Од Љубљане до Равне Горе

25/12/2013

Урош Шуштерич

Књига о породици Шуштерич из Жалца, једној од најугледнијих словеначких фамилија.
Ауторов отац Јосип, резервни капетан, пре рата је био пријатељ и сарадник пуковника Драже Михаиловића. Током рата постаје председник Равногорског одбора у Поповцу и председник Војног суда Иванковачког корупса.
Ауторов брат Бојан – у народној песми опеван као „Бојан избеглица“ – активни капетан, био је командант летеће бригаде Ресавског корпуса.
Урош, по завршеној Школи резервних официра на Хомољским планинама, постаје четник Ресавске бригаде… Преживео је Босанску голготу 1944/45, али је пао у немачко заробљеништво. По ослобађању из логора и повратку кући, комунисти га хапсе као „народног непријатеља“ и стављају у исту ћелију у којој га је 1941, пре прогона за Србију, држао Гестапо…
У другом делу свог рада, Урош Шуштерич даје основне податке у Четничком покрету у Словенији.

Да купите преко ”Скрибда”, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

Предговор

УВОД
Интервју
Реч аутора
Предговор другом издању
Моме оцу и учитељу Јосипу и брату Бојану – команданту Слободану
Симболика мемоара „Од Љубљане до Равне Горе“
Академику проф. др Александру Бајту – Берману
Четници у саставу Југословенске војске
у Краљевини Југославији
Од деде Франца па даље у политици

ГЛАВА ПРВА
ВРЕМЕ УОЧИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПРВА РАТНА ИСКУШЕЊА
Ђак четник Југословенске војске и добровољац
у Другом светском рату
Први затвор – „Стари пискер“ у Цељу и Гестапо
Политички прогнаници из Словеније
Србија 1941. године

ГЛАВА ДРУГА
ИЛЕГАЛНИ РАД У РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ – ПРВЕ БОРБЕ, РАТНО ШКОЛОВАЊЕ
Рад у равногорском одбору – обавештајац и
пропагандиста, војник и официр
Моје ратне јединице: Ресавска бригада,
Ресавски корпус и Великоморавска група корпуса
Каква смо војска били ми четници
Како сам доживео нашег команданта Чичу

ГЛАВА ТРЕЋА
ПОЧЕТАК КРАЈА
Голгота – повлачење из Србије у Источну Босну
После одласка Мекдауелове војне мисије
Заробљавање и ратно заробљеништво у Немачкој
Мој поновни долазак у родну Љубљану 1944. године
На робији у комунистичким казаматима – затвори
централне Озне у Љубљани
Падобранци на Миклошићевој цести
Лицемерство Савеза бораца

ГЛАВА ЧЕТВРТА
СЛОВЕНАЧКИ ЧЕТНИЦИ
Четнички покрет у оквиру ЈВуО у Словенији
Из књига, расправа и записа других аутора
Некомунистичка илегала 1941–1945.

ДОДАТАК ДРУГОМ ИЗДАЊУ
Чича опет међу нама
Други равногорски конгрес
Војвода ртањски – Радомир Петровић Кент
Милош Аћин Коста
Сећања Мије Марјановића
Сећања Ивка Јовановића
Са вером у Бога – за Краља и Отаџбину
Архиви о породици Шуштерич
Уместо закључка

ПРЕДГОВОР

Четничко питање у Словенији отворило се изненада 1998. године, појавом књиге академика Александра Бајта „Берманов досије“. Словенци, који још увек нису уклонили Кардељеве споменике, били су шокирани открићем да је њихов највећи научник био Дражин четник, и да је својом књигом уложио огроман напор у одбрану свог ратног команданта. Шок је био утолико већи када се, некако у исто време, прочуло и да је највећи словеначки спортиста свих времена, Леон Штукељ, такође припадао Равногорском покрету. Најзад, стигла је и вест да је једна од најстаријих и најугледнијих словеначких породица – Шуштеричи из Жалца – Равној Гори дала чак три официра.
Иако је од 1945. године прошло много времена, ова три случаја – Бајт, Штукељ, породица Шуштерич – сведоче да ни у Словенији књига звана Други светски рат и комунистичка револуција није затворена. Као и било која друга књига, не може ни бити затворена све док јој недостају многе странице. А док се недостајуће странице испишу, неко ће изненада приметити да су постојеће толико избледеле, да више нису за употребу.
Класична прича.
Књига капетана Уроша Шуштерича имаће свој значај и у словеначкој и у српској јавности.
У словеначкој најпре из уобичајеног разлога који лежи у природној људској одбојности према лажима и преварама свих боја. Словеначки четници – познати и под именом „Плава гарда“ – једноставно речено нису били „народни издајници и сарадници окупатора“, већ једина легална и легитимна словеначка војска током Другог светског рата. Све друге униформисане особе на територији Словеније припадале су или окупаторским трупама или којекаквим паравојним формацијама. Велике силе, вођене својим себичним интересима, довеле су једну од ових паравојски – комунистичку – на власт, и она је, као тоталитарна организација, учинила то што је учинила. Али, ни она није могла да врати време унатраг и промени оно што се десило онако као што се десило. Комунисти су дали све од себе, у то нема сумње, али се љубитељ истине на кога рачуна ова књига ипак лако може уверити да су заправо они, комунисти, а не четници – ружни, прљави и зли.
Друга ставка по којој књига капетана Шуштерича може бити значајна у Словенији односи се на процес дебољшевизације, који у овој земљи још увек није спроведен, или барем не у довољној мери. Демократски и економски прогрес који су Словенци остварили протеклих година још увек тражи своје праве темеље. Ово није битно само на нивоу симбола, већ и у пракси.
Доказ су апсурдне судске одлуке, од којих се једна односи и на самог капетана Шуштерича. Њему словеначко Министарство за рад, породицу и социјалну политику не признаје статус жртве ратног насиља, иако је крајем рата био заробљен од Немаца и одведен у логор. Образложење Министарства гласи: Шуштерич је био у четничкој војсци, која је сарађивала са окупатором (Немцима), па зато, „по природи ствари“, није могао бити жртва окупатора…
Доказ су и споменици Едварду Кардељу и другим „великанима“, који су, у стварности, особе одговорне за масовне ратне злочине. Проблем се поставља на следећи начин: ако дете иде у школу која носи име масовног убице, која је вероватноћа да ће и оно примити зликовачке манире? Или: ако се држава темељи на делу масовних убица, каква је њена будућност? А може се поставити и овакво питање: зашто, уопште, у историји – коначној историји, како каже капетан Шуштерич – мењати места најбољем и најгорем делу свог народа? Зар неко од горе не гледа све то? Има ли, најзад, у Словенији неког озбиљног ко ће тврдити да и словеначки комунисти нису исто што и српски или било који други комунисти, а наиме, генетски отпад својих народа?
За српску јавност књига поручника Шуштерича је доказ да у Словенији током Другог светског рата нису постојале само особе попут Кардеља, Кидрича, Крајгера, Рибичича и дружине. Ове особе је, као и у Србији којекакве Ранковиће, Марковиће и Стамболиће, на површину избацила пука историјска несрећа, један несрећни историјски случај, без којег би заувек остали у тами својих духовних јазбина.
И у Словенији је, дакле, било правих људи, и то много. Људи попут Нагодета, Кавчника, Сирца, Бајта, Леона Штукеља, и многих других из угледних словеначких породица, као и активних бораца-четника попут војводе Змагослава – Мелахера и тројице официра Шуштерича, свакако не би, у првој помрчини, однели фабрику камиона из Београда у Марибор, фабрику турбина из Ниша у Љубљану, текстилне фабрике из Лесковца којекуде по Словенији, скупштинску ограду из Београда на Блед, итд. Они не би наметали онакве пљачкашке законе, оличене у „маказама цена“ које су ојадиле Србију, нити сулуде теорије попут „самоуправног социјализма“, „друштвене својине“, „договорне економије“…

Милослав САМАРЏИЋ