Невероватно Изопачене Новине
- 02/05/2013
Невероватно Изопачене Новине
Срећна Србија би славила јубелеј ”Идеја” и ”Српског гласа”. Овако, Србија се мора бојати да клица зла, која се упорно негује, поново не проклија
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Историја се понавља. Данас по Србији новине оснива Сорош фонд у име Новог поретка, а некада се то звало Црвена помоћ и радило је под Стаљином.
Некада, још раније, у Србији је било много новина: једне су служиле грађанима, а друге властима. Прве су, међутим, имале право да критикују краља и владу, док друге нису критиковале грађане, илити народ.
Таква су била правила.
Онда су дошли комунисти. Забранили су и једне и друге новине, остављајући само оне које им је Стаљин основао или купио.
Занимљиво, сада Нови поредак не обнавља те старе добре новине, већ оживљава Стаљинове. Чак, ево ових дана, поново покрећу ”Борбу”, најстарији комунистички лист на Балкану. Лично амбасадор САД-а у Београду, Ворен Цимерман, пре 11 година дошао је на прославу седамдесетогодишњице ”Борбе”. Порука је јасна: сваки освајач воли комунизам, али на терену жртве, никад у својој кући.
Сада смо видели прославу још једног јубилеја: навршило се 70 година од када су Стаљинови агенти у Београду основали једне Невероватно Изопачене Новине, скраћено – НИН.
Редакција данашњег НИН-а омогућила нам је да видимо шта се то слави. У јубиларном броју, као додатак, објављен је и први број НИН-а, који се наравно хвали. Неумерено, у слављеничком заносу. А објективно, ако се све то хвали, а не критикује, и не одбацује та традиција – објављивање првог броја је једна велика грешка. Језа коју он изазива даје другачији тон свим оним самопохвалама.
Да попричамо најпре о јези.
Мада је то логично – ко би се сетио да су комунисти критиковали Махатму Гандија, једног од најпозитивнијих ликова 20. века? Па ипак јесу. Уз одвратну карикатуру, о њему пишу:
”Када је талас сељачког и радничког незадовољства запретио да узме обим револуције, Ганди је устукнуо и своју бунтовност завио у магловите пароле полурелигиозних и филозофских нагважања”, а све то јер су избили нереди ”са проливањем крви пред којом се Ганди заплашио”.
Наравно – они желе крв. Зато им је негативац чак и Толстој: ”…Малограђанско схватање морала… кулминира у Толстојевском неопирању злу, у реакционарном `тако мора бити` – у злонамерној персифлажи свих конструктивних напора критике старог и изградње новог”.
НИН је за ”реакционара” прогласио и чувеног композитора Прокофјева:
”Мада ретко инвентиван и плодан, Прокофјев је и звучно (хармонија, мелодија) и формално (конструкција) – реакционаран”.
Критика уметности уопште гласи:
”Грађанска декадентна уметност, чак и у технички мајсторским реализацијама (што код нас никада није случај), просто нема шта да каже”.
Тоталитарна идеологија баца шапу на све. У спорту се критикује ”професионализам играча и функционера”. У индустрији забаве – Мики Маус! Те 1935. године, на шестогодишњицу настанка цртаног филма, а поводом новог проналаска – филма у боји, комунисти прогнозирају да се он даље не може развијати! Ево зашто:
”Одговор је јасан: цртани филм, као и прави филм, није више уметност већ индустрија или тачније индустријализирана уметност. Као таквоме, његов развој управљен је у сасвим другом правцу од правца уметности. Мотивисан сасвим супротним разлозима. Уместо одгоја у духу моралности, тј. друштвене одговорности – индивидуални (асоцијални) престиж. Слава, богатство, срећа једнога – на уштрб другога. То се иначе поетски зове: слободна иницијатива, а вулгарно: конкуренција”.
Уместо здраве конкуренције, у комунизму мора бити само оно што диктатори кажу, пре свега у економији. У јакој економији грађани су богати, а благостање доноси слободу, тј. негира комунистичко ропство. Зато је ”нормална” критика усавршавања економије у овом првом броју НИН-а. О рационализацији производње овде пише:
”Она је дошла из Америке. У Европи је доживела извесни рафинман, и усавршавање. Њен главни смисао се састоји у појефтињењу производње, или, то значи исто, у повећању производности (тј. продуктивности – прим. аут) рада, односно повећаној експлоатацији.”
Брига за раднике је, наравно, демагошка. Управо та 1935. година била је за нашу земљу економски најбоља у читавом 20. веку. А у НИН-у пише: ”Тешкоће градског и сеоског становништва”. Када су, са комунистичким ропским системом, уследиле праве тешкоће, НИН је писао обрнуто.
НИН исмева др Јустина Поповића, па чак и Исуса Христа, критикује Милоша Црњанског и његове ”Идеје”, као и књижевника Јанка Туфегџића, иначе унука по мајци Јанка Веселиновића, који ће током рата постати уредник ”Гласа Цера”, листа Церског корпуса мајора Драгослава Рачића.
Совјетски Савез је за њих ”фактор мира”, а оне што су открили страшну истину о овој земљи називају ”попутчикима”, који су ”по наредби, наравно, путовали широм целе Русије, и онда опет по наредби писали.”
Међу овим писцима био је и Драгиша Васић, са својом чувеном књигом ”Утисци из Русије”.
Када се заратило, Васић је наравно обукао српску униформу, док су уредници НИН-а ступили у паравојне формације под командом Стаљина и његовог локалног агента Тита – партизане. Они који су преживели рат учествовали су у завођењу тог нечовечног режима и у Србији, режима који је већ током прве године своје власти, извршио највише масовних убистава цивила у исторји овог тла, мада је оно често било крваво.
У јубиларним пропратним текстовима, из овог првог броја сада се помиње само критика нацизма. Комунисти, међутим, не критикују нацизам зато што су против зла, већ зато што им је он конкуренција. И то слабија: више људи убио је комунизам, него нацизам.
Срећна Србија би славила јубелеј ”Идеја”, ”Српског гласа”, ”Времена” или ”Правде”. Овако, Србија се мора бојати да клица зла, која се упорно негује, поново не проклија.
(БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)