Осврт једног француског интелектуалца на лажи о ”Касапину” (Фиделу Кастру)

29/11/2016

Пише Жил-Вилиам Голднадел (Gilles William Goldnadel) писац и адвокат, аутор недељне хронике у Фигаро магазину, председник «Адвокати без границе»
Објављено 28/11/2016 у 13:29 у FIGAROVOX/CHRONIQUE http://www.lefigaro.fr/vox/monde/2016/11/28/31002-20161128ARTFIG00157-mort-de-fidel-castro-l-anticommunisme-est-un-humanisme-sauf-en-france.php?redirect_premium

«Лидер Максимо» је умро 25. новембра. За Жил-Вилијам Голднадела, у земљи Жоржа Маршеа (некадашњи дугогодишњи лидер КПФ – примедба преводиоца), комунизам тек треба процесуирати, што доказују опроштајне поруке у славу касапина из Хаване.

Није то први пут да нам праве ту горку шалу. Увек исто, помислимо да јој је крај, да су овог пута схватили. Да неће више поновити. Та глупа високопарност. Непристојна одавања почасти. Ускраћивање реалности. Али не, поновили су опет.

Оплакивали су Кастра. Ни његова сестра, Хуанита, неће присуствовати сахрани свом брату: «Претворио је острво у један оргоман затвор окружен водом». Али, поједини у Француској више осећају братсво према Фиделу од сестре тог тамничара.

Пре него што ћемо покушати да објаснимо необјашњиво, ево кратак подсетник умањене реалности. Кастро није био само јужно-амерички диктатор. Он је био и касапин, стручњак за дерање. Није се задовољавао тортуром и елиминисањем својих опонената, трговао је њиховом крвљу, као што је Вол Стрит Журнал подсетио у једном чланку 30. децембра 2005: 27. маја 1966, 3,5 литра крви по особи је медицински вађено од 166 затвореника по личној наредби Фидел Кастра и продато комунистичком Вијетнаму по цени од 100$ по литру. После вађења крви, 866 осуђеника, у стању мождане анемије, парализовани и несвесни, однети су на носилима и убијени.

Мигуел А. Фариа у књизи «Куба, једна револуција» пише на страни 415: «Од кад је Фидел Кастро преузео контролу над острвом 1959, најпоузданије процене износе да је између 30.000 и 40.000 људи побијено плотунима или у кубанским казаматима.»

Од првих дана револуције, Кастро је наређивао погубљење по преком поступку у циљу успостављања ”културе страха”, која је брзо уништила сваки оптор. Салонски револуционари који га у Француској подржавају благонаклоно му праштају његово насиље, док у исто време обично проклињу смртну казну која се примењује над убицама општег кривичног права. Вољно прећуткују да је у наредним деценијама Кастро обезбедио послушност свог народа продужујући стање терора.

Користимо окрутну жалост која је задесила комунистичку галаксију и њене дружбенике, да бисмо се осврнули и на оног чија је христична икона красила студентске собе 1970-тих година, али још и данас краси мајице шачице ретардираних. Че Гевара, пре но што се играо герилца у Боливији, руководио је злогласним затвором Кабана, где је награђен надиком «карнићерито» – мали касапин. Према Стефану Куртоау, аутору «Црне књиге комунизма», тај затвор је био место где су тортура и сакаћење били свакодневна појава. Према «Арчива Куба», невладином удружењу из Њу Џерзија, које је себи дало задатак да документује Кастрове злочине, 1959-те у Кабани убијена је најмање 151 невина особа.

Међу 94 деце за које се могла установити смрт, 22 су убили ескадрони под вођством идола есктремне левице.

Подсећајући на данашњу ситуацију, а и без приче о економском банкротству, Кристоф Делоар, председник Новинара без границе (Reporter Sans Frontières) је навео у суботу да се Куба налази на 171. месту (од 180) на светској табели слободе штампе.

Оплакивали су Кастра. Не говорим о комунистима. Не о Пијер Лорану (секретар данашњег КПФ – прим. прев), сину Пола (број 2 КПФ-а 1970-тих – прим. прев) за кога је «мајстор једне од најважније револуције покренуте у 20. веку… доказ о могућности изграђивања праведног и сувереног друштва за све нације».

Не говорим о нашем садашњем Председнику Републике, који је толико радостан што је помислио да је дотакао Историју тиме што је дотакао старца (Франсоа Оланд ишао је у званичну посету Куби – прим. прев), чији дегутантни еуфемизми у својој убитачној почасти («кршење људска права… разочарење») показује колико социјалисти још увек нису пресекли раскрварену пупчану врпцу.

Говорим о друговима у поразу, говорим о карневалским друговима: Кристиан Тобира (до недавно министарка правде и спроводилац Закона о истополним браковима – прим. прев.), којој никад не недостаје хипербола: «Последњи великан 20. века…». Говорим о Клемантин Отан (портпаролка преставника КПФ на претходним председничким изборима – прим. прев.), љубазно позвану на државну радио станицу Франс интер, у недељу, да изгрди оне који славе Кисинџера ударајући на Кастра, и која је свакако заслужила да добије место на тој радио станици, али као хумориста, за овај незабораван и дирљив Твит: «Фидел Кастру, за кубанску револуцију, отпор америчком империјализму, искуство `социјализма` прошлог века. Хаста сиемпре!»

Говорим, на крају, о Жан-Лик Меланшону (КПФ кандидат на претходним председничким изборима – прим. прев.), о којем је Онфре (Michel Onfray, филозоф) рекао у суботу у националном недељнику ”Поан” да је «дувао тепих», тј у најмању руку опијатски томпус, писшући невероватан твит: «Фидел! Фидел! Па шта се десило са Фиделом? Будућност је била обећана. Фидел! Фидел! Боливарски мач хода у небеса!»

Препоручујем, опет, свима који нису видели, да гледају почаст будућег кандидата (на председничким изборима – прим. прев.), недавно прихваћеног за кандидата у име КПФ, чији се мач узлетео у небо, у суботу ујутру, испред амбасаде Кубе. Беседа која изазива сузе. Вероватно су исто тако, једног модрог јутра 1953-ће, стаљинисти са поцрвенелим очима одали пошту малом оцу народа који данас очекује свог верног пратиоца.

Већ могу да замислим поједине који ће овом последњом реченицом бити шокирани.
Скандал је у нечем другом. У томе је што, управо, није скандалозно што су јавне почасти касапину са Хаване одате од стране познатих личности.

И објашњење долази.

Прво, патолошка мржња Запада, у свом анти-америчком облику. Све се праштало Фиделу у име свете борбе против јанки-империјализма. Све, па и истребљење и ”довођење у ред” свог народа. Али, та радикална мржња Запада није само политичка, већ и расна. Дозволите ми да цитирам своју маленкост према чланку «Размишљање о питању белаца» (2011): «Треба се навићи на неразум: неки мрачни гад кубански, венецуелански, боливијски или црномањасти Мексиканац са, ко зна?, умешаним индијанским претком, неће никад бити омражен колико чилеански гад попут Пиночеа, прогањан до гроба, којег је и Сартр омаловажавао за класично «лице латинског гада», налик на Франка».

Онда и посебно, због чињенице што комунизму тек треба да буде суђено у Француској. То је тужна француска специфичност.

Само у Француској нису архиви КГБ-а проучавани после пада Совјетског Савеза, што је растужило моју драгу Ани Кригел (комунисткиња у младости, научник, проучавала комунизам у Француској, покојна – прим. прев.). Чак и у Италији, с комунистичким схватањем историјског компромиса, архиве су проговориле, па знамо који друг или новинар је био на платном списку Совјетског буџета. Само у Француској политизирани синдикати могу слободно признавати везе са КП а да им се углед не уруши. Само у Француској се комунистичка партија сме још увек да носи то име, китећи се српом и чекићем. Само у Француској популарни музичари могу наступати на ”вашару комунизма” (фестивал који сваке године организује лист КПФ Л`Хуманите” – прим. прев), а да им не прети никаква осуда. Само у Француској, странка моралне левице на изборима се удружују са комунистичком партијом, а да се не постиде, нити буду дискредитоване.

Јер, у Француској они који су се жустро борили против комунизма и њихових подржаваоца из екстремне левице, су медијски етикетирани и сложени у гето екстремне деснице. То је посебно био случај са Стефаном Куртоаом, који је био близу друштвене смрти зато што је писао своју «Црну књигу комунизма».

Зато што је имао самоубиствену храброст да број људских бића убијених да би се устоличио комунизам процени на 100 милиона. Пол Кангор у свом «The Communist» цени да је књига Куртоаа далеко испод чињеница. Куртоа је проценио на 20 милиона жртве Стаљина, али Александар Јаковљев, помоћник Горбачова којег цитира Кангор, процењује покољ у Совјетском Савезу на између 60 и 70 милиона људских бића.

Антикомунизан је хуманизам.

Грађански Пост скриптум: у недељу у 13х на ТФ1, могли смо видети Кубанце избеглице на Флориди, бивши «боут пипол», како свечано славе смрт диктатора. Али не на државном каналу Франс 2, где смо у исто време видели само уплакане Кубанце. За све који, као ја, не могу прихватити доминацију идеологије над недељивим добром, које кроз порез плаћају грађани – као природну катастрофу, скрећем пажњу на стварање «Колектива корисника аудиовизуелних друштвених услуга» (contact@collectif-uspa.fr).

Превео: Слободан Костадиновић