Република Српска
Република Српска
Међународна заједница је још једном покушала да укине Републику Српску, а у Београду нико ни реч није рекао, као да се све то дешава на неком другом континенту и као да Република Српска није – Западна Србија
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Дан по окончању маратонске седнице Народне скупштине Републике Српске, на којој су српски посланици једногласно одбили предлог муслиманске стране о укидању српске полиције – а самим тим и Републике Српске – ниједан београдски дневни лист није ову тему ставио на насловну страну. Неки су је уврстили под ”вести из света”, а неки је уопште нису ни поменули!
Истовремено, Република Србија није пружила подршку Републици Српској, мада је према Дејтонском споразуму обавезна да то учини. У ствари, нико није ни реч рекао, као да се све то дешава на неком другом континенту и као да Република Српска није – Западна Србија.
Ми сви наравно знамо каква нам је власт. Ко је случајно заборавио, могао се подсетити читањем једне необично дрске изјаве међународног управника Босне и Херцеговине, Педија Ешдауна. Он најпре тврди да је управо званични Београд крив што Република Српска није прихватила предлог о оснивању јединствене полиције на нивоу Босне и Херцеговине. Наводно, Београд је ипак дао подршку Бањалуци – вероватно некакву невидљиву врсту подршке! – и то је било пресудно.
Према ”Вечерњим новостима” од 16. септембра, наставак Ешдаунове изјаве гласи:
”Народна скупштина Републике Српске држала је у својим рукама кључ за улазак у Европу о одбацила га. Грађани Републике Српске и БиХ сада неће имати оно што ће Србија добити у наредне три седмице – пут у Европу.
Народна скупштина Републике Српске изгласала је да се Срби раздвоје: да једни оду у Европу, а други да остану ван те заједнице. Нових преговора неће бити, посебно када се узму у обзир закључци Народне скупштине.
Када буду спремни да разговарају о споразуму који се темељи на три европска принципа, знају наш телефонски број, нека нас назову.”
Према томе, међународна заједница, преко свог опуномоћеника са огромним овлашћењима, не признаје право демократске одлуке Републици Српској. У ствари не признаје ништа до огољене силе. Кажу нешто што нема везе са логиком и онда траже да се то примени…
Јер, зашто би јединствена полиција у Босни и Херцеговини била неопходна за ”пут у Европу”, када није неопходна Србији и Црној Гори?
Зашто, уместо западним Србима, међународна заједница не каже косовским Албанцима да у једној држави не могу постојати две полиције? Тим пре, јер је недавно Народна скупштина Републике Српске дала пристанак на формирање јединствене војске, док Албанци и даље имају ”Косовски заштитни корпус”.
Исто тако, зашто међународној заједници смета полиција Републике Српске, а не и полиција Црне Горе? И у овом случају ситуација је драстично гора него у Босни и Херцеговини, пошто Република Српска нема своју валуту, нити границу према Муслиманско-хрватској Федерацији, док је режим Мила Ђукановића увео валуту и поставио границу према Србији – уз подршку међународне заједнице.
И у саме темеље дејтонске Босне и Херцеговине уткана је та непринципијелност међународне заједнице: владари света направили су Босну и Херцеговину – ”малу Југославију”, позивајући се на исте оне принципе у име којих су растурили ”велику Југославију”!
Чињенице су, међутим, једноставне: жеља сваког Србина је да живи у држави свога народа, а не у наметнутим вештачким творевинама, као што су на пример некада Источна и Западна Немачка тежиле уједињењу. Да подсетимо, Срби из Босне и Херцеговине и моравске Србије први пут су се ујединили 1458. године. Главни град свих Срба тада је постало Смедерево – што се иначе у нашим школама не учи, ”из познатих разлога”. До другог уједињења дошло је 1918. године. А када ће доћи до трећег?
На основу Ешдаунове изјаве рекло би се да међународна заједница ипак тежи овом трећем уједињењу Срба и сматра да ће до њега доћи у Европској Унији. То је, међутим, још једна утопија о којој не желе да разговарају. Јер, у истом пакету се подразумева и уједињење са оним муџахединима ”спавачима” у пределу Зенице и са Албанцима… А сва мудрост српске политике већ вековима своди се на питање како направити што чвршћу границу према Албанцима и другим агресивним суседима, који крећу у злочиначке походе чим им неки агресивни освајач света пружи подршку…
Наравно, када брине да се Срби не раздвоје, Ешдаун није изистински забринут, већ је само циничан. Нема сумње да и он спроводи политику која изазива патњу милиона људи, следећи традицију западних политичара. На пример Винстона Черчила. Као што Срби сада не желе Босну и Херцеговину, тако у Черчилово време нису желели комунизам. Генерал Маклин, Педи Ешдаун онога доба, упозорио је Черчила једном приликом да ће британско-америчка политика довести до комунизирања Југославије. Према Маклиновим мемоарима, дијалог се наставио у следећем правцу:
”Имате ли Ви намеру”, питао ме је председник владе, ”да се после рата настаните у Југославији?”
”Немам”, гласио је мој одговор.
”Немам ни ја”, рекао је он. ”И кад је то тако, уколико се Ви и ја мање бринемо о облику владе који ће тамо бити успостављен – утолико боље.”
Ипак, најјезивије звуче последње од наведенових Ешдаунових речи: да властима Републике Српске остаје само да прихвате ултиматум, уз напомену: ”Знају наш телефонски број, нека нас назову”. Управо то су речи са којима је Ричард Холбрук завршио разговор са Слободаном Милошевићем марта 1999. године…
Наравно, Ешдаун нема моћ да покрене бомбардере, а и околности су сада другачије; иначе то је тај тип људи.
(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)
