Циркус у Крагујевцу
Циркус у Крагујевцу
Циљ оснивања Коалиције Шумадија веома је провидан: реч је о стварању паравана за Коалицију Војводина и Коалицију Санџак…
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Питају ме људи са свих страна: какав је то сад циркус у Крагујевцу – Коалиција Шумадија, која тражи шумадијску аутономну покрајину… И траже да објасним у чему је ствар. Кажу, дозволили смо да пре нас, који тај циркус гледамо уживо, сатиру о томе направи београдски НИН…
Ствари, међутим, не стоје баш тако. Јесте нас НИН претекао, али, ако је за утеху, ми смо претицали НИН у вези многих Београђана – да поменем само ”друга Тита”…
Друго, ми у Крагујевцу не само што не гледамо тај циркус свакодневно, него га уопште не видимо. То је, наиме, невидљива Коалиција – нема ни једну странку. Гласача има, и то чак две стотине, али ко ће их видети у граду од две стотине хиљада становника. Свако је овде добијао по 200 гласова, јер свакаквих људи и има.
О председнику Коалиције, Браниславу Ковачевићу званом Цоле, НИН каже да се заимао уз помоћ белосветских ”невладиних организација”. После је то Цоле демантовао, али било је још забавније читати његов деманти него Глишићеву сатиру. Ко Цолета не познаје, морао је да чита деманти више пута, не би ли некако докучио – шта овај демантује? Једна ствар је ипак била јасна: Цоле неће покренути тужбу којом прети…
Цолетов ниво образовања толико је вешто скривен, да Глишић није могао да га открије. А није ни чудо. Ко не би скривао тако нешто!
За време класичног комунизма, Цоле је био један од главних људи у Студентском културном центру. Било је веома занимљиво посматрати га као водитеља програма у препуној сали Природно-математичког факултета. Тако, сећам се када су 1988. гостовали Матија Бећковић и Миодраг Перишић. Са њима је на бини седео и Цоле. По обичају, прозбори он нешто и предаде микрофон Бећковићу. Сад, Бог ће свети знати шта је он рекао у тих неколико реченица које је успео да састави, али то свакако нису биле просто-проширене реченице. Цоле је састављао само просте реченице. И настаде мук. Бећковић и Перишић нису се надали таквом уводу. Онда Перишић узе микрофон и рече: ”Поштовани посетиоци, ја сам мислио да ми овде имамо водитеља програма. Међутим, пошто сада видим да немамо водитеља, дозволите да вам најпре представим, као што је и ред, нашег великог песника Матију Бећковића…”
На Цолетовом месту, многи би због овога одмах напустили салу и потражили неки себи пригоднији посао. Али, не! Цоле је седео и ћутао. Нико у сали није знао да он то заправо полаже један испит. Први и најважнији испит из (нео)комунистичке политике: образ као ђон! Следствено, никоме у сали ни на крај памети не беше да пред собом има најзначајнијег политичара Крагујевца и Шумадије с почетка 21. века! Наиме, из целе ове регије Цоле је једини члан ововременог политбироа, јачег и од скупштине и од владе – председништва ДОС-а!
Али, да се вратимо оном времену.
Наивни читалац мора да се већ запитао: зар на то место у Студентском културном центру уместо Цолета није могао бити постављен неки талентовани студент?
Није, и управо о томе је реч. Студенти ко студенти, свакако би направили неки несташлук. Управо зато су комунисти и поставили свог друга Цолета…
А тај део свог посла Цоле је радио добро, и то до самог краја. У пролеће 1990. године класични комунизам је био у последњој фази и већ је постојао велики број опозиционих странака. Сала Природно-математичког факултета била је препуна грађана жељних слободе говора. Цоле је тада позвао Слободана Унковића, високог функционера Савеза комуниста – Социјалистичка партија још није постојала – који ће потом постати председник скупштине и амбасадор у Кини.
Када је дошао ред да се постављају питања ”високом” госту, из публике устаде један старији господин. Одмах се видело да је још од 1945. чекао тренутак да неком комунисти скреше у брк шта има. И свакако је помислио да је то тај тренутак: пао је берлински зид, формирају се опозиционе странке, очекују се први вишестраначки избори…
Али, још није пао Цоле! Он узе микрофон и поче да виче на овог господина:
– Како вас није срамота да постављате таква питања!
Па се онда окрете Унковићу:
– Опростите, друже Унковићу, ми не можемо да гарантујемо ко све овде може да уђе и шта све може да каже…
Остављајући жанр сатире – ако је ово уопште смешно – најпре се питамо: како је Цоле уопште дошао у политбиро? Нема сумње да је њега тамо неко поставио. Ко, кад нису бирачи?
Ту је Глишић погодио, циљајући на ”невладине организације”. Наиме, када су страни агенти пре десетак година почели да вршљају Србијом, тражили су управо такве. Основали су много странака и коалиција, несебично дрешећи кесу. Међутим, и њима је било јасно да са таквима никада неће добити изборе. Онда су смислили трик са Коштуницом. Коштуница је изнео изборну победу, па је уклоњен из владе. Остали су Цоле и његови ортаци.
И какву сад политику они воде, тј. шта им је сада стављено у задатак?
Нема сумње, реч је о даљем разарању српства и Србије. Циљ оснивања Коалиције Шумадија веома је провидан: реч је о стварању паравана за Коалицију Војводина и Коалицију Санџак…
Водећи српски државници и политичари које је Крагујевац некада давао били су Кнез Михаило, Илија Гарашанин, Јован Ристић… Пар сати хода одавде рођен је Карађорђе, а иза једног брда, с друге стране, је Обреновићевска Брусница. Сви ови Крагујевчани уписани су златним словима у српској историји.
Сада, међутим, историју Шумадије пише Нови светски поредак. Он се нарочито окомио на овај крај. Гледано по броју становника, више ”невладиних организација” има у Крагујевцу, него у Београду. С друге стране, намерно се уништава ауто-индустрија (војну индустрију да и не помињемо).
Специјалну политику према Крагујевцу водили су и комунисти. Измислили су легенду о црвеном барјаку и чак су уличне табле фарбали у црвено.
И Хитлеров Нови поредак је циљао Крагујевац. Хитлерова наредба о стрељању стотину за једнога спроведена је само у Крагујевцу, 21. октобра 1941. У другим местима окупатор се није дословце држао ове своје математике. Зашто је Крагујевац био изузетак, види се из извештаја немачког крајскоманданта, Бишофсхаузена:
”Ни један окупатор не трпи побуне, а Србија је почела да се буни. И он мора да је умири. Морао је овде у Крагујевцу, јер како дише Крагујевац, дише Шумадија. А, како Шумадија, тако цела Србија.”
(Фебруар 2002)
