Жарко Тодоровић

16/10/2013

Жарко Тодоровић као питомац 51. класе Војне академије у Београду

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Потпуковник Жарко Тодоровић рођен је у Београду око 1908. године. Завршио је 51. класу Ниже школе Војне академије, а потом и Вишу школу Војне академије, такође у Београду. Као један од најбољих официра послат је на специјализацију у Француску, где завршава чувену Ратну школу, у којој му је један од професора био Де Гол. Жарков отац био је генерал Петар Тодоровић.
Априлски рат 1941. затиче Жарка у чину ђенералштабног мајора, са службом у Првом обавештајном одељењу Главног ђенералштаба. Избегава заробљавање и већ током лета 1941. године оснива јаку мрежу београдских илегалаца. У формацији Југословенске војске – четника – постаје командант Београда, а потом и командант Северних покрајина.
Потпуковник Тодоровић и његови илегалци били су ноћна мора за Гестапо. У другој фази рата у Београду је било преко 5.000 четничких илегалаца, наоружаних барем пиштољима. Имали су више радио станица, камионе, базе, итд. Највећа акција Гестапоа на Балкану током Другог светског рата звала се Операција ”Валтер”, према једном од Тодоровићевих псеудонима. И један од највећих досијеа Гестапоа је Досије ”Валтер”, који се данас чува у Архиву Града Београда, Фонд БДС (Гестапо).
Операција ”Валтер” изведена је почетком 1943. У Београду је 17. марта ухапшен потпуковник Тодоровић са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета.
О паду потпуковника Тодоровића Дражи је јавио генерал Трифуновић, 2. априла:
”За Валтера потврђено да је ухваћен… Београд потпуно укочен за рад. Курири не могу ни везу да ухвате са нашим људима. Притисак велики. На терену исто. Продужавам рад с ким се и колико се може.”
Дража је 6. маја известио мајора Радослава Ђурића да су Валтера одали ”капетан Јова Миладиновић и мајор Радаковић у вези са гестаповцима”.
Од Ђурића је потом Дража тражио да провери ко је капетан Јован Миладиновић, јер је један капетан Јован Миладиновић био командант 1. косовског корпуса. Овај период обележила је игра око правог и лажног Валтера, кога је Гестапо покушао да убаци међу београдске илегалце. Дража 6. маја радио станици ”Валтер” у Београду шаље следећу депешу: ”Одредио сам Валтеровог заменика мајора Тозу Милојевића. Ступите што пре у вези са њиме. Сви други који се јављају као наследници Валтерови лажни су.”
Дража је, како произилази, знао да потпуковник Тодоровић у Гестапоу није одао своју радио станицу. У ствари, није одао ништа, тако да Немци нису ни сазнали да је он био Валтер, што се види из његовог досијеа (сматрали су да је само један од шефова илегалаца).
Потпуковник Тодоровић је успео да побегне агентима Гестапоа, у Загребу, где су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Маутхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживео шест месеци – што никоме до тада није успело – Немци су га из најтежег пребацили у најлакши део логора. Ту је чак успео да направи једну малу башту са поврћем, које је несебично делио сапатницима.

Жарко Тодоровић у униформи француске Легије странаца

После рата Жарко Тодоровић ступа у француску Легију странаца, у којој проводи десет година. Ратовао је у Индокини, укључујући и први рат у Вијетнаму. Стекао је француско држављанство и примљен је на службу у Генералштаб француске армије, где је и пензионисан, у чини генералштабног пуковника. Преминуо је у Паризу око 2000. године.
Комунисти су од Француске тражили његово изручење, да му суде као ”народном непријатељу”, што је одбијено као неозбиљно. Као и друге четничке официре који су преживели рат, па и све оне који су преживели Маутхаузен, комунисти су и Жарка Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца. Његово име налази се у књизи ”ратних злочинаца” коју је 2000. године о државном трошку објавио тзв. Субнор (удружење комунистичких ветерана). До данас није судски рехабилитован.
С друге стране, делове Тодоровићеве биографије комунисти су користили за снимање филма ”Валтер брани Сарајево”, док су потере Гестапоа за београдским четничким илегалцима, њиховим радио станицама, итд, овековечили у ТВ серији ”Отписани”. Наравно, све главне јунаке приказали су као комунисте, потпуно фалсификујући историјске догађаје.
И Жарков млађи брат, Бошко, био је официр, артиљеријски мајор. И он је у почетку био београдски илегалац, али га генерал Михаиловић лета 1941. године шаље преко Дрине и поставља за команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине. Остао је упамћен као велики јунак, што је овековечено у првој верзији народне песме ”На сред горе Романије”. Наиме, у тој првој верзији певало се да је четнички барјак из Србије донела рука ”мајор Бошка Осмог пука” (Бошко је пре рата сужио у 8. пуку).
Бошко је мучки убијен од комуниста фебруара 1942. године у Кифином Селу у Херцеговини. Мештани су га достојно сахранили, али су после рата комунисти ископали и бацили посмртне остатке у неку јаругу. Ипак, мештани проналазе и поново сахрањују мајора Тодоровића, али овога пута на тајно место.
Рат је преживео трећи, најмлађи брат, Сливко Тодоровић. После рата Сливко је емигрирао у Америку и постао чиновник америчке владе. Током 1990-тих обратио се мештанима Кифиног Села са молбом да се посмртни остаци мајора Бошка Тодоровића пренесу на гробље. Старији мештани, који су сво време чували тајну, то су и учинили, а Сливко је послао новац за подизање лепог мермерног споменика.
Сливко је преминуо у Вашингтону 2012. године. Није се женио и није имао потомство. Бошко је имао две ћерке, а о Жарковој фамилији нема података.

П.С.
У писању чланка помогао ми је др Милош Костић из Вашингтона, који је још као дечак 1941. године у Београду сретао Жарка и Бошка. После рата је био пријатељ са Сливком, а једном је срео и Жарка, када је долазио у Вашингтон.
О башти у Маутхаузену испричао ми је београдски илегалац др Павле Милошевић, коме је Тодоровић помогао да преживи. Милошевић је тада био гимназијалац, али се ипак и његово име нашло на Субноровом списку ”ратних злочинаца”.