Официр – одличан писац
КЊИЖЕВНОСТ
Официр – одличан писац
(Мајор Радослав Филиповић: ”Ратни дневник 1942-1944”, ”Легенда”, Чачак, ”Погледи”, Крагујевац, 2003)
Ко је мајор Радослав Филиповић? Рођен је 1909. године у богатом и великом селу Медвеђа код Трстеника, недалеко од Западне Мораве. У Медвеђи је завршио основну школу, потом гимназију у Крушевцу и Војну академију у Београду. Био је питомац 57. класе Ниже школе Војне академије, која је у Другом светском рату Равногорском покрету дала највећи број официра на високим положајима. То је једина класа чији су официри, на челу са мајором Александром Милошевићем, касније, у емиграцији, објавили ”Споменицу”, у којој је забележено макар по неколико редака о судбини свих 566 њених припадника. О мајору Филиповићу, приређивачи ”Споменице” имали су следеће податке:
”Филиповић П. Радослав: Инжињерски капетан друге класе. Србин. Рођен 10. новембра 1909. године. На време унапређиван. После капитулације приступио Равногорском покрету и био на дужности помоћника шефа свих веза у Врховној команди. Погинуо у борби против партизана 1945. године при повлачењу из Босне за Србију”.
Друге основне биографске податке видимо из Филиповићевог дневника: пре одласка на дужност у Врховну команду, новембра 1943, био је командант 1. трстеничке бригаде и начелник инжењерије у штабу Расинског корпуса. У рату је два пута унапређиван, у чин капетана прве класе и потом у чин мајора.
Ратни дневник мајора Филиповића сачуван је од 19. новембра 1942. до 14. јуна 1944. године. При доласцима у село, на одсуства, он је остављао мале, густо исписане свеске, које је на светлост дана тек недавно изнео његов земљак Љубивоје Ковачевић. На првој страни дневника пише:
”Капетан Радослав П. Филиповић
ОДРЕД 29
1942-1943.г.
И књига
И део”.
Погодило се да су дневнички записи од 14. јуна делом у другој, а делом у трећој свесци, чија је судбина непозната. Од тога дана Филиповић или није долазио у Медвеђу, или је долазио када свеска још није била при крају.
Начелно, значај Филиповићевог дневника долази најпре од његове стопостотне аутентичности. Он није знао какав ће бити исход рата, па тако катастрофа, која је касније наступила, по природи ствари није могла да утиче на ауторово виђење догађаја у претходном периоду. Управо у овом моменту крије се мана неких равногорских мемоариста, којој бисмо могли дати име ”синдром изгубљене утакмице”. Наиме, ако један фудбалски тим неким пуким случајем изгуби утакмицу, иако је играо много боље од противника, његови навијачи су, под утиском пораза, склони да га критикују преко мере, тражећи му ману и тамо где је нема. Обрнуто, случајна победа слабијег тима донеће његовим, мада исподпросечним играчима, незаслужене комплименте.
Тако поједини равногорски мемоаристи, а нарочито историчари млађе генерације, описе догађаја још од 1941. пишу под сенком пораза из 1944\45. године. Наравно, мајор Филиповић је ”знао” ко ће победити, а боље рећи, није сумњао у победу. Само, он комунисте, које су велике силе на крају рата прогласиле победницима, није ни видео међу конкурентима. Видео је само две ратне стране: Југословенску војску, наслоњену на традиционалне Западне савезнике, и Силе осовине (Бугаре, Немце и љотићевце). Његова јединица, док је водио дневник, борила се само против Сила осовине и сав напор сводио се на то како их надмудрити и победити са што мање сопствених жртава (војске и народа). Кроз Филиповићев дневник комунисти промичу тек спорадично, као малобројни отпадници од народа. Њих чак нема ни у духовитом опису логора 1. трстеничке бригаде на Гочу:
”Логор оживео. У улици Краља Петра Другог војници стружу – цепају дрва. Наша улица Драже Михаиловића – мирнија. Стојим и посматрам. Недићева улица која води до виле `Љотић` – нешто јачи саобраћај. Војници имају ваљда разлога Што тако журе, јер је за ручак био пасуљ, а вода оштра – па некога и стомак заболи. Ту човек мора да буде послушан ако не мисли да баци и последње гаће. Нико више од једних и нема!”
Са историјске тачке гледишта, дневнички записи мајора Филиповића су важни зато што као ретко који други документ верно описују равногорце ”изнутра”. Филигрантском тачношћу Филиповић је описао шта су равногорци радили из дана у дан, како и где су ноћивали, шта су јели, како су размишљали… Наравно, од непроцењиве важности су и изванредни описи многих команданата: генерала Драже Михаиловића (и његовог сина Воје), генерала Мирослава Трифуновића, академика Драгише Васића, др Стевана Мољевића и др Ђуре Ђуровића, потпуковника Драгутина Кесеровића, капетана Душана Радовића Кондора, капетана Николе Гордића, поручника Предрага Раковића, потпоручника Милета Васића… Филиповићеви описи састанака са генералом Трифуновићем и потпуковником Кесеровићем, тако су верни и снажни, да би без имало дораде могли отићи у било који филмски студио.
У дневнику мајора Филиповића има и значајних историјских детаља из догађаја у којима он није учествовао, као што је на пример Тринаестојулски устанак у Црној Гори. Није нам познато да је при анализи пропасти комунизма у Црној Гори, у првој фази рата, неко уопште узео у обзир ”женско питање”. Наиме, у изразито патријалхалној Црној Гори комунисти су наступили поред осталог и са својим схватањем сексуалне револуције, стварајући тако низ сцена попут оних из филма Живка Николића ”Време чуда”.
Чињеница која нарочито привлачи пажњу је Филиповићев вансеријски књижевни таленат. Неупућени читалац би пре помислио да је аутор писац од заната, него официр. Утолико пре, ако се погледају оригиналне странице дневника. Мада писан у ретким слободним часовима, Филиповићев рукопис готово да нема грешке: ни правописне, ни граматичке, ни стилске. Нигде нема прецртавања и дописивања. Све је, како то писци у жаргону кажу, ”прва рука”. Поштујући то, у књизи смо оставили стари правопис и локални изговор. Готово једине редакторске интервенције биле су у брисању или дописивању знакова интерпункције.
Заиста је редак случај да и неко ко је професионални писац ”из прве руке” напише на пример овакав пасус:
”Избијамо на врх голе косе, а иза нас остају мирно село и плодна котлина, успавани хладном зимском ноћи. Планински врхови, чисти брежуљци, купају се у мору благе светлости. Далеко, као у измаглици, равницом беласа Морава – слично сивкастој траци. Са правца Врњачке Бање чу се један пушчани пуцањ. То бугарски стражар растерује страх!”
Нема сумње, Филиповић је имао узор у ”Српској трилогији” Стевана Јаковљевића, књизи која је у оно доба била веома читана, а која је, на жалост, у нашем времену незаслужено скрајнута.
Поред осталог, намеће се и књижевно поређење дневника мајора Филиповића са ауторима који долазе са супротне, комунистичке, стране. Пре свега са Добрицом Ћосићем, из Медвеђи суседне Велике Дренове, који се са малобројном групом партизана повремено кретао и тереном Филиповићеве 1. трстеничке бригаде. Штавише, може бити да је скела на Западној Морави, чији је прелазак Добрица Ћосић описао у некада обавезном школском роману ”Далеко је сунце”, она иста скела коју и Филиповић често користи са својим војницима. Разлика је у томе што је Ћосићев прелазак преко скеле драматичан, а Филиповићев једноставан, изузев у једном случају:
”Нешто иза поноћи прешли смо Мораву. Имали смо муке док смо скелу добили. Нехотично, случајно, Таралић направи грешку због које умало нисмо остали до јутра на обали. Звао је, по имену, човека који је умро пре пола године. Цела она страна била се узбунила, јер и деца су знала да тај веселник већ пола године лежи под земљом. Једва смо се објаснили, пошто је свима било сумњиво – били су уверени да смо странци, а у таквим случајевима скела се не даје. Биле су се окупиле и све патроле, које су с ону страну крстариле поред Мораве и по селу.”
Дакле, Ћосић и његови другови партизани били су странци, наравно не по рођењу, већ по страној, тоталитарној идеологији коју су носили као какав вирус, због чега им је и најобичнија ствар, као што је прелаз преко реке, понекад задавала велике тешкоће. Зато, док је Ћосићевих сабораца било 40-так, као што пише командант његовог Расинског партизанског одреда Добривоје Секуловић у мемоарској књизи ”Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945.” (Општински одбор СУБНОР-а Александровац, 1995), Расински четнички корпус имао је на хиљаде војника. У потрази за храном, пише Секуловић, када су излазили из земуница и силазили у села, партизани су стављали шајкаче са кокардама и певали четничке песме…
Ћосићев опис равногораца, нарочито у роману ”Деобе”, напросто је страшан. Читајући ”Деобе”, а и не знајући за Филиповићев дневник, иоле радознали читалац морао би се запитати: да ли уопште негде постоје такви људи? Или: како то да још неко није чуо за такве Моравце и Шумадинце?
У Филиповићевој заоставштини нашла се и једна фотографија равногораца настала у Великој Дренови, маја 1944. године. Изгледају тачно онако како се Ћосић упињао да опише своје другове партизане: савршено!
Занимљиво је и поређење Филиповићевих дневничких записа са литературом другог по значају партизанског писца, Антонија Исаковића. У причи ”Кашика”, која је некада такође била обавезна ђачка литература, два партизана послата су у неку удаљену бачију да донесу посуду кајмака за своје другове. Сви су гладни – на ивици издржљивости. И ова два партизана, у повратку са те бачије, разговарају да ли да своје следовање, по кашику кајмака, узму одмах, или када стигну у јединицу. Одлучују се за другу варијанту. И тако, један од њих умире од глади, поред толико кајмака…
(Много година касније, објављена је књига херцеговачког четника Алексе Тепавчевића ”Борба за слободу” (Удружење бораца отаџбинског рата, Гацко, 2002). На једном месту Тепавчевић помиње кајмак и партизане, а реч је о истим тим теренима где се ”одигравала” радња приче ”Кашика”:
Село Шипачно је некада било богато стоком, са доста меса, сира и кајмака, па су партизани то ”намирисали” и тамо се почели окупљати у току зиме. Сада је све друкчије изгледало; није било ни сира ни кајмака. Планинке су од јада испевале песму: ”Мој кајмаче, куд замаче – оде право на Рогаче”. У селу Рогачима био је партизански штаб.)
У Филиповићевом дневнику нема дословце истог примера, са кајмаком, па ћемо позајмити сведочење једног другог четника, каплара 2. таковске бригаде Радише М. Недића из села Теочин. Доносећи фотографије за други том ”Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика”, Недић је то сведочење саопштио потписнику ових редова – а штета је да остане незабележено.
Елем, једног дана каплари Радиша Недић и Мирослав Тимотијевић, познатији под надимком ”Јапан”, добију задатак да са неке бачије на Равној Гори донесу кајмак за јединицу. Недић, чича мршав и жилав, каже да је увек такав био, јер није волео мрс. Нарочито је био гадљив на кајмак. ”Јапан” је, као предратни конобар у Горњем Милановцу, напротив, био прави гурман. И нарочито је волео кајмак. Тако, стигну њих двојица до те бачије после дугог марша, уморни и гладни као вукови. ”Јапан” се одмах ”бацио” на кајмак. Једе халапљиво и све му цури низ, иначе кратку и неговану браду (од конобарског заната остала му је још једна особина – био је необично чист и уредан, упркос околностима). Недић га гледа, жао му је што то није нека друга храна, да и он може да се заложи. Онда му каже:
– ”Јапанац”, бре, кретену један, неће остати ништа за ове доле!
– Ма, заболе те много… – следио је одговор.
На питање да ли је уопште чуо за партизанску причу ”Кашика”, Недић одговара одречно.
Дакле, у чему је разлика измећу комунистичке и четничке ”Кашике”? Свакако, има ту много разлика, али биће довољно да на овом месту споменемо само једну: прва није истинита, а друга јесте истинита.
Тако, из сваке странице Филиповићевог дневника, сем снаге што је даје врхунско приповедање, избија и она, ипак старија – снага истине.
Назјад, неопходна је напомена у вези шифара и скраћеница у тексту. Бојећи се могућности да његов дневник падне у руке непријатеља, мајор Филиповић је места означавао само почетним словом, а имена шифрама. Сви равногорски команданти, штабови и јединице, имали су своје шифре, управо ради сигурности. Иза шифара које смо поуздано знали, у загради је наведено објашњење. За имена непријатељу несумњиво познатих команданата, као што су генерал Дража Михаииловић, или потпуковник Драгутин Кесеровић, мајор Филиповић није користио шифре.
(БРОЈ 261, МАРТ 2004)
