Роман који не сме бити награђен
КЊИЖЕВНОСТ
Роман који не сме бити награђен
(Драгољуб Гоцан Аврамовић: ”Албинов противгамбит”, Социјална мисао, Београд, 2003)
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Да ли сте читали најновији роман награђен НИН-овом наградом? Ја нисам. И нећу, јер у ствари те награђене романе не читам одавно. Али, ево, издвојићу мишљење једног учесника дискусија на нашем сајту www.pogledi.rs:
”Испред мене још увек стоји књига овогодишњег лауреата. Дело почиње описом сцене где девојку силује пас. Девојка на крају почиње да ужива. То је, као, писац ставио на сам почетак да би у старту згадио лоше читаоце.
Остатак књиге чак није ни пљување по нацији (бар би имало неку тему) већ најобичније тандркање без реда и везе. Човек се трудио да буде саркастичан и виспрен, али је само успевао да прича без везе. Просто да не верујеш на колико се страница може написати једно велико НИШТА.
Још једну добру оцену писца и дела дала је Исидора Бјелица, рекавши да је то човек који је до јуче, уз помоћ жене и пријатеља, успевао да прода и до сто примерака својих причица и песмица.”
Тако пише ”Шумадинац”.
Како је било прошле године, писао је јереј Велибор Џомић. Ево насловнице његовог текста из ”Погледа”:
”НИН-ОВА НАГРАДА – ЗА СРБОМРЖЊУ
Ново време тражи нове мере: најбољи је онај који најбоље може да пљуне по Србском народу и Србској Цркви. У 2002. години жири је, између многих, изабрао Младена Маркова. Честитамо!”
А претпрошле године чланак о додели НИН-ове награде писао је један од негдашњих чланова НИН-овог жирија, Ђорђе Јанић, који је брзо схватио да му ту није место:
”ПРОМОЦИЈА ЗЛА
Роман `Хобо` је добио НИН-ову награду зато што се том књигом промовише зло као владајуће стање наше епохе”.
Каде је пре четири године НИН-ову награду добио роман ”У потпалубљу”, појавило се питање: да ли ови додељују награду за најбољи, или за најгори роман године?
Питање је, у ствари, актуелно поодавно. Од почетка. Јер у комунистичком режиму није било услова ни за писање романа (слобода!), нити за праведно награђивање. Принцип је исти и сада у време власти неокомуниста, само су неке нијансе другачије. Онда ”Сеобе” нису добиле НИН-ову награду јер афирмишу српски народ (а и аутор је ”идеолошки непријатељ”), сада ”Последњи лет за Сарајево” није добио НИН-ову награду јер је превише истинит, а та истина, на њихову жалост, иде Србима у прилог (а и аутор је ”идеолошки непријатељ” – пријатељ др Радована Караџића!). О књизи Милоша Црњанског НИН-у је речено у неком телу Комунистичке партије. О књизи Моме Капора НИН-у је речено у неком страном фонду који даје паре да би тај лист уопште излазио.
Један од романа који ове године није привукао пажњу НИН-овог жирија је ”Албинов противгамбит” Драгољуба Гоцана Аврамовића. Овај роман није ушао ни у шири избор, нити су му, и иначе, медији посветили пажњу.
А требало је…
Као прво, ово је прави роман.
Као друго, ово је оригиналан роман. Наилазећи на фотографије шаховских табли, са стручним описима позиција црног и белог, читалац ће се сетити како критичари лудују за таквим новаторијама у уметничким делима. Да су се само ови НИН-ови лауреати сетили тога, стигли би и до Нобелове награде!
Али, сетио се погрешан човек. Погрешан од самог почетка. Њему су још 1945. комунисти отели готово сву имовину. ”Идеолошки непријатељ”! То јест, отели су његовом оцу. Кад је стасао, и он се сврстао у ”непријатељску” колону. Уместо да пише књиге о ”револуцији која тече”, дохватио се историје мало старије од 1941. године. И увек је ишао у цркву…
Тако се већ у ових пар редака види да је Драгољуб Гоцан Аврамовић особа која се налази на сасвим другој страни од владајућег естаблишмента – како у политици, тако и у културним установама. За разлику од њих, он не смишља квази уметничка решеља да би прикрио или изобличио стварност, што је био основни задатак писаца у комунизму, па ево и сада у неокомунизму. Напротив, Аврамовић ставља пред читаоца оно што је упијао у својој средини – у варошици Блаце, на северу Топлице, између Копаоника и Јастрепца – од појединих речи и израза, до аутентичних ликова и наравно истините приче.
А та прича је управо оно због чега ”Албинов противгамбит” данас не може да добије награду, чак и када би аутор испуњавао друге услове (а по природи ствари аутор оваквог романа не може да их испуни: једно произилази из другог; он је од 1945. у овом ланцу догађаја, они су од 1945. у оном другом ланцу догађаја).
Наиме, у ”Албиновом противгамбиту” први пут се даје психолошки портрет једног комунистичког масовног убице. Правог убице, само му је име промењено.
До сада се писало о четницима као о убицама, још од ”Деоба” Добрице Ћосића – које су наравно добиле НИН-ову награду. Тако је трајао тај стереотип, и још траје, с тим што се у последњим ратовима, из девдесетих, са четника проширио на све Србе. (За некога ко је знао да су четници представљали 90 посто српског народа – то је природан след догађаја; и комунисти су, запрвао, ратовали против српског народа, само што то нису смели да кажу.)
Међутим, када истину из комунистичких књига више није могла да брани претња робијом, неке чињенице почеше да излазе на светло дана. Тако, сазнало се да је комунистички суд 1945. године пуковнику Драгутину Кесеровићу судио за 13 убистава почињених за четири ратне године на целој територији Расинског четничког корпуса, дакле на територији знатно већој од оне омеђене ”Деобама” и Ћосићевим Расинским партизанским одредом. Истовремено, повела се полемика на тему колико ХИЉАДА цивила су комунисти, непосредно после рата, ликвидирали на том подручју, у околини Крушевца.
О чему, онда, пише Добрица Ћосић?
Да ли он заправо приказује психолошке портрете својих ратних другова, па их само облачи у четничке униформе?
Какав је, дакле, портрет једног комунистичког масовног убице?
Класичан, као и портрет сваког другог убице. Убица је – убица, само тражи ко ће га подржати и заштити.
Дакле: од малена склон насиљу. Најгори ђак. Краде и спаљује дневнике са својим јединицама. Краде и друге ствари. Једва је дочекао партизане и ”револуцију”. Убијао из задовољства. Убио и једно дете. После председник комитета. Неук, али питао се за све у општини. Није могао да спава, ноћу га прогониле жртве. Дочекао опозицију 1990. године. Дочекао је рафалом из аутомата (срећом, нико није погинуо). Сахрањен у Алеји великана.
(БРОЈ 261, МАРТ 2004)
