Фонд Сорош је у Србији комунистичка банка

17/08/2014

Пише: Иван Ивановић

Интересантни су напади на Дражу од невладиних организација (њих 14). Ко чини тај невладин сектор? Све сами бивши комунисти, партизанска деца и унуци, који су се у партијском обрачуну између Слободана Милошевића и Ивана Стамболића нашли на страни другог. (Трагична судбина Ивана Стамболића не пружа алиби његовим следбеницима.) Пошто су изгубили партијску битку, стамболићевци су запосели невладин сектор, јер се из њега, као из бункера, може некажњено пуцати по Србима. Запад то обилато финансира, па је бити антисрбин профитабилан посао. У ствари, савремени Запад, пре свега Америка као његова водећа сила, чини исто оно што је радио Черчил седамдесетак година раније: финансира комунисте. Фонд Сорош је у Србији комунистичка банка. Ипак, тај невладин сектор има један проблем: Милошевића је прогутао Хаг! Караџић и Младић су на истом путу. Шешељ је упокојен у Србији (његова Српска радикална странка, као и Вуков Српски покрет обнове одлазе у историју). За шта онда тражити паре? Али корисници Сорошевог фонда су много виталнији него што ми можемо да мислимо: пронашли су Дражу. Бити против генералове рехабилитације значи бити антифашиста, антинациста, еуропејац… Јер, преци данашњих неокомуниста су осудили Дражу као фашисту, можда ће та лаж на Западу још једном да прође? И продужиће живот, како духовни тако и финансијски, женама у црном. Зато се оне мотају пред судницом, носе транспаренте против Драже, певају партизанске песме, труде се да утичу на рад независног суда. Морам да кажем да ми личе на вештице.

Својевремено сам са неким пријатељима водио полемику око либерала, настојао сам да их одбраним од комунизма. Један од њих је био Илија Мољковић, аутентични шездесетосмаш, непријатељ не само Титовог него уопште комунизма. Он је истицао тезу да је за време либерала

било највише судских прогона, забрана књига, бункерисања филмова, прогона слободоумних људи. Либерали нису били против комунизма, само су били фракција која се залагала за нешто либералнији курс Партије. Ја сам, опет, кривицу за прогоне (и сâм сам био жртва прогона) приписивао догматским комунистима, а либерале бранио да нису могли против Тита. Кад сам сад чуо Латинку Перовић на једној телевизији, како оним својим пискавим гласом, којим ми је загорчавала читав један период живота, још једном напада Дражу, морао сам да признам покојном Илији да је био у праву. Латинка Перовић је још једном поцрвенела на лакмусов папир Дража, у старости као што је црвенела у младости. Док је Вук Драшковић постављао крст на Ади циганлији, на месту где је по налазу Комисије, али и по његовом роману, зверски убијен Дража, Латинка је крештала на тој телевизији да би рехабилитација Драже Михаиловића значила одустајање Србије од европског пута. Док сам је слушао, имао сам утисак да је то римејк из 1972. године, кад је Тито одлучио да либерале пусти низ воду. Друже Тито – цвркутала је Латинка, у младости није крештала – српски комунисти Вас воле! А Тито, са пиједестала победника у партијском обрачуну, али и комунистичког бога: Мољим вас, немојмо бити фамиљијарни!

Професорка Загорка Голубовић је прича за себе. Просто не могу да схватим шта ће овој баби толика количина гнева против човека који јој није нанео никакво зло. Било ми је жао ове некад угледне професорке антропологије, жртве, као и ја, титоистичке репресије, како у једној емисији на телевизији руши своје дело, попут краве која је дала млеко па је шутнула ведро и просула га. Зашто не ћути о стварима које не зна, које није проучила, што је ваљда основни принцип науке којом се бавила? Морам да кажем да сам некад, као провинцијски професор, у ту жену веровао и мислио да се као антрополог бори против догматског једноумља Комунистичке партије. Слушајући је на телевизији како се из петних жила упиње да подржи Латинкину тезу да ће нас Европа одбацити ако рехабилитујемо Дражу Михаиловића, схватио сам да је она само Загорка из приче Јована Поповића “Кад је могла Загорка и ми ћемо” и да јој антрополошка наука није помогла да превазиђе заблуде своје скојевске младости. Проблем је био и у томе што је њен саговорник у емисији био историчар Слободан Марковић, члан тима за рехабилитацију Драже, који, по природи ствари, ту материју много боље зна од Загорке. У ствари, Загорка је уопште не зна. Тако је професорка могла да истакне само један аргумент, да она зна, памти, као четрнаетогодишња девојчица, да су четници силовали, убијали, клали… Како четника у њеном ратном и послератном Београду није било, поставља се питање где је то скојевка видела. Напротив, београдска гимназијалка је могла да види и чује како већ од новембра 1944. године свакодневно штекћу партизански митраљези и убијају све оне који су партизански класни противници. Загоркина прича о клању четника свакако се уштампала у њену младалачку душу из прича њеног комунистичког окружења. У ствари, професорка је у емисији подсвесно открила у чему је проблем. Саговорнику је рекла да је изгубила сестру у логору на Бањици, припадници Недићеве полиције су је стрељали у Јајинцима. Свакако да је то био страшан чин који се упио у ум гимназијалке. Кад јој је саговорник рекао да је то жалосно, али да Дража нема никакве везе са стрељањима у Јајинцима, да су у логору на Бањици биле заточене и породице Драже и Драгише Васића, професорка је потргла аргумент Милоша Минића са процеса Дражи 1946. године: јесу породице четника биле заточене, али нису стрељане! То је рекао и Милош Минић Дражиним браниоцима, да би показао да је Дражина жена била ухапшена само кобајаги, да би се прикрила његова сарадња са окупатором. Исто важи и за летак о немачкој уцени Драже и Тита: Тито је уцењен с разлогом, као вођа антифашистичке борбе, а Дража да би се прикрила његова сарадња. Зато су комунисти после рата поцепали Дражину половину плаката и по историјама, уџбеницима, новинама, филмским журналима… приказивали само Титову уцену. Истина, притешњена надмоћи историчара Слободана Марковића, Загорка Голубовић је невољно признала да је процес генералу можда био аљкав (не монтиран) и да је имао извесне недостатке. Морам да кажем да сам жалио профсеорку док сам је слушао како поништава своју опозициону прошлост. Не може се то разумети без Фројда, на кога се у антропологији коју је професорка Голубовић предавала на Филозофском факултету док је нису насилно отпустили, непрестано позивала. Фама да је генерал Дража Михаиловић био нациста и фашиста старија је од професоркине антропологије. То је у ствари патологија а не антропологија.

Док сам слушао Борку Павићевић у једној сличној емисији са истом аргументацијом, врзмао ми се у свести мој Панчевачки процес за забрану “Црвеног краља”. Као што је познато, на том процесу ме је као судски вештак бранио Боркин отац, професор етике на Филозофском факултету у Београду, али и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, Вуко Павићевић. У судници Окружног суда у Панчеву била је присутна и Борка, тада још увек шездесетосмашица, која је дошла да чује свог оца, али и да дâ подршку неправедно оптуженом “Црвеном краљу”. Читаоцу да кажем да је професорова одбрана била бриљантна, ваљда ме нико тако успешно у животу није бранио. Писац има право на сопствено виђење стварности! Тад Борки није сметало што њен отац партизан брани четничког сина од комунистичке освете. Тек у старости је открила да њен отац није смео то да ради, јер Дража је крив за све.

(Из књиге ”Четничка страна српске историје”)