Поводом Закона о информисању
Поводом Закона о информисању
ПОЛА ПОСЛА
Апсурдно је укинути “Нашу борбу”, а не укинути “Борбу”. Те две новине представљају само лице и наличје комунистичке штампе. Било би идеално укинути сва комунистичка гласила, са Телевизијом Београд и “Политиком” на челу. Затим би требало обновити новине које су комунисти забранили 1944. године и образовати нове медије, на челу са људима који нису индоктринирани комунизмом
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Један од уредника новина забрањених по новом Закону о информисању, изјавио је да је то прва забрана неких новина, у нашој земљи, после 60 година. Откуд једна оваква изјава? Том уреднику су, по свој прилици, остале у сећању лекције о забранама “напредне” комунистичке штампе из тридесетих година овог века, којих је заиста било. Имао сам прилике да читам фототипска издања неких од тих новина. Углавном, реч је о похвалама Стаљину и “првој земљи социјализма”, вестима о рекордној производњи трактора и рекордним приносима у пољопривреди, и сл. И данас, класична комунистичка гласила, попут “Политике” и Телевизије Београд, подсећају на ту штампу из тридесетих година. Уосталом, “Политика” је и тада била оно што је сада.
С друге стране, поменутом уреднику није остао у сећању онај период живота када је радио у комунистичкој штампи. У то доба, осамдесетих година – а наравно и раније – комунисти су масовно забрањивали новине, међу осталима и “Погледе”.
Дакле, ту би могло бити објашњење његове изјаве: човек се радо сећа своје младости – па макар и кроз један наопак систем образовања и васпитања – а склон је да заборави неке потоње активности.
Да се разумемо: то је нормална појава, то је људски. И далеко од тога да имамо нешто против тог човека. Напротив, ми сви са њим саосећамо, јер знамо како је када се забрањују новине.
Овај пример послужио је само као увод у причу о најновијој забрани новина. Наиме, има много примера да су новинари, који су до пре десетак година били на другој страни, сада први у причама о слободи штампе. Сваки од тих новинара, који има барем петнаестак година радног стажа, а не припада спортским или сличним рубрикама, у својим чланцима је хвалио, овим редом: Маркса, Енгелса, Лењина, Тита, Кардеља, Дражу Марковића, Петра Стамболића, Ивана Стамболића, Слободана Милошевића, Анту Марковића, Роналда Регана, Била Клинтона… То је, отприлике, “развојни пут” новинара данас забрањених новина, на пример “Наше борбе”, а може се проверити у свакој библиотеци која чува комплете старе штампе.
Питање, дакле, гласи: како се десило да на стотине новинара направи овако широк лук?
Може бити да је објашњење у положају интелектуалаца у комунизму. Своје непријатеље, праве интелектуалце – јер паметни људи су по природи ствари непријатељи сваког тоталитаризма – комунисти су још на почетку своје власти или ликвидирали или похапсили. Потом, свако ко је желео да се бави интелектуалним пословима, морао је да прихвати комунистичку идеологију. Биолози су, рецимо, могли релативно лако да се “провуку” кроз ово правило, али неке интелектуалне професије нису имале избора. Теоретичари права, рецимо. Ма колико добро савладали своју материју, они су, на крају, морали да напишу како “теорија и пракса самоуправног социјализма представљају врхунац у развоју правне науке”. А то није тачно. Управо супротно: Кардељева наклапања представљала су негацију сваког права.
Тако је овај несрећни правни теоретичар из нашег случаја имао да бира: или комфоран стан, добра плата и остале привилегије, или промена професије.
Неки су изабрали једно, неки друго. Оне који су зарад материјалног благостања пристали на лаж, свакако не можемо назвати карактерним личностима. Те особе, у принципу, неће бранити своје ставове, већ своје благостање. Чим комунистички режим више није могао да их плаћа, отишли су тамо где има пара.
Када је о новинарима реч, први је с парама дошао Анте Марковић. Њега су следили Сорошев и остали фондови. Један број новинара отишао је на ову страну, а један број је остао у комунистичким медијима.
Добар пример у овом расцепу пружају “Борба” и “Наша борба”. Реч је о најстаријем комунистичком листу на Балкану, основаном 1923. године у Загребу. Приликом расцепа на Милошевићеву и Сорошеву “Борбу”,пре неколико година, најспорније је било управо питање имовине. И једни и други су доказивали да велелепна палата у центру Београда (Трг Николе Пашића број 7), припада њима. Зграда је, у ствари, власништво породице Стојадиновић. Грађена је махом од новца супруге Милана Стојадиновића, која је потицала из богате грчке породице. Један део породице Стојадиновић данас живи у Аргентини, а један део у Београду. Да апсурд буде већи, чак је изгласан и закон о враћању имовине коју су комунисти отели грађанима после рата. Дакле, не само по правди, већ и по закону, палата на Тргу Николе Пашића не припада ни Милошевићевој, ни Сорошевој “Борби”. Новинари ова два листа отимали су се о туђе власништво…
Основна мана новог Закона о информисању састоји се у томе што се он односи само на једну половину медија – на оне који су, трагом новца, отишли на другу страну. Међутим, новинари за које је било довољно новца у комунистичком режиму, и који су, према томе, остали у режимским медијима, сада се налазе ван граница овог Закона о информисању. А ови медији, са Телевизијом Београд на челу, чине претежнији део домаће “седме силе”.
Вероватно би свака држава забранила тако снажан страни утицај у информисању, као што је то доскора код нас био случај. Али, апсурдно је укинути “Нашу борбу”, а не укинути “Борбу”. Те две новине представљају само лице и наличје комунистичке штампе.
Оно што Србији треба, то је процес дебољшевизације, у целом друштву, па и у медијима. Било би идеално укинути сва комунистичка гласила, са Телевизијом Београд и “Политиком” на челу. Затим би требало обновити новине које су комунисти забранили 1944. године и образовати нове медије, на челу са људима који нису индоктринирани комунизмом.
(БРОЈ 220, 1. новембар 1998)
