Изложба за историју
КРАЉЕВО
Изложба за историју
Ово је први пут од 1945. да једна државна установа има поштен приступ према Другом светском рату
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Иако је прошло 11 година од обнове вишестраначја, и више од годину дана од ”револуционарног” 5. октобра 2001, културне институције се веома тешко ослобађају комунистичког баласта. У том смислу, изложба краљевачког Народног музеја ”Краљево 1941-1945” је у дословном смислу речи – историјска. То је први пут од 1945. године да једна државна установа има поштен приступ према Другом светском рату.
Аутори изложбе, краљевачки кустоси и архивски саветници Драган Драшковић, Силвија Крејаковић, Милољуб Арсић и Благомир Бишевац, одлично су обавили нимало лак задатак, износећи, како кажу у пригодном каталогу, ”пред јавност изворну, аутентичну, веродостојну и, претежно, први пут изложену историјску грађу различите провенијенције, која својом документарношћу треба да подстакне превазилажење досадашњих идеолошких стереотипа у посматрању и представљању догађаја”.
НОВА СИМЕТРИЈА
Старим предметима, а нарочито фотографијама, посетиоцу је верно дочаран живот у Краљеву и околним селима током Другог светског рата. Мада је намера аутора била да равноправно третирају четнике генерала Драже Михаиловића и партизане Јосипа Броза Тита, то није било могуће, ни због чег посебно, већ једноставо из техничких разлога. Наиме, партизана овде готово да није било. Једна група од стотинак – а може бити и свих две стотине – лумпенпролетера, морала је крајем 1941. да напусти свој родни крај, како би се скрасила тек далеко на западу, на територији ”Независне Државе Хрватске”. Био је то Четврти краљевачки батаљон 1. пролетерске бригаде, који се, на срамоту Краљева, ”прославио” у тзв. левим скретањима почетком 1942. године у Источној Херцеговини.
У међувремену, слободним српским планинама око Краљева све до краја рата господариле су Дражине формације сврстане у Групу жичких бригада (Прва жичка бригада, Друга жичка бригада и Трећа летећа жичка бригада), које су бројале до 2.000 људи под оружјем. Јединицом је командовао капетан пилот-ловац Миле Васић, потомак угледне краљевачке породице, иначе јунак ваздушне одбране Београда у априлском рату 1941. године.
Тако, изложбом убедљиво доминирају слике српских четника, док се партизани појављују тек на крају рата, када им је Стаљинова Црвена армија омогућила да завладају нашом земљом.
Инсистирање на равноправности партизана и четника – по принципу: и једни и други су наши – свеједно што у поставци није успело, уједно је и највећа мана ове изложбе. Међутим, не би било у реду ту ману приписати ауторима изложбе, јер су се они, упркос притисцима комуниста (још их има!) изборили за нешто што нико од њихових колега још није успео. Реч је, напросто, о једном веома раширеном тренду. Као што је некада била уобичајена симетрија између четника и усташа, у овој фази посткомунизма долази до симетрије између четника и партизана. Тек нас чека прелазак на нову, по овом питању последњу фазу, када ће се успоставити симетрија између партизана и усташа, као идеолошких паравојних формација, којима су својствени слаби борбени резултати и висока склоност ка злочинима.
ХИМЛЕР У КРАЉЕВУ
На посетиоце изложбе можда ће највећи утисак оставити фотографије деце-костура. То су тек пристигле избеглице из западних и јужних српских крајева. Међутим, већ на следећим фотографијама ова деца, добро ухрањена, изводе приредбе и обилазе Жичу, у пратњи својих васпитачица. Према извештају Комесаријата за избеглице и пресељенике, кроз Дом у Матарушкој Бањи (предграђе Краљева) до 1. септембра 1944. прошло је чак 3.689 девојчица и дечака. (Треба ли уопште поменути да је Матарушка Бања и данас пуна избеглица из западних и јужних српских крајева?)
Неупућеног посетиоца – то јест, 99,9 посто посетиоца -изненадиће фотографије Хајнриха Химлера, Хитлерове десне руке, у Краљеву 1942. године. Реч је о једном од највећих табуа комунистичке историје. Наиме, октобра 1942. Химлер је дошао да обиђе СС дивизију ”Принц Еуген”, током њеног ватреног крштења у операцији ”Копаоник”. Како је та операција изведена против Дражиних четника (Расински корпус мајора Драгутина Кесеровића), комунисти су закључили како је најбоље да читаву ствар прећуте. Тако је пала у заборав ова, практично највиша нацистичка посета Србији. На нивуо читаве ондашње земље, испред ње је једино Хитлерова посета Марибору 1941. године. А да је, којим случајем, Химлер долазио због комуниста, нема сумње да би сваки уџбеник историје садржао ту лекцију…
(Јануар 2002)
