200 година Првог српског устанка
ЈУБИЛЕЈИ
200 година Првог српског устанка
СУ ЧИМ ПРЕД КАРАЂОРЂА?
”Којекуде, браћо Срби. Не могу ја то… Ја сам данас једва и стигао на овај заказани збор. Ни ја ни Неум нисмо умели да прочитамо ова турска слова кроз Шумадију…” Тако је говорио Карађорђе 15. фебруара 2004. у Орашцу, када су га `ајдуци из Новог Сада позивали да стане на чело њихове Културне буне и одбрани ћирилицу
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
АНТРФИЛЕ:
СРПСКА АТИНА У ОРАШЦУ
Било би много боље да је уместо ”Скеле” на великој сцени изведена представа Драге Мирсин Сибничанин ”Прва српска културна буна за ћирилицу – Карађорђе други пут међу Србима”. Као што је Рајко Петров Ного надјачао увијене политичке говоре, тако би и ова представа побрала аплаузе публике, све и да је мећава била још јача.
Наиме, током званичног програма активисти удружења ”Ћирилица” из Новог Сада делили су летке са упечатљивим насловом: КУЛТУРНА БУНА 2004. ЗА ЋИРИЛИЦУ. На лецима је писало:
”Поштовани, немојте се разићи пре него што присуствујете Првој српској културној буни која ће бити подигнута данас у Орашцу код Споменика Карађорђу одмах после завршетка државног програма у 14.30 сати. Пријавите нам се и будите званични учесник ове Културне буне за српско писмо свуда у Србији. Сваки народ чува свој језик и писмо. Зато ширите буну за ћирилицу у својим местима!”
Као мали допринос ширењу Културне буне, ево најпре да објавимо телефон и адресу ”Ћирилице”: 021/27-018, Николајевска 2, 21.000 Нови Сад.
Представу је, у назначено време испод Карађорђевог споменика, али на жалост не пред многобројном публиком, извеле неколико одличних глумаца из Новог Сада (вероватно из Српског народног позоришта). Карађорђа, који се управо вратио у Србију, народни прваци позивају да стане на чело Културне буне, а он одговара:
”Којекуде, браћо Срби. Не могу ја то… Ја сам данас једва и стигао на овај заказани збор. Ни ја ни Наум нисмо умели да прочитамо ова турска слова кроз Шумадију… Шта је ово, браћо! Ондашњи Турци нису били такви. У оно време сви су ћирилицу знали. Она је и на Порти трајала. Какви су ово данас Турци? Не могу ја… Од мене би било – по души те и по овој турској латиници…”
Карађорђа некако привољевају да опет буде вожд, и он шаље јавни позив свим државним и културним установама:
”Изостајање сербског `иљадугодишњег писма приметно је на сваком кораку. Ова национална и културна тековина сербљанскога народа, наставимо ли ми Сербљани данашњи однос према њој, нестаће из свакодневне јавне употребе за наредних коју годину, уз њено задержавање само у изузецима. То би био један од највећих националних и културних срамота и изгибија сербљанскога рода и Сербљани би били једини народ у Европи који би своје `иљадулетно писмо укинуо позајмицом на рзане начине наметане (како ја кажем турске, а ви кажете хорватске) латинице коју је саставио Људевит Гај после 1830. године за хорватске потребе…”
Речју: права представа, на правом месту, у право време. Како и доликује Српској Атини.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Можете ли замислити да уочи Сабора трубача у Гучи сви медији објаве како је овоме градићу забрањен приступ аутомобилима?
Не, наравно! Јер, јасно је да би таква мера битно смањила посету: ко ће паркирати аутомобил у некој њиви пет километара далеко од града, па онда чекати аутобус…
Међутим, управо то се десило пред прославу 200-годишњице Првог српског устанка, 15. фебруара у Орашцу. Образложење за овакву одлуку нисмо чули, али, није ни потребно. Наиме, на чело Одбора за обележавање великог јубилеја Влада је поставила Жарка Кораћа, особу која ће такође ући у историју. Не, наравно, по великим делима као Карађорђе, већ по томе што је покушао да организује прву геј-параду у Србији.
Ваљда се подразумева што су нововремене дахије за симбол прославе узеле – карикатуру! И што су Патријарху српском г. Павлу понудили да буде потпредседник Жарку Кораћу у том њиховом Одбору! Наравно, Патријарх је одбио, па је Црква независно од ових Сачувај Ме Боже узела да спасава што се спасти може…
Зато је логична оцена коју је на свечаности у Српском народном позоришту у Новом Саду изрекао академик Василије Крестић:
”У параноидном страху да се обележавање таквог датума, којим се одаје пошта онима који су уградили своје кости у темеље српске државе, не пробуди тако опасан српски национализам, Влада је опалила шамарчину народу у Србији. Због тога таква власт заслужује да буде жигосана”.
ГОВОР РАЈКА ПЕТРОВА НОГА
Прослава 200-годишњице Првог српског устанка почела је Сретењском духовном академијом, у великој сали Дома синдиката у Београду, 14. фебруара. На тему ”Су чим ћемо изаћ пред Карађорђа – српско национално питање 200 година после”, говорили су митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије, владика умировљени Захумско-херцеговачки г. Атанасије, др Радош Љушић, представници Војске Србије и Црне Горе и Сабора српске омладине. Програм је поновљен исте вечери у Крагујевцу, у свечаној сали Прве крагујевачке гимназије, с благословом владике Шумадијског г. Јована. Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Павле служио свечано бденије уочи Светог Сретења Господњег, такође у Крагујевцу, у Саборној цркви Успенија Пресвете Богородице (Нова црква), уз саслужење више архијереја.
Ујутру, на сам дан једног од 15 највећих хришћанских празника, Сретења Господњег, Његова светост Патријарх српски г. Павле служио је јутрење у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, а затим и помен Карађорђу и устаницима на вождовом гробу.
У Орашцу, свечаност је почела служењем Свете архијерејске литургије. Литургији су присуствовали представници републичке и савезне власти, делегација Републике Српске, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина као и многи други гости.
Потом је у Марићевића јарузи, где је Карађорђе изабран за вожда, додељена награда ”Одјеци Филипа Вишњића”. Говор Рајка Петрова Нога, коме је награда уручена, одјекнуо је најдаље од свих говора тога дана. Ево ширих извода:
”Савремене планетарне дахије, и ове наше локалне потурице, у постдејтонској и постмодерној ревизији ал` и производњи историје, ничим се другим не баве до сјечом кнезова: `Једног кнеза преварит можете, једног посјећ`, а два ће вам утећи`.
Ту двојицу што су побегли народ је препознао и својим крилима закрилио. Није народ, како нови усрећитељи говоре, њихов талац. Народ им је јатак. Да је другачије, до сада би их ухватили и посјекли. `Ко ће љута змаја преварити, ко ли њега спаваћива наћи?`
Док слушамо Вишњићеве стихове о Карађорђу, не можемо а да не помислимо на неке данашње бијегунце. То је у поезији законито. У Вишњићевом, а онда и у Његошевом стиху, који је, како Иво Андрић каже, калуп за српску осјећајност, осековане главе предака обреле су се и оживеле на новим раменима: `Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дану живот српској души`.
У Хагу, у том за Србе Хагу, та устаничка историја тешко је оклеветана. Хачка инверзивна ревизија наше новије историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Милосрдни, анђеолски прилози бешчашћа нових варвара 78 ноћи и 78 дана учинили су од Срба анахронизам. За лоботомирани свијет застрашујући, а за нас узвишени анахронизам.
Поезија, она највећа – Хомерва Дантеова и Шекспирова, Вишњићева и Његошева, ондашња и данашња, од анахронизма, од тих забуна у времену, и живи. Живи као непресушна свијежина по којој се народи и препознају.
Кад би данас, на Сретење Господње, двјеста година од када је овде зачета слобода, Карађорђе Петровић по други пут у Марићевића јаругу бануо, многи би се званичници којекуде разбјежали. А они који су се Филипу Вишњићу, том слијепом видиоцу буне одазвали – имали би сучим пред вожда изаћи. `Из нових фресака старатуга веје, није све пропало кад пропало све је`.”
После престолонаследниковог говора у Марићевића јарузи чуло се громко скандирање ”Хоћемо краља”, али и слабије, подругљиво, ”Јес-ноу”, са алудирањем на Карађорђевићево још увек слабо сналажење на српском језику.
ТРЕЋИ СПОМЕНИК КАРАЂОРЂУ
Његова Светост Патријарх српски г. Павле затим је освештао споменик Карађорђу испред школе Први српски устанак. Споменик у белом мермеру са Венчаца је рад Дринке Радовановић (иначе то је трећи споменик Карађорђу; један се налази на Врачару у Београду, други у Карађорђевом граду у Тополи). Присутне је најпре поздравио председник Општине Аранђеловац Радмило Милошевић, а потом су говорили престолонаследник Александар и Драган Маршићанин, председник Народне скупштине и в.д. председника Србије. Венце су, поред престолонаследника и Маршићанина, положили начелник генералштаба Војске Србије и Црне Горе Бранко Крга и многе делегације.
Из Црне Горе није било званичних представника, али је са симпатијама дочекана група црногорских Срба у традиционалним црногорским ношњама.
На Сретење Господње у Орашцу било је много народа – тешко је проценити колико. Било је и необично много полиције, вероватно због присуства људи из одлазећег режима, иако су се они налазили у другом плану. Жарка Кораћа нисмо видели, мада кажу да се и он налазио ту негде. Наравно, није се усудио да узме микрофон и одржи говор.
”СКЕЛА” СА ПЕТОКРАКОМ
На великој сцени испред споменика Карађорђу одиграна је драма ”Скела” Горана Петровића, у извођењу прве поставе Народног позоришта у Београду, на челу са Војом Брајовићем. ”Скела” путује кроз време од 1804. до 2004. године тражећи прави пут… То трагање публика није могла баш најбоље видети, јер је усред представе под ведрим небом наишла необично јака снежна олуја. Крупне пахуље, ношене леденим ветром, летеле су готово хоризонтално, па је право чудо што су глумци уопште остали на сцени. Ово је, вероватно, била најтежа представа у њиховим каријерама.
Пола сата касније, док смо стајали у заветрини испред поште, наспрам шатора из кога су трештале четничке и друге националне песме, поред нас су пролазили смрзнути глумци. Воја Брајовић и Марко Николић једва су успевали да запале цигарете смрзнутим, дрхтавим рукама. Видевши их у таквом стању, изгубисмо жељу да их било шта питамо.
Глумцима свака част, али ипак, не би се рекло да је представа успела. На сцени се исувише дуго задржала велика тробојница са петокраком, док је ”Скела” пролазила кроз комунизам – па и док је тај пролазак био у другом плану. У онаквој гужви, публика се и иначе не би могла нешто посебно удубити у представу. Такви услови захтевају простија решења и једноставније поруке. Овако је испало да се народ у чуду пита: ”Шта ће овде и данас црвена звезда петокрака!” У ствари, чуђење беше општенародно, јер је представа директно преношена на телевизији, а сутрадан је у новинама осванула слика прославе двестагодишњице Првог српског устанка са великом комунистичком заставом…
Заиста, ако је писац хтео да покаже како су туђински барјаци владали Србијом, онда је прескочио још неке заставе које су се надвијале над главама нашег народа последњих 200 година – на пример турску и нацистичку.
А ако је идеја да сцена изгледа боље када се на њој виори застава – онда нема дилеме којој застави је ту место. Већа невоља, међутим, долази од основне идеје сценарија. У Орашцу није место представи која тражи пут, јер је Орашац симбол места у коме је пут нађен. Тај пут је, као и пре два века, веома једноставан: да Срби имају националну државу; да се Срби уједине; да Србијом владају Срби, а не дахије по избору паше из неке амбасаде у Београду…
ТАКИ ТИ ЈЕ ЖИВОТ…
Док је беснела вејавица над Орашцом, 50 гардиста у светло плавим униформама стајало је испод споменика Карађорђу у два реда, у ставу мирно. Тако од јутрос. Снег им се сакупљао на ушима и по незаштићеним вратовима.
– Баш надрљаше, – рекох ја као за себе, а чу ме један мештанин средњих година, и добаци, такође као за себе:
– Јес`, шта им фали? А како је све ово ослобођено? Како сам ја на Косову, мој отац у Другом светском рату, деда на Солунском фронту, а стари вазда с Турцима… Таки ти је живот.
(БРОЈ 261, МАРТ 2004)
