Кент у Србији
Кент по приспећу на сурчински аеродром
ПОСЛЕ 57 ГОДИНА
Кент у Србији
”Тамо имам све што ми треба, али као да ништа немам, јер немам никог свог. У туђини је хладно око срца…”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Антрфиле 1
КЕНТОВ РАТНИ ПУТ
Радомир Петровић је рођен 6. септембра 1917. године у селу Горњи Крупац код Алексинца, од оца Велимира и мајке Дивне, као најмлађе, седмо дете. Имао је три брата и три сестре. Основну школу завршио је у родном селу, нижу гимназију у Алексинцу, а вишу у Нишу. У Војно-интендантску академију у Београду ступа 1936, да би први официрски чин добио три године потом.
Априлски рат 1941. потпоручника Радомира Петровића затиче на Кални, недалеко од Ниша. Заробљен је као курир 10. априла, на мосту испред нишке тврђаве, јер није знао да су Немци већ у граду, али одмах бежи, заклањајући се густишем поред Нишаве. Потпоручника Петровића Немци по други пут заробљавају 16. априла, после борбе у Бованској клисури, изнад Алексинца. Из колоне заробљеника, на путу према Соко Бањи, он им бежи истог дана. Склања се на планину Озрен, где недуго потом оснива Озренски четнички одред. Сазнавши за Равногорски покрет, првих дана лета, потпоручник Петровић ставља свој одред под команду пуковника Драже Михаиловића. Лета и јесени 1941. Озренски четнички одред учествује у устанку против окупатора, а потом и у грађанском рату против комуниста.
Новембра 1941, са једном групом својих људи, потпоручник Петровић одлази на Равну Гору, са молбом да буде упућен у Босну ради заштите српског живља од усташких покоља. Међутим, уместо Петровића Михаиловић у Босну шаље потпоручника Булована, сина фочанског свештеника. Петровић добија задатак да се легализује у војсци генерала Милана Недића, као интендантски официр у зајечарском гарнизону.
”Легализација је била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају би смо висили на ћириличном слову `Г`. И данас га памтим. Смрти се нисам плашио, али сам се плашио вешала”, сведочи Петровић.
Поручник Радомир Петровић Кент, лево, испод Ртња
Легализација групе официра у Зајечару, на челу са мајором Љубом Јовановићем, искоришћена је да се велике количине оружја, муниције и ратне спреме из тамошње касарне пребаце у околне шуме. Јуна 1942. године официри напуштају Зајечар и стварају Тимочки корпус Југословенске војске у Отаџбини. Мајор Јовановић постаје командант корпуса, а потпоручник Петровић његове Бољевачке бригаде.
Бољевачка бригада, чије је седиште било на Јужном Кучају, имала је четири батаљона од по 200 људи. На њеном терену избачене су прве две енглеске авионске пошиљке ратне спреме. Падобранима су спуштени и први енглески официри у Источној Србији, мајори Рутем и Гринвуд и капетан Мики, који су помагали у извођењу диверзија. Бољевачка бригада је извршила око 40 диверзија на пругама. Савладала је немачку посаду у руднику Ртањ и бугарску посаду у руднику Боговина. Од 1942. до 1944. водила је низ борби против Немаца и Бугара, од којих се највећа одиграла на Духове 1943, у атару села Јабланица, Мали Извор и Добрујевац. Пролећа и лета 1944. Бољевачка бригада је спасила 30 америчких авијатичара, чије авионе је оборила немачка противваздушна одбрана.
Прву већу битку против комуниста Радомир Петровић – тада поручник – водио је 8. јуна 1944, на косама Бељевине, Великог Врха и Буковика. У извештају потпуковника Љубе Јовановића генералу Дражи Михаиловићу о овој бици, поред осталог се каже:
”Борба се водила прса у прса, огорчено и очајнички у густим и веома тешко проходним шумама. У тој борби нарочито се истакао храброшћу капетан Леонида Петровић, који је при јуришу тешко рањен у груди – и поручник Радомир Петровић са својом Првом бољевачком бригадом… Губици Тимочког корпуса били су 65 погинулих и 100 рањених, док су комунисти десетковани”.
У намери да се домогну Дунава, комунисти се почетком јула враћају са већим снагама – 23. дивизијом и локалним јединицама. Предност у људству била је на страни четника, али комунисти су имали неупоредиво више оружја и муниције, захваљујући подршци од стране Енглеза, који су претходне године променили страну. Како велике јединице чији војници имају по десетак метака на пушку не би постале лак плен, Команда Источне Србије јуна месеца одлучује да се формира једна мања јединица којој ће бити стављена на расоложење сва расположива муниција. Тако је од најбољег људства Тимочког, Крајинског и Млавског корпуса формиран Комбиновани јуришни корпус. За команданта јединице постављен је мајор Бора Станисављевић Параћинац, а за помоћника команданта капетан Радомир Петровић Кент.
Комбиновани јуришни корпус задржавао је комунистичку 23. дивизију до септембра месеца. У једној бици изнад Бољевца, последњих дана августа, капетан Петровић је рањен од експлозије минобацачке гранате. У последњој великој бици, код села Велики Извор, првих дана септембра, комунисти су одбијени, али је мајор Станисављевић погинуо а његова јединица је, услед великих губитака, престала да постоји.
Антрфиле 2
ШТАМПА
Као по договору, новине су сутрадан писале да је на Равној Гори 12. маја били свега десетак хиљада људи. ”Српска реч”, лист Српског покрета обнове, донео је нешто касније процену о 150.000 људи. Може бити да је ова процена претерана, чак и ако се узму у обзир особе присутне на Равној Гори у различито доба дана. Али, само неко са злом намером може онолику масу света свести на десет хиљада. Уосталом, већ у 500 аутобуса стане 25.000 људи.
У недељнику ”Блиц њуз” посетиоци Равне Горе представљени су као пијанице и лудаци. Кад су већ тако представљени – мозгао је тамо неки уредник – онда је штета да се њихов број смањује на 10.000. А права цифра, за сваки случај, мора остати тајна. Тако је овај часопис број присутних проценио на 50.000. Однос младих према малобројним старцима новинар је представио кроз два примера. Као, питају неки младићи неког старог четника:
– Је ли, стари, је`л имаш реуму?
– Немам, – одговара чича.
– И, бре, од вас маторих баш нема вајде! Занима ме да`л ће киша, да не распаљујем џабе роштиљ…
Неки други омладинци салетали су једну бабу, која је, са душом у носу, једва изашла на планину. Давали су јој, наводно, следећи савет:
– Још мало, четничка мајко! Гробље је право па десно!
Чим је стигао у Љубљану, капетан Шуштерич нам је јавио шта је писала тамошња штампа о 12. мају. На Равној Гори је, према ”Делу”, било свега неколико хиљада људи! Каквих људи – то капетана нисмо питали из пристојности. Када комунистички комплекси нису залечени ни у Београду, шта треба очекивати од Љубљане?
Антрфиле 3
РАДОМИР ПЕТРОВИЋ КЕНТ
Ниш је чист као Женева
РАЗГОВАРАО: Милослав САМАРЏИЋ
ПОГЛЕДИ: Нисте били у Србији 56 година. Какви су први утисци?
КЕНТ: Дуго сам се припремао за овај тренутак. Стално сам у контакту са људима који иду у Србију и долазе из Србије, али ипак, нико није могао да ми каже како је сада овде. Пре свега, ја сам веома изненађен у позитивном смислу. Овде није ни прљаво ни бедно као што се прича. Ниш је чист исто тако као и Женева. Друго, љубазност људи је изванредна.
Кент и Самарџић
ПОГЛЕДИ: Ваш син Петар је рођен у Швајцарској и сада први пут види Србију. Какви су његови утисци?
КЕНТ: Петар ми је рекао: ”Сада имам разлога да учим српски, видео сам народ који је фантастичан”. Као архитекту, изненадило га је што има много недовршених кућа. Каже да су сада високе зграде малте не свуда исте. И њему Ниш личи на Женеву. Баш је хтео да види да ли је град прљав и пријатно се изненадио видевши да није. Наравно, има прљавих улица и у Њујорку.
ПОГЛЕДИ: Како изгледа Ваш долазак са правне тачке гледишта? Званично, Ви сте и даље ”народни непријатељ”…
КЕНТ: Мени комунисти нису судили, није било процеса. Реч је о одлуци која важи за сво командно особље Равногорског покрета. Сви смо без суда проглашени народним непријатељима и издајницима. Зато сада тражимо правду, а не помиловање. Када је председник Коштуница недавно био у Швајцарској, представљајући му групу Срба, рекао сам: ”Сви су добри, осим мене. Ја сам народни непријатељ”. Он је одговорио: ”Онда сам ја други”. Питао сам га да ли могу да се вратим у Србију, на што је он одговорио: ”Апсолутно можете”.
ПОГЛЕДИ: Колико се Ниш променио?
КЕНТ: Разлика је огромна, много се изградило. Поређење је тешко, јер Ниш сада има много више становника. Раније су улице биле широке као у Паризу. Ишао сам у Гимназију у којој сам матурирао. Све је исто. Ни Официрски дом се није изменио. Тврђава је преуређена. Тражио сам кафану ”Страхињић бан”, али је више нема. Била је код Дрвене пијаце и шпедитера Вучковића. Свет није обучен као у моје време. С једне стране улице ишли су професори и старија господа, с друге ђаци, лепо обучени и дотерани. Сада је све шарено.
ПОГЛЕДИ: У родном селу, Горњи Крупац, нисте били више од 60 година…
КЕНТ: Село је доста запуштено, мада је богато. Многи су отишли у град. Остали су стари. И тамо има доста недовршених кућа. Гробље је запуштено, не само крупачко, него и свако друго које смо видели. То је највише погодило Петра. Гробља нико не чисти, између споменика расте свашта. Пре рата гробља нису била запуштена. Одржавале су их сеоске општине, а такође и свако своју гробницу. На Западу се каже: ”Ако хоћеш да видиш какав је град, погледај гробље”.
ПОГЛЕДИ: Ко Вас је дочекао од ондашње родбине?
КЕНТ: Само зет Велисав Андрејевић. Моја три брата и три сестре су преминули. Велисав има 88 година, али је као младић. Рат је провео у немачком заробљеништву. Он је најстарији у селу. Препознао сам га иако га нисам видео од 1935. године. А наравно, тада, када сам га последњи пут видео, нисам могао знати да ће ми управо он постати зет.
ПОГЛЕДИ: Како сте га препознали?
КЕНТ: Глава му је остала иста. И он је мене препознао. Мене је лакше препознати, због косе, а и ми у фамилији сви личимо једни на друге. Више нико у селу, из оног доба, није жив, сем ондашње дечурлије.
ПОГЛЕДИ: Какав је Ваш утисак о 12. мају на Равној Гори?
КЕНТ: Оно што сам видео не може да се исприча. Треба видети. У селу Ба ушао сам у једну домаћинску кућу, попут оних које сам оставио. Млађи не седају пре старијих, послужује девојка за удају. На Равној Гори сам видео огромну енергију младих Срба који су ту дошли због генерала Драже Михаиловића. Многи можда припадају неким партијама, али нису дошли због партија, већ због Равне Горе. Свакако, треба одати признање Српском покрету обнове за изградњу цркве, споменика и дома. Изнанедио сам се што су сутрадан новине онако неозбиљно извештавале. Писале су о свега десетак хиљада људи, као и да ја имам 96 година и да сам болестан. А било је више од сто хиљада људи, ја имам 84 године и нисам болестан.
ПОГЛЕДИ: Какав Вам је, иначе, утисак о српској штампи? Пре одласка у пензију били сте професионални новинар…
КЕНТ: Наше новине су новинарски добро уређене, али њихов садржај зависи од много чега, пре свега од припадности странкама, интересним групама, и сл.
ПОГЛЕДИ: Шта сте, по повратку, рекли ратним друговима?
КЕНТ: Отпратио ме и сачекао Александар Ђокић, негдашњи члан Штаба 501. Жао му је што није ишао са мном. Ја сам кренуо ношен великом жељом, али могао је да се нађе неки мало луђи судија или полицајац који ревносно поштује закон… Зато сам и понео заједничку фотографију са Коштуницом. Људи се плаше повратка зато што су још увек ”народни непријатељи”. Александру сам рекао да је требало да види оно на Равној Гори, да му не могу описати. То сам свима рекао. Иначе, многи су ме питали када ће генерал Дража Михаиловић добити споменик у Београду и када ће Јосип Броз да се исели из Београда. И мене и моје саборце изненађује то што Милош Минић мирно седи, а нико не дође да га саслуша о томе где је Дражин гроб.
ПОГЛЕДИ: Када ћете опет доћи?
КЕНТ: Обећао сам свима: ”Убрзо”. Сада чекам правду за наш покрет, да Дража добије место које заслужује. Ако се то деси, направићу распис, па ће доћи сви.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Као рањеник, капетан Радомир Петровић Кент, командант 1. бољевачке бригаде Тимочког корпуса Југословенске војске, илегалним каналима и под лажним именом отишао је из Србије 1944. године. Рачунао је: чим рана зарасте, вратиће се у своју јединицу.
Али, кренуло је на зло. Уместо да се он врати у Србију, многи његови саборци отишли су у емиграцију. Било их је превише да би сви остали у Италији, па су, временом, упућивани на разне стране света. Кент је отишао само до Швајцарске, како би, кад дође време повратку, био међу првима.
Тада нико није веровао да ће комунизам потрајати.
Па ипак, потрајао је. И Кент се прилагођавао животу у новој средини. Научио је језике и постао чиновник при Уједињеним нацијама у Женеви. Комунистичка власт, међутим, није се мирила са чињеницом да један ”издајник и народни непријатељ” има запослење у тако важној установи. На захтев званичног Београда, који дволични западни лидери уважавају, Кент добија отказ. Потом, од 1951. до 1956. године, постаје ађутант и нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића. Краља описује бираним речима:
– Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио.
После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији ”Авала”, коју су основале избеглице, а затим, до пензионисања, женевски директор Издавачке куће ”Ла гилд” из Лозане.
Почетком деведесетих, када се комунизам у Источној Европи рушио као кула од карата, чинило се да је повратак у Отаџбину само питање дана. Али, онда се српски народ нашао пред новим искушењима. Уместо да помогну својим ратним савезницима, западне силе бомбардују најпре Републику Српску, а потом и Савезну Републику Југославију. Између два бомбардовања, Кент о свом трошку, на енглеском језику, објављује књигу ”Слабо памћење или само још једна издаја”, у чијем поднаслову пише: ”Отворено писмо оним америчким официрима који су наметнули окупациону власт у Босни”. Јер, ти амерички официри били су потомци и наследници оних америчких официра којима је Кент током Другог светског рата у Србији спасао животе од Хитлерове солдатеске. Књигу је послао тим спашеним америчким авијатичарима, као и на све важне адресе, широм света.
– Морао сам да им кажем, – његов је коментар књиге.
Али, огољена сила не разуме обичну, људску, реч.
Српско издање Кентове књиге, проширено његовом ратном биографијом, објавилили су ”Погледи” 1999. године, под насловом ”Четници Источне Србије”.
НА АЕРОДРОМУ
Био је 11. мај 2001. године. Прошло је тачно 60 година откако је, истог дана 1941. године, пуковник Дража Михаиловић са групом официра и подофицира стигао на Равну Гору.
Летом Цирих-Београд Кент се, коначно, враћа у Србију. Причали смо безброј пута, телефоном, али никада га нисам видео.
У аеродромском ресторану, непосредно поред пасошке контроле, повећава се одбор за дочек. Најпре је дошао Небојша Прокић из Ниша, унук Кентове сестре, са још једним рођаком. Стиже и Љиљана Симић, ћерка капетана Леониде Петровића, Кентовог кума. Дошао је и Александар Чотрић, високи функционер Српског покрета обнове, чији швајцарски огранак организује Кентов пут. Ту је и доста радозналаца, који су, однекуд, сазнали за Кентов долазак.
Дочек Кента на аеродрому у Београду. Сусрет Уроша Шуштерича и кента бележи камера екипе документарног филма ”Више од пола века”
Ја сам довезао екипу која снима документарни филм о Кенту, на челу са Лусилом Глушчевић, а такође и четничког капетана Уроша Шуштерича из Љубљане. Шуштерич је допутовао претходне вечери и одсео је код индустријалца Душка Стефановића на Дедињу. Њих двојица су пријатељи још од 1941. године. Управо је Душкова фамилија те године угостила Шуштериче, као избеглице, у Великом Поповцу код Параћина.
И Шуштерича сам први пут видео тог дана. Сви договори око књиге ”Од Љубљане до Равне Горе”, коју смо му недавно објавили, обављени су телефоном. То је један симпатичан чичица, који се необично добро држи за своје године. Склон је шали, тако да, чекајући окаснели авион, лако нађосмо занимацију: да ли ће надговорити Србин Словенца, или обрнуто. Српски говори одлично, пошто је, сем четворогодишњег ратног стажа у четницима, касније често долазио у ”Генекс”, као трговачки путник. Наравно, тада, у Титово доба, никоме није говорио о својој ратној биографији. Комунисти су му убили оца Јосипа и брата Бојана, четничке официре, а он им је умакао пуким случајем. Тамницу љубљанске Озне и њеног главног кључара Митју Рибичича – који је код њих још увек уважени ”народни херој” – ипак је добро запамтио.
Урош Шуштерич воли Србе више него многи Срби и то настоји да покаже на сваки могући начин, па и псовкама. Бројне и сочне српске псовке користи још и више од нас, с чврстим уверењем: ко боље псује, тај је бољи Србин. Псовке му добро стоје и, ако је то уопште могуће, не звучи ни мало безобразно (по овоме ме подсетио на покојног глумца Павла Вујисића).
Нетипично за једног Словенца, из Љубљане је понео доста поклона, за мене и сваког члана моје породице, као и за све чланове редакције ”Погледа”. Ја њему не даривах баш ништа, што је, ваљда, нетипично за једног Србина.
– Ма нема везе, Срби су ме за џабе хранили од 1941. до 1944, – рече он џентлменски у моју одбрану, када то приметих.
Урош Шуштерич је Кента први пут видео неког летњег дана 1943. године. Кент, наравно, њега није уочио; Урош је тада био тек један од многих клинаца, полазника равногорске Војне академије на Хомољским планинама, који су сањарили како ће једног дана постати тако важни и моћни команданти. Додуше, у први мах Урош је Кента, због његове униформе, заменио за неког енглеског официра. Па и када је Кент проговорио, тај први утисак је остао непромењен, све док му упућенији нису објаснили о коме је реч.
– Ух, мајку му, кад је пре овај Енглез овако добро научио српски, – рекао је Урош чувши први пут Кента, завидећи тамо неком Енглезу што је испао паметнији од њега, Словенца.
Урошевог брата и оца Кент је, међутим, одлично познавао. Зато је и Урош желео да најзад упозна Кента. Пут од Љубљане до Београда, мерен том жељом, био му је краћи но икад. Мада је могао да се одужи у недоглед, пошто је, пун себе, Урош још у Љубљани прикачио на ревер српску четничку кокарду. Хрватској полиције то се ни мало није свидело. У неверици, загледали су час у Урошев пасош, час у кокарду. Уверивши се да он ипак није Србин, помислили су да то можда није кокарда. На питање:
– Шта је ово? – пркосно је одговорио:
– Да бих вам то објаснио, морали бисте сутрадан са мном изаћи на Равну Гору.
Ипак није било критично, као 60 година раније, када је Урош први пут путовао кроз Хрватску за Србију. Тада је, и без кокарде, једва извукао живу главу од побеснеле усташке младежи.
Око девет увече Кент се најзад појавио, праћен филмском камером од првог корака на својој родној груди, после 57 година избеглиштва. Сви смо осећали да присуствујемо историјском чину. И да је Кент обичан човек, повратак кући после толико времена морао би да изазове емоције.
Прве тренутке користим за фотографисање и оказујем се Кенту међу последњима.
– Нисам знао да сте толико високи, – каже ми после поздрава и три пољупца.
У оно доба, Кент је био један од најлепших официра српске војске. Сада, за своје године, изгледа изванредно, а шмекерска поза сасвим је ту где је и била, наглашена, приде, ”арманијевим” сакоом и одговарајућим парфемом. За разлику од Уроша, прича шкрто, озбиљно и одмерено а псовке апсолутно не долазе у обзир. Манирима човека навикнутог да је у центру пажње, лагано седа за сто, пали кубанску цигару и поручује чашу црног вина.
– Припремио сам се за ово, – одговара на моје питање о првом утиску. Узбуђење, кога мора бити у великој дози, необично вешто скрива. Види се да је реч о човеку одличних нерава. Сетих се, нехотице, његовог објашњења како је извукао живу главу из безброј окршаја. Управо добре нерве је поменуо као кључну ствар. Гину нестрпљиви, док смирени тачно процене тренутак када треба променити положај.
Са Кентом су допутовали његов син јединац Петар – коме је дао име по краљу – и пријатељица Душка.
НА РАВНОЈ ГОРИ
Растајемо се касно увече, уз договор да се нађемо сутрадан на Равној Гори. Кент одлази за Шабац, у кућу председника Српског покрета обнове за Швајцарску. Шуштерича одвозим на Дедиње, а потом се враћам у Крагујевац. И то је било наше последње виђење за наредних неколико дана. Договор је пореметила огромна гужва на Равној Гори.
На Равној Гори нисам био још од 1990. године, када се први пут излазило ради одавања поште Чичи. На челу са Вуком Драшковићем и његовом супругом Даницом, било нас је много мање него полицајаца, ојачаних борним колима и хеликоптерима. На крају смо видели чак и министра полиције Радмила Богдановића. Страх комуниста од ове планине био је огроман, а и наш страх не беше ништа мањи, пред унезвереним погледима испод плавих шлемова и прстима на орозима аутомата напуњених бојевом муницијом. Комунисти су очекивали оружани устанак против њихове тираније.
Овом приликом, 12. маја 2001, све је било другачије. Полицијска патрола у Љигу добронамерно ми рече да се оканем пута на Равну Гору, не због устанка, који је овим младим саобраћајцима био последња ствар на коју би помислили тог дана, већ због саобраћајног колапса, због ког, кажу, нећу ни стићи.
О повратку, наравно, није било говора. Уствари, баш сам желео да видим ту огромну масу света.
До села Ба колоне аутомобила ишле су у оба правца. Неки су долазили, а неки су се, баш као што ми рекоше полицајци, враћали, видевши да не могу даље. И заиста, нешто изнад овог села наиђох на паркиране аутомобиле, са обе стране пута. Новопридошли су тражили место за паркинг, понеко је покушавао да се врати, док су пешаци, такође, ишли тамо-амо. Возио сам још неколико стотина метара, када се и на средини пута указаше возила. Хитро кренух у рикверц, да ме неко од долазећих не би заробио, и оставих ауто на упражњено место које се указало. Кренух пешице, без икакве оријентације о даљини циља. Поред заробљених аутомобила и аутобуса, наређаних у три колоне, таман колико их је и могло стати на уском планинском друму, пробијао сам се кроз масу света. Испрва сам мислио да је Бабина Глава, централни врх Равне Горе, испод кога се налазе црква и Дражин споменик, иза прве, евентуално иза друге кривине. Али, прођох не две, већ најмање четири планинске окуке, а призор испред увек беше исти: непрегледна колона. Негде после два-три километра пешачења, иза брега изненада искочи црни облак и поче кишица, која је мирисала на добар пљусак.
– Колико има до споменика? – упитах једног човека у четничкој униформи.
– Пет километера.
– Пет километара! – понових забезекнуто. Па пешачим најмање два-три километра…
– Знам, – рече он победоносно, поносно осматрајући огромну масу света.
Видевши да познаје ствар, замолих га да упореди ову гужву са оном на Газиместану пре 12 година. У поводу 600-те годишњице Боја на Косову, било је то највеће окупљање Срба у историји.
– На Газиместан је дошло десет пута више људи него овде. Отприлике милион и по према сто педесет хиљада.
О другим паралелама – оћутасмо. Од тих милон и по људи на Газиместану, свакако нити један није могао наслутити потоњи след догађаја.
Док мој саговорник није марио за невреме, ја одлучих да одем до аута и узмем кишобран, тим пре јер и ваздух беше прилично оштар. У повратку, сат касније, прекраћивао сам време бројећи аутобусе. Само на једној повећој ливади било их је тачно сто, а свеукупно не мање од 500. Аутомобила је, разуме се, било много више, можда и свих десет хиљада. Регистарске таблице носиле су ознаке дословце свих места, а највише београдске, ваљевске, чачанске, као и градова из Војводине. Убедљиво је преовлађивала омладина, међу којом је било необично много девојака.
НАЈВЕЋИ ВАШАР У СРБИЈИ
Када сам стигао надомак Бабине Главе, било је већ касно поподне. Ту ме је чекало ново изненађење. Од цркве низ друм, са леве и десне стране, пружао се ред шатора и разноразних тезги са робом у дужини од скоро два километра. Мирис печења и специјалитета са роштиља ширио се на све стране. Из највећих шатора трештала је народна музика, уз помоћ агрегата за струју. Међу безброј сувенира тражио сам само најобичнију шајкачу, јер ми је постајало хладно. Једва сам је нашао.
– Продато. Имали смо јутрос, – одговарали су продавци.
Сем низа ових великих, са обода околних шумарака извиривало је на стотине малих шатора, свакојаких боја и облика. У њима су и по десетак дана логоровали највећи заљубљеници Равне Горе. Они су готово сви били униформисани, претежно у маскирне војничке униформе, али са неизбежном шајкачом, ређе шубаром, и кокардом. Било је и доста оригиналних четничких униформи, а такође и оружја, нарочито пиштоља. Један четник са огромном брадом и косом носио је реденике са бојевом мунициом великог калибра.
Другим речима, испод Бабине Главе пружао се прави мали град од неколико хиљада сталних – на неколико дана – становника. Како сам касније чуо, ови из малих шатора говорили су све најгоре о овима из великих шатора. Реметила им је угођај вашарска атмосфера, нарочито звучници који су се чули до касно у ноћ.
Уистину, беше то један велики вашар. Донекле специфичан по сувенирима и великом броју униформисаних и наоружаних особа – које нису полицајци – али ипак вашар. Штавише, ово је највећи вашар у Србији.
Мада је примедба кампера сасвим на месту, ствар се може посматрати и са друге стране. Величина равногорског вашара, наиме, на свој начин сведочи о снази равногорске идеје. Чим су пре десетак година све идеје добиле какву-такву слободу, тржиште их је брзо оценило својим непогрешивим мерилима. Ниједном лесковачком роштиљџији не пада на памет да разапне шатор на, рецимо, Кадињачи за ”Дан Републике”, илу у Белој Цркви за ”Дан устанка”. Али на Равну Гору они похрле данима унапред, да би ухватили добро место.
Поређење са пропалом комунистичком идеологијом није неумесно, зато што равногорском Србијом и даље владају комунисти, тј. деца њихових првобораца. Нигде се тај несклад између народних жеља и досовске неокомунистичке власти не може тако добро уочити као на Равној Гори. Ова примедба нема везе са Српским покретом обнове и његовим лидером Вуком Драшковићем. На крају крајева, он сада има мање гласача него Равна Гора посетилаца за само један дан. Утисак од 12. маја доказује, заправо, колико је велику шансу Драшковић пропустио.
КЕНТОВ ГОВОР
Кента и Шуштерича, дакле, тога дана уопште нисам видео. Касније сам сазнао да су ипак били ту. Јер, ко је раније дошао, због саобраћајног колапса уопште није могао да се врати. Тек око девет сати увече пут поред цркве постао је проходан.
Рекли су ми да је Кент одржао кратак, али веома дирљив говор. На крају је запевао ”Од Тополе, па до Равне Горе”, што су сви прихватили. Мало коме очи нису овлажиле. Шуштерич је из далека чуо да га најављују као следећег говорника. Ужурбано је пешачио пет километара, али није стигао до бине. Нешто касније је ипак одржао говор браћи Србима, у једном од највећих шатора. Промукао и уморан, јавио ми се телефоном око поноћи, чим је стигао у Београд. Нема сумње, био је то један од његових најсрећнијих дана у животу. Импресиониран срдачним дочеком на сваком кораку, а нарочито масом света какву нигде није видео у живо, понављао је да су Срби најбољи народ на свету и да нигде нема такве земље као што је Србија. ”Богати, па Кучан не може да сакупи ни 5.000 људи”, рече још.
Кента сам видео следеће суботе, у ресторану ”Синђелић” у Нишу. Организовао је скуп свих својих 65 рођака.
Са фамилијом у ресторану ”Синђелић” у Нишу
У здравици је рекао:
– Тамо имам све што ми треба, али као да ништа немам, јер немам никог свог. У туђини је хладно око срца. Ништа не може да замени своју родбину, своју крв. Сада, када сам вас видео и упознао, испунила ми се највећа жеља. У мом срцу попунила се једна велика празнина. Док гледам вас тако младе, исто тако и док сам гледао оне силне младиће и девојке пре неки дан на Равној Гори, срце ми је пуно, јер знам: Србија никада неће пропасти.
До овог тренутка Кент је чврсто контролисао своје емоције. Сада, праћен аплаузом, више није могао да задржи сузе.
(ЈУН 2001)
