Уочи видовданског конгреса у Чикагу: СНО и четнички покрет

27/06/2016

Две братске организације, основане у Београду почетком 20. века, у размаку од пет година, оставиле су неизбрисив траг у српском народу

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Чикаго 1954, Видовданска прослава. С лева на десно: Никола Степановић, војвода Момчило Ђујић, Михајло Дучић, краљ Петар Други, Константин Фотић (последњи краљевски амбасадор у Вашингтону, Дражин рођак), владика Дионисије. Иза Дионисија мајор Цвјетићанин

Од оснивања 1908. године у Београду, па до наших дана, Српска народна одбрана и четнички покрет били су као две руке истог тела. Четнички покрет је основан 1903. године, пре свега ради акције у крајевима који су још били под Турском, док је СНО основана поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Како је поводом стоте годишњице СНО писао Васа Костић, само у Босни је до 1914. године било 166 ”велеиздајничких процеса” Србима и на свима је посебна пажња посвећивана везама са СНО, јер су је Аустроугари сматрали опасним противником.

И четнички покрет и СНО подржавале су водеће личности онога доба. Довољно је напоменути да је ”кум” СНО био лично Бранислав Нушић. Сем тога, у оснивавању СНО учествовале су и истакнуте четничке војводе, Војин Танкосић и Војин Вук Поповић.

Сматрало се да су победом у Првом светском рату циљеви Српске народне одбране остварени. Она се не гаси, али добија пројугословенски карактер и више делује на културном него на политичком пољу. Преокрет настаје 1929, када на чело СНО долази бивши четник војводе Вука Поповића, војвода Илија Трифуновић Бирчанин (Топола, 1887 – Сплит, 1943). Колико је југословенска идеологија тада била јака, виде си и по томе што су је у претходном периоду – а донекле и касније – подржавали и војвода Бирчанин и његов блиски сарадник Доброслав Јевђевић. Бирчанин је једно време био председник Организације југословенских националиста (ОРЈУНА).

Исти процес одигравао се и у емиграцији, где СНО такође није више личила на организацију чији одељак за Америку је 1914. године основао Михајло Пупин. Као најапсурднији узима се пример СНО у Канади, која је 1932. године променила име у Југословенско-канадско удружење.

Током прве године новог великог рата, Јевђевић је избавио војводу Бирчанина из италијанског притвора и он је одмах обновио рад Одбране у италијанској окупационој зони, све до Словеније. Тада је сједињен рад СНО и четничког покрета, јер је војвода Бирчанин оснивао четничке јединице као председник СНО. При томе је спровођена тактика легализације дела четника код опкупатора, ради ефикасније борбе прво против усташа, а потом и против комуниста. Током 1942. године и генерал Дража Михаиловић долази у везу са војводом Бирчанином, постављајући га за команданта западних крајева. На Дражин предлог, војвода Бирчанин најистакнутије команданте проглашава четничким војводама. Илија Трифуновић Бирчанин је био последњи председник СНО у отаџбини, где она све до наших дана није обнављана. На Бирчанинову сахрану, фебруара 1943. одине, у Сплит је дошао и један од његових најважнијих команданата, војвода Момчило Ђујић. Бирчанинова породица том приликом је поклонила војводи Ђујићу двоглед, јкоји је Бирчанин 1916. године наследио од војводе Вука Поповића (било би занимљиво позабавити се судбином тог двогледа; све ствари и документа војводе Ђујића, како је то потписнику ових редова недавно саопштила његова ћерка Сека, пренети су у дом Покрета српских четника Равне Горе у Шерелвилу код Чикага).

У међувремену, Српска народна одбрана је оживела у Америци, крајем 1941, захваљујући иницијативи песника и дипломате Јована Дучића. Јован је током лета дошао из Мадрида у Чикаго, код свог стрица Михајла, индустријалца. Последњу годину свог живота (преминуо је 1942) посветио је раскринкавању југословенске идеје и борби за истину о геноциду у НДХ. Скуп његових чланака из тога доба касније је објављен у књизи ”Верујем у Бога и Српство”. Један од својих првих чланака по добијању вести из поробљене отаџбине, Јован Дучић је посветио Дражи Михаиловићу, тада пуковнику. У члану ”Светло име Дража”, Дучић је писао: ”Ово је име данас најславнијег Србина, који се одједном појавио, на изненађење целог света, као гвоздена стена насупрот Немаца, Италијана и Хрвата свих одреда, – по врховима српских планина, као један човек и једно срце. Нико то херојство није осетио као амерички Срби, који су у прошлом рату од око 100.000 душа у Америци послали двадесетак хиљада добровољаца”.

Одмах после рата Српска народна одбрана у Америци покреће нову велику акцију: избављење четника и других емиграна из логора широм Европе и пружање помоћи у процесу њиховог настањивања у Америку. На овим пословима нарочито се истакао Светозар Маравић из Сент Луиса, пореклом Личанин. Током рата Маравић је био обавештајац америчке војске, у чину мајора, не само што је био изасланик СНО у Америци, Српског народног савеза и Српске православне цркве, већ је имао и пуномопћје Стејт департмента. О томе капетан Петар Бубрешко, командант позадине Требињског корпуса, који је Маравића упознао у логору Ландсхут у Немачкој, у књизи ”Задушно слово” пише:

”Петнаестак хиљада страдалника стигло је на ову страну Океана, где их је углавном Српска народна одбрана збринула при почетном сналажењу. Амерички Срби нису могли изаслати душевнијег гласника да српским борцима у збегу својски помогне. У томе погледу дело Светозара Маравића поприма значај једне хришћанске и патриотске мисије у послератном мутном времену и бездушно наметнутим тегобама у туђини”.

Маравић је био потпредседник централног одбора СНО у Америци, која је знатно оснажена доласком четника и ратних заробљеника, који нису желели да се врате у ”Титов рај”. Неки месни одбори Српске народне одбране добили су име ”Дража Михаиловић”, као у Њујорку и у Ванкуверу (Канада).

Најзвучније име међу новим функционерима СНО у Америци био је војвода Момчило Ђујић, који је радио у одељењу за довођење исељеника из Европе. Колико су војводе Ђујић и Јевђевић сматрале СНО у Америци важном, сведочи податак да су управо они 1952. године обезбедили 40.000 долара да јој се купи штампарија. Тако је те године СНО у Америци најзад добила своје гласило – ”Слободу”. У раду ”Слободе”, у том првом периоду њеног постојања, нарочито се истакао капетан Петар Бубрешко, иначе предратни дипломац са Сорбоне. Од 1953. до 1957. године он је био извршни секретар Централног одбора СНО и члан Уредничког одбора ”Слободе”.

У међувремену, главни уредник ”Гласа канадских Срба”, листа СНО у Канади, био је потпуковник Борислав Тодоровић, који је током рата био у Дражиној Врховној команди, као официр за везу са страним војним мисијама.

Поводом судске рехабилитације генерала Драже Михаиловића, 14. маја 2015. године, председник СНО у Америци, Славко Пановић, је писао:

”Наша организација, Српска народна одбрана у Америци, пригрлила је пуковника Михаиловића и његов родољубиви покрет отпора против непријатеља одмах по његовом појављивању у слободним српским планинама, и од тада па све до данашњих дана поносила се његовим јунаштвом и чашћу српског официра… СНО у Америци је стамено и деценијама постојано радила да очува достојанствен лик и дело Ђенерала и његових бораца”.

Поред свега осталог, на иницијативу Славка Пановића СНО је расписала награду од 100.000 долара за проналажење Дражиног гроба и тај оглас важи и данас.

(Слобода, гласило СНО, Чикаго, 10. јун 2016)