на први поглед прикривен, античетнички карактер.
Разуме се, када кажемо ”ни у једној књизи”, при томе не мислимо на издања ”Погледа”, укључујући и књиге из емиграције које су ”Погледи” прештампали. Ту је Калабић, наравно, позитиван лик.
И наравно, није случајно што још није судски рехабилитован ни један од истакнутих четничких команданата.
Као оличење српских војничких врлина – што комунисти врло добро знају, јер у ствари знају како су пролазили у сударима са Гардом; неки истакнути партизани то су причали чак и потписнику ових редова – и као командант који је чак и после слома насталог инвазијом Црвене армије, новембра 1944, имао 2.700 војника у својој јединици, потпуковник Никола Калабић је заиста велика препрека за комунисте.
Тако да остаје само да се види колико је Србија близу Северној Кореји и Куби, односно колико је далеко од негдашњег демократског уређења.
(Српске новине, гласило ОСЧ ”Рана Гора”, Чикаго, јун-јул 2017)