Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Комунистички прогон лекара

03/12/2016

Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “

ПИШЕ: Миша МАТИЋ

(…) Четрнаест година после смрти др Владана Ђорђевића у Београд долазе комунистички властодршци. Иако смо у предхосном делу видели да су први српски лекари прогоњени по политичким и идеолошким основама, од протеривања до осуде на временске затворске казне, ово што предстоји по завршетку Другог светског рата, није забележено у историји Србије.

Током рата дешавала су се убиства лекара, како у борби са непријатељем, тако и у логорима које су држали Немачки окупатори. На списку 1000 погинулих припадника ЈВУО налазе се имена лекара: др Миливоје Николић, др Божин Петрашиновић, др Живорад Николић, др Франц Кашиковић, др Јован Кашиковић, др Лепосава Јелић Живковиж, др Живан Живковић, др Слободан Глигоријвић, др Милан Апостоловић ( носилац Карађорђеве звезде )… На падинама Зеленгоре пролећа 1945. убијен је и др Јуре Пашкаван, Хрват из Ријеке, лични лекар генерала Драже Михаиловића.

Партизанске јединице свој крвави пир отпочињу масовним убиствима интелектуалног и слободоумног становништва још у току такозване Ужичке републике, па оно што је дошло после 1. септембра 1944. из данашње перспективе не представља никакво изненађење.

Новембра 1944. године у Београду, на непознатој локацији убијен је и закопан, без обележеног гроба проф. Др Светислав Стефановић, лекар, оснивач Катедре за патологију и оснивач Српског лекарског друштва. Проглашен је „народним непријатељем“ због своје књижевне делатности, заправо само због тога што је у време окупације био на челу СКЗ и зато што је 1934. превео Мусолинијево дело „Држава“ на српски језик. Извесно је да је био бољи лекар и бољи књижевник од многих који су касније креирали књижевну сцену и успостављали научне нормативе у медицини.

Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу, у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “ Са медицинског факултета је ликвидирано или искључено у периоду од 1944. до 1945. укупно 25 наставника свих звања и то:

Оснивача – 1

Академика – 2

Редовних професора – 16

Доцената – 5

Асистената – 1

Проф Др Александар Костић и његова супруга др Смиља Јоксић – Костић искључени су са Медицинског факултета у Београду 1952. односно 1954. Проф. Др Александар Костић био је оснивач Медицинског факултета у Београду. Шеф катедре за Хистологију, Предавач на више Европских универзитета, носилац многох страних и домаћих одликовања, међу којима и француске Легије части.

Проф. Др Смиља Јоксић – Костић, била је редовни професор Медицинског факултета у Београду, на катедри Интерна медицина. Била је један од оснивача Дечје клинике у Тиршовој и шеф дечјег диспанзера ове клинике. У то доба, од њих није било бољих лекара у Европи, али овде нису били ваљани. Син Вања им је 1943. погинуо у редовима ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Млађи син, потоњи композитор Воки,био је од 1946. две године на робији због растурања антикомунистичких летака. Академик Александар Костић је искључен са Медицинског факултета на предлог Др Душана Ђурића Зинаје.

Др Зинаја као партизански лекар постаје професор на Медицинском факултету, на предмету Хиргија. Како сведоче његови студенти и асистенти , на предавања из предмета Хирургија, студенте је упућивао на предавања код асистената, док им је он држао предавања из „партизанске хиргије“. Његов син Иван Ђурић је био потоњи председнички кандидат Реформске странке Анте Марковића, док му је близак рођак био и архитекста Богдан Богдановић, некадашњи градоначелник Београда. Оспорити мишљење партизанског хирурга, оснивача Прве пролетерске није могао ни оснивач Медицинског факултета и четнички отац. Страдање бољег било је неминовно.

У трагичном случају доц. Др Јована Мијушковића, сазнајемо да је 1928. прва опрација на отвореном срцу обављена у Ваљеву. Из овог града је и један од двојице оснивача четничког покрета др Милорад Гођевац. Рођен је у Ваљеву 12. марта 1860. године. Медицину је студирао и докторирао у Бечу 1889. године. Лекарску каријеру започиње у Kњажевцу, као државни лекар, а наставља је у Београду, где од 1889. године обавља дужност управника санитета. У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској.

После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан. Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита. Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.

Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у ИИИ београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године „У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911.

Постаје прва српскиња која је завршила студије на Берлинском универзитету. До полагања државног испита била је лекарски помоћник у ваљевској Окружној болници, а потпм лекар ваљевске општине.

У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској. После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан.

Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита.

Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.

Четници војводе Анђелка Анђелића су доједног сви изгинули у борби са Турцима на Четирцу маја 1904. Наредне акције су биле много успешније, па доласком Милована Миловановића Балачка у српску Владу, Српски комитет почиње да се финансира из државног буџета. Даља историја четништва је данас, иако би требало да буде опште позната, помало заборављена, као и Др Милорад Гођевац. Из Ваљева је и друга жена лекар у Србији, др Драгиња Бабић. Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере“.

Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у III београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године „У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911. Постаје прва српскиња која је завршила студије на Берлинском универзитету. До полагања државног испита била је лекарски помоћник у ваљевској Окружној болници, а потпм лекар ваљевске општине.

У оба балканска рата учествује као управник такозване резервне, односно војне болнице у Ваљеву. У Првом свестком рату, по продору Аустроугарских трупа постављена је за управника резервне болнице у Пироту, да би се после Kолубарске битке и епидемије пегавог тифуса, по сопственој одлуци, вратила у Ваљево, како би помогла својим суграђанима и оболелим војницима. Умире у Ваљеву од пегавца 24. јануара 1915. у својој 28. години. Поред др Драгиње Бабић у прва два месеца 1915. у Ваљеву умире 16 лекара и вишеприпадника сантетског особља, међу којима и добровољна болничарка, српска сликарка Надежда Петровић.

______________________________

Литература:

[1] Крстић,Угљеша: Доктор Јован Апостоловић, први Србин лекар, Зборник Матице српске за књижевност и језик,Књига трећа 1955.г.

[2] Радоје Чоловић: 800 година српске медицине; Манастир Свети Прохор Пчињски 2011.

[3] Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958;

[4] Владимир Јокановић, Великани наше медицине – Владан Ђорђевић (1844-1930) Гласник ЛКС, Београд, 2010.

[5] Владан Ђорђевић, Министар у апсу, Београд : Штампарија „Штампе“ С. М. Ивковића и комп., 1909.

[6] Александар Динчић: Списак од 1000 погинулих бораца и старешина четничких одреда Југословенске Војске; Погледи; Крагујевац

[7] Организована сахрана Бога у Белој Цркви. Антоније Ђурић; Црвена куга

[8] „Политика“ 7. Новембар 1944.

[9] Прим. Др. Будимир Павловић: Предлог моралне рехабилитације професора и другог наставног особља Медицинског факултета који су из политичких разлога удаљени са 1944-1954. 24. Јануар 2001.

[10] Лука Ћеловић Требињац ( Придворци, Требиње 1854 – Београд 1929 ) велетрговац, рентијер, финансијер, задужбинар, највећи добротвор Београдског Универзитета. Оснивач и председник Београдске задруге. Између осталог изградио зграду Београдске задруге или како је данас зову – Геозавода, која отпочиње пројекат »Београд на води» али се избегава помен имена Луке Ћеловића Требињца, оснивачаЧетничког покрета у Србији.

[11] Марко Лопушина: „Др Драгиња Бабић, једна од првих лекарки на Балкану“; Новости, 28. јануар 2015.

[12] Вера Гавриловић: „Жене лекари у ратовима од 1876-1945 на тлу Југославије“; Београд, 1976.

[13] Здравко Ранковић, Медицинари умрли 1915; Ревија Колубара, Ваљево

Миша Матић, ПАТРИОТ