Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Партизански начин борбе и поређење са четницима

08/07/2018

Prva Proleterska brigada u Bosanskom Petrovcu. Ivan Ribar,Koca Popovic,Filip Kljajic,Ivo Lola Ribar,Tito,Danilo Lekic,Mijalko Todorovic 1942. foto:TANJUG

Стратешка замисао југословенских партизана била је избегавање борбе са Силама осовине, осим кад се мора, и усмеравање напада на регуларну Југословенску војску (четнике). У том смислу, занимљиво је поређење „Упута за четничко ратовање“ војног министарства Краљевине Југославије из 1929. године, које је Михаиловићу послужило као основа за његову теорију „четничке војне“, тј. герилског рата, са директивама Коминтерне Комунистичкој партији Југославије од 9. маја 1941, или, још боље, са књигом Ернеста Че Геваре „Герилско ратовање“, јер су ту сажета дотадашња револуционарна искуства.

„Упут за четничко ратовање“ герилу дефинише као борбу „знатно мање војске нападнуте знатно већом“, која због тога „нема изгледа да би могла, примајући отворено уређену борбу, имати ма каквог успеха“. Та знатно већа војска је агресорска, а герилски рат води се „при окупацијама извесне територије“, односно за ослобођење земље.[225]

С друге стране, према Че Гевари, „герилци се боре да би променили друштвени систем“.[226]

Као и поменуте директиве Коминтерне, и Че Геварина књига се заправо састоји од низа упутстава за освајање власти насилним путем, а потом и за чување освојене власти. Карактеристична су поглавља: „Герилски борац: друштвени реформатор“, „Обука и индоктринација“, „Организациона структура армије револуционарног покрета“, „Очување власти“…

Тако се као универзално правило може узети да је свако постојање комунистичке гериле везано са борбом за власт. При том, ако постоји окупација, док се боре за власт, против „унутрашњег непријатеља“, комунисти стално причају о борби за ослобођење. Зато се по правилу њихове гериле називају „народноослободилачким војскама“, уз обавезу да се прави циљеви скривају.

„Пред комунистима партизани су комунистичка војска, а пред осталим масама национално-ослободилачка“, стоји у једној директиви КПЈ из прве фазе рата. Ни у овде се не помиње борба против окупатора, већ се најпре говори о ликвидацији „појединих партијаца“, а затим разних категорија „унутрашњих непријатеља“: „Дисциплина у партији и војсци мора се појачати. Више не може бити да се поједини партијци ликвидирају, већ такве треба физички уништити, јер се партија налази у ратном стању. Треба водити борбу не само против шпијуна и петоколонаша већ и противу пасивиста (који су за неучествовање у борби)“.[227]

Партизанску борбу немачки официри су називали „невојничком“ и „подмуклом“, а четнички официри „мангупском“. Комунисти су по правилу акције предузимали ноћу, због војничке инфериорности. Они сами као узрок овоме најрадије истичу непријатељску авијацију, свакако битну у избору времена извођења напада, али четници нису имали авионе, па су их партизани ипак нападали ноћу. Начин борбе комуниста мајор Остојић је описивао и овако: „Карактеристично за њих је да избегавају борбе са четницима и ударају увек на празно и маневришу, да би изазвали забуну и сачували снаге“.[228]

Ситуација о којој говори мајор Остојић обично је изгледала овако: под заштитом мрака мање комунистичке групе прикраду се до четничке позадине, насумице запуцају и изазову страховиту ларму, коју су нарочито правиле партизанке, несносном вриском. Четнички официри, не знајући шта се дешава, командују повлачење на резервни положај. Кад осване – крећу натраг, у цик зоре, и враћају територије изгубљене по мраку.

Све недостатке комунисти су покушавали да надокнаде жртвовањем својих бораца, такозваних обичних људи, чији су животи или патње безначајни у очима „партијаша“ занесених наводно вишим циљевима.

У извештају 7. СС дивизије „Принц Еуген“ из операције „Шварц“, о партизанима поред осталог пише: „Приликом тешких безизлазних борби, виши команданти подразумевају да жртвовањем једног дела својих људи правовремено обезбеде своју сигурност.“[229]

При одласку на неку просторију четнички команданти би разматрали питања исхране, смештаја, хигијене, одевања војника, и тако даље, док је питање свих питања гласило: има ли све то војничког смисла? Код комуниста се, међутим, подразумевало да за „партијаше“ има свега, па чак и меса за Титовог великог пса, док „обични“ људи око њих умиру од глади и заразних болести изазваних непостојањем минималних животних услова.

Броз, Врховни штаб и Политбиро због панике и нестручности вуку бесмислене потезе мучећи до крајњих граница своје људство. Крајем фебруара 1943. шаљу 1. и 2. пролетерску дивизију на усиљени марш од Коњица до 50 километара удаљеног Горњег Вакуфа, по суровој зими и беспућу, а онда мењају одлуку и терају их на усиљени марш у супротном правцу. На положајима остављају само 3. дивизију, која зато трпи тешке губитке. Према извештају од 7. марта 1943, ова дивизија је током минулих неколико седмица имала 175 погинулих и 355 рањених. „Људство је сасвим изморено, те за кратко вријеме физичка снага ће попустити и неће моћи издржати овакве напоре“, стоји затим у извештају. Па ипак, дивизија уз нову наредбу добија и нову критику: да је распоред њених јединица, постављених тако да штите позадину 1. и 2. дивизији у продору ка Горњем Вакуфу – лош. Разуме се, тај задатак је који дан раније 3. дивизији доделио управо Броз, који је сада и критикује.[230]

„Не могу па убиј“ – одговарали су борци 7. дивизије, дакле оне која је најмање употребљавана, командирима и комесарима 18. марта 1943. године. Био је то један од врхунаца израбљивања људи. Штаб је известио Броза да је људство једноставно „попадало“ од умора и да зато задатак није извршен, односно „четници нису протерани“.[231]

Партизани су на Неретви имали пет пута више аутоматског оруђа од четника, али, требало је то искористити на бојном пољу. Употреба оруђа је војна наука, коју они нису имали где да савладају.

Занимљиво је да термин „партизани“ постаје негативан и међу њима самима, од оног момента када су своје формације преименовали у „Народноослободилачку војску Југославије“. Тако, штаб 17. ударне дивизије, за своју Ударну бригаду, за коју каже да је најбоља, лета 1944. године пише: „Дисциплина – партизанска, никако да се наши руководиоци уздигну на ступањ организације који смо у нашој војсци постигли.“[232]

По инерцији, комунисти су и првих месеци 1944. године задржали исти начин борбе. Љотићевски 1. батаљон 4. пука о начину борбе комуниста обавестили су белогардејци, 26. марта 1944. године у Ушћу. Дакле, комунисти су се и даље борили овако:

„Нападају од један до пет часова, када према резултату или иду унапред или одступају. Потом се крећу до 12 часова у подне. Од 12 часова до 24 спавају, те их је у то време најлакше напасти.“[233]

Комунисти су најјачу митраљеску ватру усмеравали у правцу места где неће извршити главни удар, како би заварали противника. Уочи главног удара следила је паклена ватра на све положаје, у трајању од десетак минута, а онда би напред кренула бомбашка одељења. Ова одељења усмеравале су, а уједно и охрабривале, групе млађих жена, наизменично шапатима и језивим крицима.

Како је време одмицало, комунисти су све више мењали тактику и почињали да користе своју огромну предност у минобацачима и аутоматским оруђима, као и у муницији. Једноставно, они би минобацачима и тешким митраљезима гађали четничке положаје с оне даљине коју четници својим оруђима не могу да добаце. Такође, комунисти би наметали размену ватре, чекајући да четници испуцају оно мало своје муниције. Четници су на ово одговорили чешћим кретањем у јуриш, тим пре јер су у својим шумским радионицама највише могли да праве ручне бомбе, употребљиве само у блиској борби. Истовремено, на овај начин се анулирала противничка предност у артиљерији и аутоматским оруђима. У ово доба, иначе, аутоматска оруђа су већ била потисла јурише пешадије и борбу прса у прса, који су се масовно сретали у Првом светском рату.

Ипак, ни комунисти се нису одрицали јуриша. Прецизније речено, комунистички руководиоци и даље нису жалили животе својих потчињених и гонили су их на јуриш и када за то није било потребе. У извештају од 1. септембра 1944, командант Косовског јуришног корпуса, капетан Жика Марковић, овако је описао једну борбу против комуниста:

„Борба је била жестока и дрска и са једне и са друге стране. У једновременим јуришима војници мојих јединица измешали су се са комунистима… Исти су у нападу били невероватно дрски и насртљиви. Поред тога што су им стално наношени губици, они су ишли напред преко лешева својих другова, те сам имао утисак да су били пијани или луди. У борби су учествовале и женске.“[234]

Масовне јурише пешадије комунисти су нарочито примењивали на Сремском фронту. Тек ту није било говора о војничким разлозима за такво командовање.

У Бици на Буковику, 24. јула 1944. године, комунистичке јурише предводили су „омладински руководиоци“, заправо заведена деца, па чак и девојчице од 14 година. Тога дана погинуло их је осморо, међу којима и четрнаестогодишња Јелена Лаловић звана Тина, омладински руководилац 2. батаљона 14. бригаде. Трчала је са пушком у руци, вичући: „Напред другови пролетери! Удри брадоње!“[235]

На нашим просторима никада у историји није забележена тако масовна злоупотреба деце у рату, као што су то чинили комунисти. Тзв. партијци, који нису напуштали позадину, окупљали су групе дечака, индоктринирали их и слали на најтеже задатке, у прве борбене линије, обично да бацају бомбе. Ова појава била је најмасовнија у граничним подручјима према Хрватима, на западу, где су целе породице морале да одлазе у шуму. Тако су на партизанској територији деца одлазила у партизане, а на четничкој у четнике. Међутим, и по овом питању код четника и партизана је постојала разлика. Душко Ћурчић из села Подум код Оточца, дете-курир у Личко-кордунашком корпусу војводе Доброслава Јевђевића, о овоме сведочи:

„Мој исписник Стојан Скенџић, са мном је ишао у основну школу, погинуо је као партизански бомбаш на жици у нападу на Госпић, у коме су биле усташе. Рођен је 1930. а погинуо 1944. године. Знам да је још деце изгинуло у партизанима, а није ми познато да је иједно дете погинуло у четницима. Код нас деца никада нису довођена у тако опасну ситуацију да би могла да страдају.“[236]

ИЗВОРИ:

[225] Упут за четничко ратовање, 1.

[226] Е. Че Гевара, Герилско ратовање, 16.

[227] Архив ЦК СКЈ, док бр. 10.062.

[228] Зборник докумената, том 14, књига 2, 222-224.

[229] Зборник докумената, том 12, књига 3, 466. Закључак о комунистима употпуњује белешка о поратним судбинама њихових вођа. Наиме, оне који су уз њега били у најтежим часовима, Ј. Б. Тито је после рата или убио (Арса Јовановић), или отерао у тамницу (Милован Ђилас, Сретен Жујовић), или грубо уклонио са политичке сцене (Александар Ранковић, Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Велимир Терзић).

[230] и [231] Зборник докумената, том 4, књига 11, 81-38, 165.

[232] АВИИ, Фонд оружане снаге Југославије, К-482, рег. бр. 9/28-2.

[233] Зборник докумената, том 1, књига 21, 641-655.

[234] Зборник докумената, том 14, књига 4, 190-191.

[235] Реконструкција тока борби према истраживањима Александра Динчића, историчара из Ниша.

[236] Изјава Душка Ћурчића аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми.