Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Последње поруке жртава комуниста

13/08/2014

Порука на страници романа „Ана Карењина”

„Очекујући своје стрељање, доживео сам најболнији час: врисак Савине сестре, који се разлегао по Малом затвору”. Ово је једна од многих порука записаних само на једном месту – на рубовима романа „Ана Карењина”, сачуваном до наших дана

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Посетиоци изложбе „У име народа”, недавно приказане у Београду, могли су међу експонатима да виде и стари примерак Толстојевог романа „Ана Карењина”, отворен на једној празној страници, на којој се у неком Титовом казамату потписало 12 сужњева – „анти-државних”, како су се иронично назвали.

Овај примерак романа однела је крајем 1944. године Косара Поповић из Обреновца свом брату Сави Поповићу, заточеном негде у Београду, да прекрати тамновање. Сава је потом одведен у неки од ваљевских затвора, где га је сестра такође посећивала, све док није убијен, на незнаном месту.

Роман је у Ваљеву, после многих, доспео и у руке гимназијалца Томислава Томе Јовановића. Он није убијен, а како се више није знало чији је роман, понео га је кући.

У жељи да заборави страшне дане, Тома Јовановић заборавља и на роман. Поново га узима у руке тек после 40 година, а детаљно га прелистава око 2000. године, тражећи податке о једном сапатнику, о ком је желео да напише књигу. Пре него што ће бити објављена Јовановићева књига „Адам” (Прометеј, Нови Сад, 2002), њене делове преноси „Илустрована политика”. Тако се Томи Јовановићу међу осталима јавља и Косара Поповић из Обреновца. Он је посећује и враћа јој роман „Ана Карењина”, а она му показује и две окрвављене јастучнице, које су јој вратили пошто су јој убили брата. Срећом, нису приметили да је Сава на унутрашњим страницама јастучница написао два опроштајна писма, која су се такође нашла као експонати на изложби „У име народа”.

Какав је био ефекат исписаних јастучница на посетиоце, тешко је рећи, јер су слова једва читљива. Али, извесно је да опроштајне поруке спадају у ред најважнијих докумената, јер уједно оживљавају драму последњег часа и преносе сведочанство о масовности – када их има много, као у овом случају – и карактеру злочина. Комунисти су то раније уочавали, па су често користили опроштајне поруке жртава окупатора, не само у уметности, већ и у историографији. На пример, поруке стрељаних 21. октобра 1941. у Шумарицама код Крагујевца, дуго су стајале на великим паноима, на улазу у Спомен парк „21. октобар”. Крај њих није било никакве пропаганде, али оне су, изазивајући јаке емоције, припремале посетиоце да нехотице прихвате пропаганду, која их је чекала унутра, у Музеју.

Изгледа да (нео)комунисти и сада уочавају снагу последњих порука жртава, тако да је роман „Ана Карењина” на изложби стајао отворен на најмање важној страници. Наиме, на другим страницама исписано је на десетине последњих порука жртава комуниста, којима се може посветити једна посебна изложба, а које би се, да још није „њихов земан”, и сада нашле на видном месту.

У књизи „Адам” Тома Јовановић у једном поглављу доноси и већи број порука исписаних у роману „Ана Карењина”. Једну је написао Сава Поповић:

„Иде пролеће… пролеће сада долази а ми одлазимо. Сетите се некад Славка и Саве, ваше браће миле”.

Следи неколико порука посвећених Сави Поповићу:

„Сава Поповић, Обреновац, Краља Петра 49… Сава има тек 19 година. Убио није никога, па ипак је стрељан. Зашто?”

„Сава је био свима добар друг, сви су га волели, а противник га је ценио”.

„Способности Савине биле су му највећа кривица”.

„Зашто је Сава стрељан? То није никоме јасно. Сви су били уверени да ће бити помилован.”

„Очекујући своје стрељање, доживео сам најболнији час: врисак Савине сестре, који се разлегао по Малом затвору”.

За Славка, убијеног са Савом, зна се само да се презивао Поштић. Њих двојицу у свом запису у роману „Ана Карењина” помиње Стева:

„Био сам са Славом и Славком добар друг, али нас је смрт одвојила. Стрељани су 1. априла 1946. године. Београд”.

Ово је други Стевин запис:

„Мајко, мајко, ох мила сени,

ти нећеш више чути о мени.

На пут се спремам, пут ми је далек,

можда се с тобом праштам за навек.

Можда ће судба прошлости да збрише,

можда се нећемо видети више”.

Стева је такође записао:

„Сматрао сам људе да је то парк пун цвећа, а у ствари парк пун корова и трња. Ја сам се убо на три који се зову ‘последње’.”

Не зна се ко је био Стева, али у роману постоји запис да је стрељан заједно са Драганом Лазићем, 15. априла 1946. године. Исти сужањ је записао да су последње Стевине и Драганове речи биле: „Збогом Радојице, збогом мила браћо”.

Радојица је потпоручник Радојица Ђурић, командант 2. батаљона 2. бањичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Он је такође оставио запис о Савином и Славковом убиству:

„Ноћ се тамна спушта полако, војници партизани са пиштољима позивају из ћелија да изађу: Сава, Славко, Гаја, Кент, Ивица, Сафет, Пик, Берта девојка. Чују се само звуци ‘марице’ и сирена која језиво свира, полазак за стрељање. Они довикују збогом, здраво и сервус. То су им последње речи.

Ми који и даље остајемо у ћелији, сузе нам теку низ лице, а дисање престаје, јер знамо да их више никада нећемо видети.

Такав је живот мој по цео дан у ћелији. Само у четири зида гледам и сијалицу пред очима, а неми зидови, као да би и они хтели да проговоре.

Када одеш у храм свети и кад видиш крст распети, око њега хладне стене, ти се онда сети мене. Радојица Ђурић”.

Тома Јовановић објављује укупно пет порука потпоручника Ђурића записаних у роману „Ана Карењина”. Ово је друга:

„Био сам учитељ, био сам официр Д.М. Борио сам се за народ, за отаџбину, за спас Срба. Нисам могао дозволити да Срби буду стрељани, убијани и вешани и да домови буду уништени и паљени. Ко је радио да Срба нестане? Ко је ишао да спасе српство? Нико. Пушку у руке, па у шуму. Водио сам борбе против окупатора и три пута био рањен. Јел овако правда данашњег покољења захтева?”

Ово је трећа порука потпоручника Ђурића:

„Нисам постао Јуда, нисам продао своју отаџбину, са мојих руку не капље крв моје браће.

Невин сам.

Правда је погрешила.

Питам се да ли у овој земљи постоји правда?

Ко је дели?”

Следи четврти запис потпоручника Ђурића:

„За част и славу Србије, напред ћу ићи ја

С једним кликом на уснама – Живела Србија!

Радојица”.

Пети, вероватно последњи запис Радојице Д. Ђурића, био је: „Човек кад изгуби све, остаје му да још ожали самог себе. Смрт је реч, управо појам који човека мири сасвим”. Иза ових речи, неко је дописао: „Стрељан 21. маја 1946”.

У роману је остављен запис непознатог сапатника о још једном Дражином официру: „Стеван Стричевић, мајор Д.М. Осуђен на смрт 21. фебруара 1946, стрељан 15. априла 1946”.

Следи запис још једне жртве:

„Кајо, мила моја, збогом! Живан Стојићевић, Дражевац”.

Тома Јовановић пише да је Живан Стојићевић на споменику у Дражевцу уписан као припадник тзв. Народноослободилачког покрета!

Наглашавајући да је у роману „Ана Карањина” остало и доста необјављених порука, Јовановић преноси и следеће, које је преписао:

„Још и данас верујем да нећу бити убијен… 2. априла 1946. Пик”.

„Невин сам. Правда је погрешила.”

„Чекам дане и бројим сате, очекујући онај дан када ће загрмети пушке и нестати једно срце које је куцало са пуно идеала”.

„Посавино наша мила, увек си велика Српкиња била”.

„Посавино, буди добра, не дај се за роба!”

„Ој Србијо, мајко мила, увек си нам верна била!”

„Сад би тек вредело живети!“

„Зашто грцајући у тузи, кроз решетке гледам како ми младост тоне, губи се и нестаје?

Зато, јер правда новог југословенског суда захтева”.

„Родитељи, храбро се држите, са децом се својом поносите. За Србију главе изгубише, ал демократију…” (нечитак крај поруке, вероватно: „Не дочекаше”).

На рубовима романа исписане су и скраћенице парола, попут ових: С.В.У.Б.З.К.И.О – што значи „С вером у Бога, за краља и Отаџбину”, односно Ж.К.П, тј. „Живео краљ Петар”.

Наставиће се

(Слобода, Чикаго, 10. август 2014)