Колико Немаца су убили партизани?

22/05/2022

После рата комунисти су објавили четири обимна зборника немачких докумената која се тичу „народноослободилачке борбе“, па није тешко утврдити губитке Немаца од стране партизана. Ове немачке губитке има смисла пратити до 25. септембра 1944. године, јер су тога дана одреди Црвене армије почели масовно да улазе на територију Краљевине Југославије.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Заправо, статистика је спорна још од када је авијација Западних савезника почела да убија Немце на југословенској територији, крајем 1943. године. Какво-такво раздвајање ових губитака могуће је само у малом броју случајева, попут десанта на Дрвар, а иначе сви они, у збирним извештајима за поједине периоде, иду у корист партизана. Исти је случај и са разним другим збирно приказаним немачким губицима: губици настали приликом побуне припадника 162. туркместанске дивизије (при том су убили неколико Немаца), затим Немци које су поубијали припадници хрватских формација приликом преласка у партизане, губици од „пријатељске ватре“, у разним несрећема, итд. Посебан проблем представља чињеница да је у многим немачким дивизијама било и припадника других народа, што у статистикама о губицима није увек евидентирано (нпр. у 114. дивизији било је доста Пољака).

Ипак, све ово је остављено, а сем тога додата је и ставка „разни неухваћени губици“. Наравно, у поменутим зборницима немачких докумената нису наведени сви губици, јер заправо немачка архива није комплетна, пошто су многа документа уништена и погубљена. Међутим, докумената има довољно и губици се могу утврдити макар у грубим цртама. Битна одступања тешко да су могућа, пошто су у приказу који следи обухваћене све главне операције.

Немачки губици од партизана 1941. године:

Губитке Немаца од партизана током 1941. године најлакше је утврдити одузимајући погинуле од четника од укупног броја погинулих. Из четири немачке посадне дивизије током 1941. године погинуло је 276 војника, подофицира и официра, од којих 191 од четника, што значи да их је 85 погинуло од партизана.[1]

У операцији сламања „Ужичке републике“ погинуло је још 11 немачких војника из две дивизије доведене као појачање.[2]

Према томе, током 1941. године партизани су убили 96 Немаца.

Највише Немаца партизани су ликвидирали 2. октобра 1941. године, на друму Београд–Топола. Једна немачка позадинска јединица, састављена од 45 припадника 3. и 4. чете 2. одељења везиста из Команде 521, тога дана је кренула на пут у три камиона и два аутомобила.[3]

Ове Немце напада 150 партизана под командом Драгослава Јовановића и Радислава Соколовића, што је установљено на основу испитивања заробљеника.[4]

У краћој борби неколико Немаца је убијено, двојица су тешко рањена, десеторица су побегла, а остали су заробљени. Командир везиста, поручник Лер, понудио је партизанима размену за комунисте затворене у Београду, што су они одбили. Утом се на друму појавило 18 немачких камиона. Видевши их, партизани су поубијали Немце пушкомитраљезима, осим шесторице, које су повели са собом. Стрељање је преживео десетар Јохан Керблер, правећи се да је мртав.

Командант јединице од 18 камиона на лицу места је сачинио извештај, тврдећи да су немачки лешеви „осакаћени“, да су им „лобање разбијене, ноге исечене, лица унакажена“.[5]

Пре него што су стигли резултати обдукције, немачки командант Србије, генерал Франц Беме, издао је 4. октобра наредбу о одмазди, у којој се каже:

„Дана 2. октобра, приликом препада на немачке јединице, 21 војника (22. је преминуо накнадно – прим, аут) убиле су мучки комунистичке банде НА БЕСТИЈАЛАН НАЧИН. Као репресалију и одмазду, стрељати одмах за сваког убијеног немачког војника 100 српских затвореника. Одредити 2.100 затвореника у концентрационом логору Шабац и Београд, претежно Јевреја и комуниста, и утврдити место, време и локацију за сахрањивање…“[6]

Обдукција је извршена наредног дана у Београду, у присуству поручника Локермана и фотографа Пропагандног одељења Команде Србије. У налазу немачког војног лекара који је извршио обдукцију записано је како се „не може закључити са сигурношћу да су на телима извршена сакаћења или злостављања“. Фотографије су одмах достављене Бемеу.[7]

Ипак, Беме није демантовао наводе из свог саопштења, тако да је прича о унаказивању лешева немачких војника остала до наших дана, нарочито захваљујући љотићевцима, који су је често понављали, наводећи различите локације (обично село Љуљаке, на друму Крагујевац–Горњи Милановац, или вис Светиња, на друму Крагујевац–Топола–Београд).

У стварности, нема доказа да су партизани, нити наравно четници, ма где унаказили немачке лешеве.

На друму Београд–Топола, код села Крћевац, комунисти су 26. октобра поставили заседу још једној немачкој позадинској јединици. Том приликом су ликвидирали седам позадинаца, али није било одмазде, јер је Беме уважио жалбу председника Општине Топола, Милоша Јокића, како је упозорио локалног немачког команданта да не шаље позадинце без обезбеђења.[8]

Јокића су комунисти убили одмах после рата, због „сарадње са окупаторима“.[9]

Немачки губици од партизана 1942. године:

– 5, Источна Босна. Према немачком извештају, од 16. до 30. јануара погинуло је 25 Немаца. Како из ових извештаја произилази да су борбе претежно вођене са четницима, логично је да су Немци од њих више страдали (20 погинулих).[10]

– 5, Западна Србија (произилази из контекста немачког извештаја о губицима од 20. фебруара 1942).[11]

– 25, у Србији и Босни, према десетодневном извештају немачке Команде Србије од 1. марта 1942. Нема прецизних података о борбама. Из извештаја произилази да су највеће губитке Немци имали у области Приједора. У то доба овде још није било поделе на четнике и партизане. Истакнуту улогу у борбама имао је Раде Радић, потоњи командант Босанских четничких одреда. Према посебном извештају о Операцији „Приједор“, која је почела 17. фебруара, Немци су имали 34 погинула војника. Изгледа да су ови губици подељени на више десетодневних извештаја.[12]

– 13, у Србији и Босни, према десетодневном извештају немачке Команде Србије од 10. марта. Изгледа да се губици пре свега односе на област Приједора.[13]

– 1, у Србији или Босни, према десетодневном извештају немачке Команде Србије од 20. марта.[14]

– 28, на друму Столац–Љубиње, 10. марта 1942. Партизани су напали колону од 60 камиона који су превозили боксит. Колона је била без оружане пратње. У камионима се налазило укупно 100 Немаца, рачунајући и возаче. Остали Немци су заробљени, а Италијани су их ускоро ослободили.[15]

– 1, у Србији или Босни, према десетодневном извештају немачке Команде Србије од 31. марта 1942. Вероватно је погинуо од партизана.[16]

– око 100, у Западној Босни од априла до августа 1942. Највише Немаца погинуло је у Оперцији „Западна Босна“, усмереној на Козару јуна месеца. Према извештају команданта немачке 718. дивизије, генерала Штала, од 6. августа, „од почетка операција у Западној Босни (5. јуна 1942) настали су следећи губици: а) Немци: 69 мртвих, 160 рањених, 7 несталих, б) Хрвати: 455 мртвих, 654 рањена, 498 несталих, ц) Непријатељ: 4.310 мртвих, 10.704 заробљених“.[17]

– 13, у Босни од 16. до 25. августа.[18]

– 8, из састава 704. дивизије, на Фрушкој Гори августа месеца (погинула су и два Хрвата, док на страни „непријатеља“ Немци наводе следеће губитке: 369 мртвих и 1.333 ухваћена).[19]

– 12, губици 714. дивизије у септембру (северозападна Босна).[20]

– 2, губици 718. дивизије у септембру, Босна.[21]

– 8, у области Јајца, Босна.[22]

– 7, губици 714. дивизије новембра месеца (северозападна Босна).[23]

– 28, губици 718. дивизије новембра месеца.[24]

– 19, губици 718. дивизије децембра месеца.[25]

– 50, разни неухваћени губици, не рачунајући саботаже и диверзије на железницама на ободу „Бихаћке републике“, јер су у њима, према немачким извештајима, по правилу гинули Хрвати (неколико десетина погинулих).

Током 1942. године партизани су убили укупно 325 Немаца.

Немачки губици од партизана 1943. године:

– 335, у Операцији „Вајс“ против „Бихаћке републике“ јануара и фебруара 1943. Губици партизана: 6.521 убијен и 2.010 заробљених. У Ратном дневнику Вермахта употребљен је израз „наши укупни губици“, док браћа Кнежевићи, позивајући се на једну америчку студију о герили на Балкану, додају да су и губици Хрвата били приближно толики. Судећи према развоју догађаја, изгледа да се бројка од 335 погинулих ипак односи на укупне губитке, тј. и на хрватске. Наиме, у овој операцији није постојао обруч, већ је југоисточни правац остао отворен за повлачење. Тако је у партизанском покрету дошло до расцепа: једни, на челу са Брозом, били су за бекство на југоисток, док су локалне јединице, бојећи се да се не понови „случај Козара“, сматрале да треба остати и бранити цивиле. Главнина је ипак отишла без одсудне борбе, док су локалне јединице остале и поред Брозове наредбе. Из немачких докумената види се да су губитке имале немачке јединице које су остале на том сектору – губици се мере десетинама – док је 7. СС брдска дивизија „Принц Еуген“ продирала на југоисток без отпора. Међутим, да би се избегао приговор о пристрасности, у овој статистици остављена је цифра 335.[26]

– 7, у Јужној Србији фебруара 1943.[27]

– 40, губици 114. дивизије априла 1943. године (Банија и Босанска Крајина).[28]

– 39, губици Групе „Запад“, састављене од јединица 189. резервне дивизије, у операцијама „Браун“ и „Вировитица“ у Западној Славонији априла 1943. године (код партизана процењено 2.500 мртвих и 600 заробљених).[29]

– 34, губици 114. дивизије маја 1943. године (Банија и Босанска Крајина).[30]

– 513, губици у Операцији „Шварц“ маја и јуна 1943. године, у Црној Гори и Херцеговини. Према дивизијама: 118. дивизија – 262, 1. брдска – 43, 7. СС „Принц Еуген“ – 120, 724. ловачки пук – 2, Бранденбуршки пук – 12, 2. батаљон 734. пука – 46, 2. батаљон 724. пука – 6, 369. дивизија – 92. Укупно 583, од тога немачки губици 513, када се рачуна да је састав 369. дивизије био 70 посто хрватски.

Партизански губици били су 7.489 избројано мртвих, поред тога још 3.000 процењено мртвих и 1-2.000 умрлих од глади и зараза (највише од пегавог тифуса, због чега Немци нису смели да броје све погинуле). Од око 16.000 партизана из њихове главнине, у Операције „Шварц“ страдало их је око 12.000.[31]

Известан број од 513 убијених Немаца пао је од четника, али то је немогуће прецизно утврдити, јер немачка статистика даје само збирне податке. Према заповести команданта немачких трупа у НДХ, генерала Литерса, од 25. маја 1943, „главнина четника је успела да измакне немачким јединицама“ (Операција „Шварц“ првобитно је планирана само против четника),[32] док је у извештају 118. дивизије о губицима непријатеља забележено:

„Партизана избројано мртвих: 1.771, оцењено мртвих 2-3.000, заробљено 472, од тога 274 стрељано.

Четника избројано мртвих 6, заробљено 549“.[33]

Немци су сматрали да су у овој операцији имали релативно високе губитке зато што су убијали заробљене партизане, па су они пружали отпор до последњег метка. Зато су наредили да се заробљени партизани убудуће не убијају, али су ту наредбу брзо укинули.

– 29, током операција полицијских снага у Словенији маја 1943.[34]

– 14, у Операцији „Прозит“ у Славонији јуна месеца.[35]

– 30, губици 114. дивизије јуна месеца (Банија, Западна Босна).[36]

– 8, немачки позадинци који су ишли из Крушевца у Брус да купе кромпир, убијени у заседи код Ћелија. За одмазду, Немци су 29. јуна у Крушевцу стрељали 324, а на Бањици 271 Србина.[37]

– 1, приликом напада на Аеродром „Рајловац“ 10. августа 1943.[38]

– 8, губици 294. дивизије од 1. октобра до 19. новембра приликом заузимања северног приморја, које су Италијани приликом капитулације предали партизанима (сви губици су настали препадом на „снабдевачку чету“ код Зрмања врела).[39]

– 16, губици у Операцији „Цитен“ (освајање територија у Далмацији и Југозападној Босни, које су Италијани приликом капитулације предали партизанима).[40]

– 1, немачки пилот оборен од америчке авијације над Херцеговином децембра месеца, ухваћен и убијен од партизана.[41]

– 9, губици у Операцији „Ристов“ у Западној Босни децембра месеца.[42]

– 29, губици у Операцији „Кугелблиц“ у североисточној Босни децембра месеца (на другој страни 806 „избројано мртвих“ партизана и већи број „са сигурношћу“ процењено мртвих).[43]

– 3, губици у Операцији „Шнештурм“ у североисточној Босни децембра месеца (212 избројано мртвих партизана и већи број процењено мртвих).[44]

– 5, губици у Операцији „Напфкухен“ у северној Босни децембра 1943.[45]

– 16, према подацима немачке Команде Србије за децембар 1943; ово је процена, укупно су Немци, ТОТ и фолксдојчери имали 32 погинула, тј. претпоставка је да су остале убили четници широм Србије или, известан број, Италијани у Санџаку.[46]

– 100, разни неухваћени губици током 1943.

Укупно током 1943: 1.216 Немаца убијено од стране партизана.

Немачки губици од партизана од 1. јануара до 25. септембра 1944. године:

– 14, од половине јануара до половине фебруара 1944, према извештају немачке Команде Србије. Укупни губици Немаца у том периоду били су 27 погинулих. Претпоставка је да су остале убили четници. Немци су тада убили 123, ранили 37 и заробили 82 четника.[47]

– 9, губици у Далмацији фебруара месеца (насупрот 327 избројано и 50 процењено мртвих партизана).[48]

– 20, у Црној Гори крајем фебруара и почетком марта 1944.[49]

– 84, у атентатима, саботажама и сопственим операцијама у Истри и Словенији од 24. јануара до 29. фебруара 1944.[50]

– 8, у Операцији „Морнгенштерн“ југозападној Босни априла и маја 1944.[51]

– 14, код села Ломнице, испод Јастрепца, у заседи постављеној ученицима Падобранске ловачке школе у Крушевцу.[52]

– 80, у Операцији „Реселшпрунг“ (Десант на Дрвар). Немци и Хрвати имали су укупно 122 погинула, од којих је део погинуо од савезничке авијације, која им је избацила из строја преко 100 возила. Погинуо је 61 од 650 бачених падобранаца, од којих су 500 били Немци а 150 Хрвати. Не могу се тачно рашчланити губици од партизана и од савезничке авијације, као ни немачки и хрватски губици, тј. 80 је приближна процена. За губитке непријатеља Немци кажу: „1.186 избројано, 1.075 по процени погинуло, 238 заробљено, 35 пребегло… 4 непријатељска ловца сигурно, а 1 вероватно оборен“. У извештају Бранденбуршког пука поред осталог стоји: „Непријатељско ваздухопловство постигло је за време операције знатне успехе… Ни ефикасна одбрамбена ватра противавионских топова од 2 цм и многобројних митраљеза није донела видно олакшање нашим јединицама“.[53]

– 47, губици на Истри од 11. до 25. јуна 1944. Као губици непријатеља наводе се: 909 убијених, 218 заробљених, 736 ухапшених цивила и 28 пребеглих.[54]

– 77, у Операцији „Драуфгенгер“ у Црној Гори јула 1944; реч је о Немцима из албанске СС дивизије „Скендербег“. Албанци су имали 21 погинулог и 413 „несталих“. Код партизана је избројано 617 и процењено још 600 погинулих.[55]

– 86, губици 7. брдске СС дивизије „Принц Еуген“ јула 1944.[56]

– 341, губици јединица Вермахта у Југославији јула 1944; укључени су и губици од савезничких бомбардовања, као и губици од четника.[57]

– 18, губици Немаца у „Ханџар“ дивизији јула 1944. године (према рачуници да су Немци чинили 30 посто људства; укупни губици дивизије били су 89 погинулих).[58]

– 13, жандарми убијени у препаду јужно од Инђије, почетком септембра.[59]

– 20, у нападу на Бањалуку, почев од 18. септембра. Ово је процена, Немци не наводе губитке. Већинске јединице у граду биле су хрватске.[60]

– 100, разни неухваћени губици.

Укупно од 1. јануара до 25. септембра 1944: 931 Немац убијена од стране партизана.

Број заробљених Немаца од стране партизана:

Током 1941. године партизани су заробили десет Немаца код Крупња и још шест на друму Београд–Топола.

Током 1942, 1943. и до 25. септембра 1944, наилази се на документа о заробљавању мањих група Немаца од стране партизана. Укупно је реч о нешто преко 100 официра, подофрицира и војника.

Међутим, историја социјалистичке Југославије направила је мит о великом броју заробљених Немаца, а уједно и о „мартовским преговорима“ 1943. године о размени заробљеника. Заправо, партизани су тада имали у рукама 20-30 немачких цивила, махом инжењера у босанским рудницима, и једног официра, кога су ухватали када се удаљио од јединице због стомачних тегоба. Овај официр, по чину мајор, командовао је батаљоном (500 војника), а партизани нису савладали ни његов, ни ма који други немачки батаљон до доласка Црвене армије.

ИЗВОРИ:

[1] М. Самарџић, Срби против Вермахта – непозната немачка документа; поглавље „Колике губитке су четници нанели Немцима?“

[2] Зборник докумената, том 12, књига 2, 987-1.125. Додатак: Зборник докумената, том 12, књига 3, 815-838.

[3] Бундес архив, Војни архив, РХ 20/293.

[4] Исто, РХ 22-18/168.

[5] Исто, РХ 26/104-14.

[6] Исто, РХ 24-18/213.

[7] Исто, РХ 20/293; документа наведена према књизи „Милитарисцхе Бесатзунгсполитик унд Јуденверницхтунг ин Сербиен 1941ж42“, која је објављена 1993. године у Минхену.

[8] Опширније: М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 1. том, 231.

[9] „Погледи“, број 172, 1995. Изјава Милошевог синовца Драгише Јокића из Тополе.

[10] Зборник докумената, том 12, књига 2, 89-90.

[11] Исто, 155.

[12] Исто, 194. Извештај о Операцији „Приједор“: страна 273.

[13] Исто, 215.

[14] Исто, 233.

[15] Исто, 237.

[16] Исто, 270.

[17] Исто, 614.

[18] Исто, 700.

[19] Исто, 698.