90 година војводе Ђујића
ПОВОДИ
90 година војводе Ђујића
Доносимо део биографије прослављеног четничког војводе Момчила Ђујића
Пише: Давид ДАМЈАНОВИЋ
Осврћемо се и писаном речју на заиста дуг, буран и изузетно плодоносан животни пут четничког Војводе Момчила Ђујића, посебно на онај део његовог животног пута који у досадашњим казивањима о Војводи Момчилу можда није довољно расветљен.
Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године на прађедовском огњишту у Книнској Крајини. Његово родно село Топоље налази се између историјског српског града Книна и главног гребена високе планине Динаре. Крај села Топоља је снажни извор реке Крке и живописни водопад планинске реке Крчић, која од подножја Динаре тече према Топољу и Книну. Испод села, поред Крке и према Книну, простиру се њиве оранице, плодни виногради и цветни воћњаци, који чине дивну панораму током пролетњих, летњих и јесењих месеци. У зимским снежним данима поглед привлачи друга страна, она која се од села Топоља протеже преко планинских висова, до највишег врха Динаре. Дакле, заиста лепо село са дивном околином, у коме су и могли да се рађају добри домаћини, српски песници и јунаци.
Слике и објашњења из породичног албума казују да је Војвода Момчило био прво дете честитих Срба и угледних домаћина Раде и Љубице Ђујић, који су се добро помучили док су одговарајуће име свом првенцу и сину изабрали.
ЂАК СРЕМСКО-КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ
Тако је млади Момчило, и својим именом и својим умном и физичком спремом, још од најраније младости био предодређен за посебне улоге и задатке у животу српског народа и Српске православне цркве. Као дечак, он је у много чему одскакао од својих вршњака, посебно у основној школи и Книнској гимназији. Ти Божји дарови код младог Момчила Ђујића још више су запажени у време његових богословских студија у Сремско-карловачкој богословији, у којој се најозбиљније припремао за позив српског свештеника. Тамо су забрујале и песничке жице у Момчиловој младалачкој и распеваној души па многи његови стихови из тих богословских дана имају трајну вредност. Из те распеване Ђујићеве младости, доносимо два краћа песничка састава: “Моја песма” и “За сином божјим”.
МОЈА ПЕСМА
Песма је моја шум анђелских крила,
што тихо допире из плавих висина;
стихове њене, ко дубоку мисао,
са сводова храма негде сам преписо.
Песма је моја девојка надања
што је уранила пољаном стварања,
да лечи душе очаја и плача
што ниско падоше од греховног мача.
Вај, моја муза – јаук паћеника,
и цвркут тужан бескрилнога јата;
што ће изданути на друмовима нашим
под копитама бесомучног ата!
ЗА СИНОМ БОЖЈИМ!
Својим друговима богословима Друге године
У бескрајном простору звездана кола
промислом Божјим вечито се крећу;
њему је познато свако брдо, дола,
и најмањи прашак у шареном цвећу.
Тајне за Њега не крију: дубине бездане,
највећа тама и најмирнији кути;
њему су познате висине звездане,
свакога разврата и свих стасти пути.
Он је свемогући. Све чује и зна;
он унапред за све одреди смисао;
његово око види дела сва –
он позна нашу најмању мисао.
Васиону облачи у дан и у ноћ
и на њој слуша и зна сваки дах.
Свуда је Његова ненадмашна моћ:
зато нек нас прати увек Његов страх!
Будимо чисти, невини ко крин,
крст страдања нашег узмимо на раме;
и пођимо стазама из греха и таме
куд нам показа Христос, Божји Син!
ПАРОХИЈА НА ТРОМЕЂИ
Млади Момчило је са одличним успехом завршио богословију и после склапања брака са добром девојком Зорком из чувеног граховског племена Добривојевићи, рукоположио за српског свештеника. Потом је младом свештенику Момчилу Ђујићу додељена парохија у чисто српском селу Стрмици, које као снажна спона спаја три српске покрајине: северну Далмацију, западну Босну и јужну Лику. Убрзо је Момчило заволео Стрмицу као и своје Топоље, а и њега су Стрмичани волели још више него Топољани. Код Стрмичана су напречац постали омиљени и поп Момчило и попадија Зорка. Било је и крупних разлога за ту љубав и високо поштовање парохијана према свом свештенику и својој попадији. Поред ревносне службе у цркви, поп Момчило је настојао да и село унапреди. Сељаке је упућивао на бољу и савременију обраду земље и на унапређење сточарства, воћарства и осталих привредних грана. У селу је отворена и наставно-продајна Задруга, па су сељаци лакше и јевтиније долазили до потребних намирница и свега осталог, а и своје су производе брже и успешније продавали. Велику пажњу је поп Момчило посвећивао и физичком одгоју младих Стрмичана, које је окупљао у новоформираном Соколском друштву и за њих, у црквеној порти и уз помоћ сељака и са стране, подигао врло леп Соколски дом, у коме су младићи марљиво вежбали и физички постајали снажнији, окретнији и отпорнији. Због свега тога се глас о младом српском свештенику Момчилу Ђујићу и селу Стрмици брзо ширио, па се чак и краљ Александар Карађорђевић заинтересовао за то српско село и свештеника Момчила Ђујића, са којим је и директну везу успоставио. Касније је краљ слао своје пчеле код попа Ђујића, на “цветну испашу”.
И млада попадија Зорка је сестрински упућивала жене Стрмичанке и неуморно поучавала њихову децу, па су је из милоште звали “наша попадија”. У Стрмици су поп Момчило и попадија Зорка и красну децу добили – синове Синишу и Раду, и ћерку Радојку. Све је то уносило велику радост и у душе Момчилових родитеља – оца Раде и мајке Љубице, којима је њихов син-првенац лепе снове претварао у стварност.
Али, кад се и у парохији и у парохијској кући попа Момчила и попадије Зорке све весело одвијало и лепо и успешно напредовало, наиђе тежак и крајње трагичан догађај, који снажно потресе и дубоко ожалости сав родољубиви српски народ, па и попа Момчила и попадију Зорку. Погибија Краља Александра Карађорђевића у француском граду Марсељу 9. октобра 1934. године, силно уздрма државу Југославију и још силније узнемири поданике те заједничке државе, чије су темеље подмукло поткопавали многи српски непријатељи, а нарочито Хитлерови нацисти, Мусолинијеви фашисти и Стаљинови комунисти. У пољуљаној држави појавише се и многи екстремисти, у првом реду хрватске усташе и југословенски комунисти, који су заједно радили на изазивању хаоса у земљи и разбијању Краљевине Југославије.
ФОРМИРАЊЕ ЧЕТНИЧКИХ ОДРЕДА
Предосећајући да наилазе зли дани по српски народ у заједничкој држави Југославији, посебно за онај у западним крајевима, поп Момчило Ђујић почиње да размишља о евентуалној одбрани Срба на ширем простору Тромеђе Босне, Лике и Далмације, на коме велику већину чини српски народ. Поред парохијских послова, он са одабраном групом људи одлази у српска села и српске градове на Тромеђи. На зборовима упозорава народ на опасности које са разних страна наилазе. У исто време, поп Момчило формира четничке одреде за случај одбране Срба у тим крајевима, при чему се сукобљава и са српским одродима, у првом реду са члановима Комунистичке партије, који су у то време малобројни, али подмукли и врло агресивни, и у природној сарадњи са хрватским усташама. Нарочито је тешка за попа Момчила била 1937. година, када је Стојадиновићева Влада покушала да потпише нову варијанту фамозног Конкордата са Ватиканом, чему се оштро супротстављала српска црква са родољубивим Србима. Тај отпор Конкордату и Ватикану српски патријарх Варнава убрзо је главом платио.
У тим бурним предратним годинама, Ватикан је отворено подржавао агресивне планове Хитлера и Мусолинија, чије су осиљене наци-фашистичке армаде ускоро кренуле у освајачке погроме широм Европе, што је јако узнемирило Европу и сав свет. Прва жртва је била Бенешова и Масарикова Чехословачка, а иза тога и Сјенкјевичева Пољска. Али у Пољској поробљавање није ишло лако као у Чехословачкој, па је Хитлер морао слати веће војне снаге за сламање пољског отпора. Због Пољске уђоше у рат са Хитлеровом Немачком Француска и Енглеска, што је створило још већа узнемирења широм света. У исто време, још један догађај је силно изненадио и много узбудио народе Европе и света – потписивање пакта (савезништва) између Хитлерове нацистичке Немачке и Стаљиновог комунистичког Совјетског Савеза. Све се то догодило врло бурне 1939. године.
Због издаје домаћих комуниста и осталих петоколонаша, Француска није дуго издржала у рату са Немачом, па је Енглеска остала сама пред налетом амбициозног и незајажљивог Хитлера. Енглеска се одржала захваљујући највише свом острвском положају и скорој ангажованости Хитлерове војне силе на другим странама. Пакт са Хитлеровом Немачком одбиле су Србија и Грчка, два православна народа на Балкану, што је знатно утицало на промену Хитлерових освајачких планова у Европи и допринело његовој коначној пропасти. Иако је, због издаје хрватских усташа и југословенских комуниста, одбрана Југославије била брзо сломљена и у кратком априлском рату, 1941. године, у Србији се већ у мају те исте године појавио снажан герилски отпор окупатору, под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића, који је касније из милошта назван “Дража” и “Српски чича”, и који је за југословенски простор везао више немачких дивизија.
МУЧКИ НАПАД УСТАША
Вести о отпору страним поробљивачима у Србији радосно су примане код родољубивих Срба у западним крајевима, који су се одједном нашли у ужасном положају, јер је западно од Дунава и Дрине створена тзв. Независна Држава Хрватска, у којој је сав српски народ био осуђен на потпуно истребљење. У тој наци-фашистичкој творевини први на реду за ликвидацију били су угледни српски синови, међу којима и српски свештеник Момчило Ђујић, за кога су Павелић и његове усташе знали да је у предратним годинама формирао четничке групе и да је пружао снажан отпор потписивању ватиканског Конкордата. Зато су попа Момчила и његову породицу усташе ноћу блокирале у парохијској кући у Стрмици, са намером да тог српског свештеника и његову породицу ликвидирају већ у првим данима усташке владавине.
Али је “динарски вук” био неухватљив. Поп Момчило је успео да кроз скривени пролаз изађе и да се дохвати шуме. Усташе су малтретирале породицу, али је нису ликвидирали. Сутрадан, кад су усташе отишле, Момчило је извукао попадију Зорку и децу и после два дана и две ноћи идући заобилазним и тешко проходним стазама преко брда и планина, поп Момчило је са својом породицом стигао у српски градић Кистање, који се налази у северној Далмацији и на оном простору који је у Другом светском рату био анектиран од Италијана. Тамо је нашло спаса на хиљаде Срба из Книнске Крајине из Грачаца и других градова и села јужне Лике, који су бежали испред ножа и неописивог терора крвожедних хрватских усташа. Са италијанском ројалистичком војском, која већ од првих дана није трпела зверства хрватске усташке војске, било је лако наћи заједнички језик и спас испред обесних Павелићевих усташа. Одатле је поп Момчило успоставио везе са српским првацима широм тромеђе Босне, Лике и Далмације, од којих су се многи налазили по планинским збеговима, по шумама и пећинама. Голема страдања српског народа на простору чудовишне хрватске државе навела их је на заједничку мисао: да српски народ позову на устанак против усташа, па ко оде ко оста, јер је иначе био крајњи циљ геноцидних хрватских власти да затру траг Србима у тим крајевима.
ЖИВА ЛЕГЕНДА
У међувремену је у Европи дошло до новог крупног догађаја. Хитлер је погазио пакт са Стаљином, и 22. јуна 1941. године муњевитим налетом ударио по Совјетском Савезу (Русији). Народ у Русији је мислио да је и Хитлер бољи од Стаљина, па уместо снажног отпора, руска војска се у прво време масовно предавала Хитлеровој армији, која се засецала у широке руске просторе као нож у сир, што је изазивало еуфорично расположење код наци-фашистичких присталица широм Европе, а нарочито у новоствореној усташкој држави на југословенском простору. Дотадашњи наци-фашистички и усташки сарадници – југословенски комунисти, одједном се нађоше у потпуној збуњености, која их је држала све до краја 1941. године.
Ето, у тим претешким приликама покренут је српски народ широм српске тромеђе Босне, Лике и Далмације на устанак против хрватских усташа, до ојег је дошло 27. јула 1941. године. Само су највећи оптимисти могли веровати да ће у онаквим међународним и домаћим догађањима устанак успети. Али десило се нешто што представља право чудо Божје. И сигурно је била Божја воља да слабо наоружани српски устаници муњевито брзо најуре из српских села и градова на Тромеђу до зуба наоружану усташку војску и да од ужасне смрти спасу десетине и стотине хиљада српског народа на том најугроженијем простору окупиране Југославије.
О тим незаборавним устаничким данима написане су многе песме о којима и ова лепо и снажно казује:
Кад се српско Небо затворило,
у пакао све се претворило,
десила се чуда невиђена,
што не памте ни давна времена.
Динара је раширила крила,
окупила своја чеда мила,
све делије, јунак до јунака,
какве рађа само српска мајка.
Осветници ту се окупише
и кренуше у силне јурише,
па за борбу одабране чете
живе бране и поклане свете.
Уста Дрвар, Граховска долина,
Срб и Грачац и Книнска крајина,
па побјеже војска Павелића
пред налетом нових Обилића.
Пушке ријетке и опрема лака,
ал ватрено срце у јунака,
те у огњу српских осветника
пламте Босна, Далмација, Лика.
Мјесто плача, туге и јаука,
одјекује пјесма устаника,
са Шатора и горде Динаре,
с Велебита, Примине, Свилаје,
народ гледа и збивања прати,
да л онима не смје вјеровати,
јер још јутрос људе одводише,
пребијаше и грозно муче.
Не зна народ шта се то дешава,
да ли сања или је све јава;
но људи се убрзо прибраше
и радосну истину сазнаше.
Очи тару, бришу знојна чела,
и гледају своја лијепа села,
очишћена од злих разбојника,
па сад пуна српских устаника.
Са цркава звона одјекују,
громогласни узвици се чују:
Напријед, браћо, побједа је наша,
нема више крвавих усташа!
По Тромеђи пјесма се разљеже
мрска војска безглаво побјеже;
Далмација, Босна, кршна Лика
цијелом српству постадоше дика.
Босну воде јунаци без мане
Роквић Мане Богуновић Бране,
а Личане више храбрих тића,
од Цицваре до Мирка Марића.
Далмацију воде два јунака,
какве рађа расна српска мајка;
једног роди мајка из Ђујића,
а другога мајка Поповића,
бољих тада стварно било није,
Ђујић поста вођа дивизије,
коју нико побједио није!
(Број 206, 26. август 1997)
