Четници и питање српских граница

07/03/2013

Обилазак јединица из Западне Босне, октобра 1944. на Требави. С лева на десно: др Александар Аксентијевић, др Стеван Мољевић, Дража, пуковник Славољуб Врањешевић (иза), амерички пуковник Роберт Мекдауел и пуковник Лука Балетић.

ЧЕТНИЦИ И ПИТАЊЕ СРПСКИХ ГРАНИЦА

ПИШЕ: Милиослав САМАРЏИЋ

Светосавски конгрес тражио је обнову Југославије, али не у предратним границама, већ са проширењем државне територије. Минимално тражено проширење, према Башкој резолуцији, односило се на неусвојени захтев о границама који је изнела делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са Николом Пашићем на челу, на мировној конференцији у Паризу 1919. и 1920. године. Пашић је поднео захтев да се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прикључе делови северне Албаније са излазом на Јадран, Бугарске (Ћустендил и Видин), Румуније (Темишвар), Мађарске (Печуј и Сегедин), Аустрије (Корушка) и Италије (Истра и Ријека), што због ратне одштете, што из стратешких, етничких и историјских разлога. Ауторство мапе овако увећане Југославије погрешно се приписује др Стевану Мољевићу, по једном његовом препису из 1941. године. Заправо, реч је о Пашићевој, а тачније речено о Цвијићевој мапи, јер је Јован Цвијић тада словио као главни ауторитет по овом питању.92
Државна делегација са Пашићем на челу окупљала је интелектуалну и политичку елиту ондашњег српског друштва: Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Тихомира Ђорђевића, Александра Белића, Станоја Станојевића и још неколико десетина водећих научника, стручњака, официра и политичара. Најистакнутији хрватски представник био је Анте Трумбић, док су се од Словенаца истицали Иван Жолгер, Отокар Рибарж и Смодлака.
Питање граница нашло се на састанку делегације новостворене краљевине већ 18. јануара 1919. године. И одмах су избиле варнице. Хрватски и словеначки представници тражили су од Николе Пашића и генерала Пешића да одустану од територија које данас припадају Бугарској, Румунији и Мађарској – о северној Албанији овом приликом није било говора – да би се више добило на западу и северозападу, то јест од Аустрије и Италије. Другим речима, тражили су од српског дела делегације да се одрекне онога што би припало Србији, како би се повећале шансе за добитак онога што је требало да припадне Хрватској и Словенији. “Трумбић и Смодлака очигледно штите само Приморје, а за остало их се мало тиче”, записао је генерал Пешић у свом дневнику.93
Српски делегати тражили су територијално проширење државе на свим странама. Њихове захтеве да у нову државу уђу Далмација, Истра, Трст и Целовец, Хрвати и Словенци, разуме се, нису оспоравали. Али зато су и наредних дана упорно тражили да се одустане од територија на истоку и североистоку. Ево, примера ради, како је Никола Пашић на састанку од 22. јануара бранио захтев да се Србији прикључе Видин и Ћустендил:
Према Бугарској не тражимо, вели г. Пашић, територијално повећање: област обележена картом која је предата само је исправка границе и потребно обезбеђење од Бугарске, која нас је увек нападала без објаве рата, пресецајући нам одмах пругу, чиме доводе у смртну опасност целу нашу земљу. Ми не мислимо територијално казнити Бугаре, надамо се да ће се и они једном опаметити и прићи нашој заједници. Али оно што хоћемо то је да обезбедимо наше железничке мреже, које представљају живот наше земље. С друге стране, то становништво, у овим областима и само је желело да се присаједини Србији, оно није бугарско ни по својим осећајима. Историја је забележила да су крајеви око Ћустендила и Видина тражили да уђу у састав Србије: а сами Бугари, у Софији називају ово становништво Србуљима. Могли бисмо ипак одустати од Перника, пошто је близу Софије и да нам се не рекне да га тражимо због рудника. Г. Пашић најзад има утисак да се на свима меродавним местима одобрава ова наша исправка границе према Бугарској.94
На крају свог излагања Пашић је подржао словеначке захтеве према Аустрији, изразивши спремност да их подржи и према Италији, када буду изложени. Уз Пашића је у вези границе на истоку стао Мата Бошковић, ранији министар у Лондону, а онда је Трумбић изјавио: “Ми нисмо у овом питању довољно обавештени и не бисмо могли дати дефинитиван суд без овог стручног мишљења, о нашим етнографским границама”.
Пашић би се вероватно сложио да Јован Цвијић још једном да своје “стручно мишљење”, које је Трумбић тражио, али је узвратио како ће то “одуговлачити посао, јер је предмет хитне природе”. Затим је замерио Трумбићу на неупућености, јер су његови предлози “у сагласности” са сазнањима Јована Цвијића и других стручњака. Српски делегати су потом подржали Пашића, али је Трумбић поново изјавио да “треба позвати стручне људе и њих саслушати” На Трумбићевој страни, у дискусији, нашли су се Рибарж и Смодлака. Тако је ипак закључено да се сутрадан позову стручњаци и “одмах обележе тачно етнографску границу нашег народа на једној карти”.
На седници од 26. јануара Словенци и Хрвати су се најзад сложили са српским захтевом према Бугарској, али уз једну ограду: не треба прецизно тражити проширење, већ оставити Конгресу мира да уцрта нову границу. Пошто Пашић није одустајао од предлога да се одмах усвоји нова гранична линија коју су уцртали стручњаци, одлучено је да о спору са Трумбићем пресуди влада у Београду. Ако мишљење владе не би стигло на време, “тражиће се граница по предлогу г. Пашића”. У записнику је затим детаљно описана Пашићева граница, која је Ћустендил и Видин пребацивала на српску страну.
После Другог светског рата, Хрвати и Словенци из југословенског комунистичког врха понели су се попут својих претходника Смодлаке и Трумбића. И они су тражили проширење југословенске државе само према западу, а не и према истоку. штавише, Југославији су после Другог светског рата, на име ратне одштете, нуђене бугарске територије, али су то комунисти одбили. Из истог разлога одбили су и обештећење за ратне заробљенике у немачким логорима, а наиме, ти логораши били су готово искључиво из редова српског народа. Југословенски комунисти су добили оно што Никола Пашић није успео: Истру и део Далмације. Освојили су и Трст, па чак и територију западно од овог града, као и јужну Аустрију, али су отуда морали да се повуку. Свакако, комунисти нису били бољи политичари од Николе Пашића. Разлог њиховог успеха лежи у томе што је из Другог светског рата Италија изишла као поражена земља, док је у Првом светском рату она на време променила страну. На Конференцији мира у Паризу 1919. и 1920. године Италија је наступала као победник и једна од великих сила, због чега није било могуће померити границе Краљевине СХС даље према западу.
У Башкој резолуцији нису наведене границе српске федералне јединице. То практично значи да нису прецизиране само западне српске границе, док су остале биле међународне и на њих се односило проширење тражено на Мировној конференцији у Паризу.
Припадници четничког покрета наслањали су се на традицију и по питању западних граница Србије. У брошури «Јединство Југословена» из 1915. године, Јован Цвијић је за потребе српске владе нацртао и границу између православних и католика. Западна српска граница «спуштала се од Печуја на Пакрац, одатле уз Уну, потом се савијала на Велебит изнад Книна, захвативши велебитско приморје до наспрам најјужније тачке острва Пага.95
Дипломатија царске Русије залагала се у ово доба за стварање две Југославије, једне католичке (од Хрватске и Словеније) и једне православне, бојећи се да би у заједници са католицима код Срба «православље попустило». Према руским плановима, православна Југославија, а заправо Србија, обухватала би Црну Гору, Босни и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јадранску обалу од Цавтата на југу до рта Плоче на северу, као и од Дрима до Војуше. С друге стране, Руси су тражили да се Румунији да и равничарски Банат, а Бугарској део Македоније (јужно од Скопља).96
Лондонским уговором између сила Тројног споразума и Италије, потписаним 26. априла 1915. године, јадранска обала подељена је на три дела: хрватски (северни Јадран, без Истре), италијански (средњи Јадран и Истра) и српски (јужни Јадран, од рта Плоче до ушћа реке Дрим). Месец дана касније, Никола Пашић је послао у Париз свог пријатеља и сарадника Јована Жујовића, ради разговора о савезничким обећањима «земље јужно од Неретве».97
У овим разговорима, као и у наведеним дипломатским комбинацијама, Босна и Херцеговина је фигурирала као несумњиви део будуће Србије, пре свега због чињенице да је у свим дотадашњим пописима становништва – како турским из 15. века, тако и аустроугарским с краја 19. и почетка 20. века – у овој покрајини Срба било највише. На пример, 1910. године бројно стање Срба, муслимана и Хрвата износило је: 825.918, 612.137 и 434.061 (муслимани су први пут постали већина 1971. године).
С друге стране, Хрвати су настојали да своју границу што више помере према истоку. Председник Хрватске сељачке странке, Владимир Мачек, писао је 1932. године британском политичару Ситон-Вотсону како становништво Босне, Херцеговине и Војводине треба да се изјасни да ли ће приступити Србији или Хрватској. Он се надао у исход повољан по Хрвате, тј. да ће нова хрватска граница бити на Дрини. Хрвати су повећање своје територије издејствовали 26. августа 1939. године, када је проглашена Уредба о Бановини Хрватској. Двема хрватским бановинама, Савској и Приморској, тада су из српских бановина узети и прикључени следећи срезови: Дубровник, Брчко, Градачац, Дервента, Травник, Фојница, Шид и Илок (Барања је остала у српској Дунавској бановини). Хрвати су очекивали да ће им у будућности припасти и «један дио» Врбаске бановине, тј. Босне и Херцеговине, док су за Барању и Бачку тражили референдум. Уредба о Бановини Хрватској проглашена је неуставно, свега пет дана уочи избијања Другог светског рата, у нади да због тог уступка Хрвати неће подржати очекивану Хитлерову агресију.98
У међувремену, хрватска интелигенција, окупљена у Хрватску заједницу, још 1921. године је тражила поделу државе на шест јединица са лабавим, конфедералним везама. То су биле следеће јединице: 1) Србија са Старом Србијом и Македонијом, 2) Хрватска, Славонија и Далмација са Међумурјем, Истром и отоцима (тада су део Далмације и острва, као и Истра, били у саставу Италије), 3) Црна Гора, 4) Босна и Херцеговина, 5) Војводина (Бачка, Барања и Банат) и 6) Словенија. Уз извесне измене, овај концепт преузели су комунисти приликом одређивања нових међурепубличких граница, на другом заседању своје илегалне владе зване Авној, 29. новембра 1943. године у Јајцу. Комунисти су Македонију прогласили новом федералном јединицом, док су Војводину оставили у Србији. Притом су из Војводине искључили Барању и припојили је Хрватској, док су Шид, одузет Уредбом о Бановини Хрватској, вратили Србији.99
На Уредбу о Бановини Хрватској реаговали су српски интелектуалци, оснивањем Српског културног клуба. «Кад се обележава хрватска етничка целина, онда се неминовно мора обележити и српска етничка целина… Чим се отворило хрватско питање, отворило се и српско и Срби морају уједињеним снагама бранити оно што је њихово», писао је Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба, јануара 1940. године. Српски политичари ускоро састављају документ назван «Нацрт уредбе о организацији српске земље». Нацрт је предвиђао да Дравска бановина остане Словенија, да Приморска и Савска бановина чине Хрватску, а остале бановине – Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска – «спајају се у једно под заједничким именом Српске земље, чије је седиште у Скопљу». Документ није признавао одузимање појединих срезова из српских бановина и њихово припајање Бановини Хрватској.100
У Другом светском рату Хрвати су искористили наклоност Хитлера и дошли до Дрине, па чак и до Београда, узевши цели Срем.
Комунисти су наступили са дотадашњом резервном хрватском опцијом, која је подразумевала мање повећање Хрватске од оног у савезу са Хитлером. С друге стране, ова опција тражила је драстично смањење Србије, тако што би се српска територија поделила на више федералних јединица. У Комунистичкој партији Југославије глас српских комуниста, све и да је био супротан, није се могао чути већ због њене структуре. КПЈ се, наиме, састојала из Комунистичке партије Хрватске и Комунистичке партије Словеније. Комунистичке партије Србије није било до краја рата, када су одлуке о броју федералних јединица већ биле усвојене.
За стварање «најмање четири» уместо три федералне јединице, на српској страни уочи Другог светског рата били су, како изгледа, једино социјалисти др Живка Топаловића.
План Хрвата, односно комуниста, о постављању западне границе Србије на Дрини, и уопште о распарчавању српске територије, деловао је тако невероватно, да га је осудио и анационални председник Демократске странке Милан Грол. «Тито је узбунио Србе цепањем Срба на четири федералне јединице. То тај народ, који је скупо плаћао уједињење, не може да прими», записао је он у свом «Лондонском дневнику». Ову изразиту антисрпску линију осудио је чак и бан предратне Бановине хрватске, др Иван Шубашић. План о црногорској и македонској аутономији он је сматрао «препреком било којој југословенској заједници», уз напомену да су овакви елементи националног концепта Комунистичке партије Југославије «антисрпски».101
Британско удружење историчара је и 1967. године, на етничкој карти објављеној у «Атласу модерне историје Филипсових», Босну и Херцеговину означавало као српску територију. Такође и већи део Македоније: Куманово, Скопље, Скопска Црна Гора, Гостиварски крај и Поречје. Током Другог светског рата у овим областима четници су надјачавали комунисте.102
Измену предратне српске опције разграничења – односно измену «Нацрта уредбе о организацији српске земље» – први је тражио др Стеван Мољевећ. У Никшићу, где је избегао од Хрвата, он је 30. јуна 1941. године написао документ «Хомогена Србија», са картом у прилогу. На овој мапи спољне границе Краљевине Југославије проширене су према захтеву Пашићеве делагације на Мировним преговорима у Паризу 1919. и 1920. године. Унутрашње границе, међутим, битно су се разликовале од «Нацрта уредбе о организацији српске земље», тако што је српска (као и словеначка) територија повећана, а хрватска смањена. Према Мољевићу, у српску федералну јединицу ушле би Црна Гора, Источна Херцеговина, Босна, Северна Далмација са Задром и околним острвима, Јужна Далмација са јадранском обалом од Плоча до испод Шибеника, српски део Лике, Баније и Кордуна, део Западне Славоније (Пакрац), део Источне Славоније (Вуковар, Осијек, Винковци) и Барања, док би Дубровник имао посебан статус.
«Због искушења српског народа у овоме рату», пише Мољевић, Србима се «намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе». Ово се требало извести на следећи начин:
Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и муслимани с планом ишли на истребљење Срба.103
Објашњавајући свој предлог граница, крајем децембра 1941. године Мољевић је писао Драгиши Васићу:
Ову територију ослободити од несрпских елемената. Кривце одмах казнити, а остале иселити: Хрвате у Хрватску а муслимане у Турску, или, евентуално, у Албанију. Настојати да Југословенска влада у Лондону, уз помоћ Енглеске, одмах то питање реши са Турском.104
Сем обнављања предратне идеје о исељењу Албанаца, четници су планирали и исељавање Немаца из Баната.105
Одузимање територија од суседних држава и народа, затим размена становништва, као и исељавање појединих мањинских група, тражени су из два разлога: као казна за злочине почињене над Србима (ратна одштета) и као мера за спречавање злочина у будућности.
У контексту исељења, пресељења или одузимања територија, у четничким документима не помињу се државе, народи и националне мањине који нису чинили злочине над Србима. Изузетак је Румунија, јер се у Башкој резолуцији понавља и Пашићев захтев за припајањем Темишвара, иако су се околности промениле. На крају Првог светског рата Темишвар је од Аустроугара ослободила српска војска, а рачунало се и на чињеницу да је овај град 1848. године проглашен престоницом Српске Војводине. Ипак, како је већинско становништво било румунско (7.500 Румуна наспрам 4.500 Срба), Темишвар је припојен Румунији. С друге стране, на почетку Другог светског рата Румунија је одбила Хитлерову понуду да узме српски део Баната, с образложењем да би то било нечасно. Заправо, Румуни су једини сусед с којим Србија никада није ратовала. Знајући то, Хитлер априла 1941. није ни понудио Румунима да се прикључе здруженом нападу на Краљевину Југославију. Зато питање границе према Румунији одступа од принципа којима се руководило, до чега је дошло по аутоматизму, понављањем захтева делегације Краљевине СХС из 1919. и 1920. године
Западним границама Србије посвећена је четврта тачка Башке резолуције. Она не признаје Уредбу о Бановини Хрватској, «као и сва друга фактичка стања створена пред рат или у рату под притиском окупатора». Нова граница требало је да се одреди после рата, «од легитимних представника Срба и Хрвата.»
О питањима размене и исељења становништва није се говорило у јавним документима, па ни у Башкој резолуцији, већ у интерној преписци. Може се узети као поуздано да би четници предузели мере у том смислу, у последњој фази рата, а уочи мировних конференција, на којима би се дефинитивно одредиле нове границе.
Такође, извесно је да би се поред српских четници борили и за повећање словеначких граница, тако да би се нова федерација састојала од повећане Србије, повећане Словеније и смањене Хрватске. Примера ради, на једну клевету коју су клерикалци ширили у Словенији, Дража је команданту словеначких четника мајору Карлу Новаку 24. јуна 1943. године одговорио:
Иако сам ја Србин, ми сви радимо за Југославију и у њој и Велику Словенију.106
И на мапи коју је Мољевић приложио уз свој спис «Хомогена Србија», Хрватска је приказана као веома мала, док су уз Словенију доцртана проширења државних граница на рачун Аустрије и Италије. На овој мапи се види да би и цела Истра – у којој су Италијани били најбројнији, испред хрватске и словеначке мањине – била прикључена Словенији, тако да би она постала већа од Хрватске.107
Као што смо видели, комунисти су радили обратно: они су по капитулацији Италије од Словенаца из Истре оснивали партизанске јединице у саставу «Народноослободилачке војске Хрватске», да би потом Истру прикључили Хрваткој.
Повећање Србије и Словеније, а смањење Хрватске, у четничким плановима, било је последица ратних дешавања: док је Хитлерова Немачка у Словенцима и Србима видела непријатеље, Хрвати су јој били главни савезници. Зато је четничка победа подразумевала награду за Хитлерове непријатеље а казну за Хитлерове савезнике. (Насупрот овим чињеницама, хрватски историчари везују Словенце уз Хрвате, а не уз Србе. Примера ради, један од њих пише: «Да су побиједили, четници би највероватније спровели свој ранији програм – то јест, дефинирали би границе Србије једнострано и ставили би Хрвате и Словенце пред готов чин с обзиром на српску јединицу…»108 Ову констатацију обара и сама логика, а наиме, четници никако нису могли да дефинишу границу српске јединице на штету Словеније, пошто се Србија и Словенија не граниче.)
Иначе, на разграничењу Срба, Хрвата и Словенаца једна међународна комисија радила је још током рата. Крајем 1942. године у Врховној команди, у селу Горње Липово код Колашина, оформљена је Комисија за разграничење Срба, Хрвата и Словенаца. Члан комисије, капетан Миломир Коларевић, о томе је оставио следеће сведочење:
Српску страну заступао је доктор Мољевић, а ја сам му био помоћник. Словенце је заступао један професор, мислим да се презивао Прекоршек. Са хрватске стране био је Владимир Предавец… Он је одбио да представља Хрвате у разграничењу. Онда енглеска влада одреди пуковника Била Хадсона, да представља хрватску страну. Он је добро знао српски. Како се само свађао! Комисија за разграничење руководила се пописом од 1921. и пописом од 1931… Пуно пута су се свађали око срезова. Словенац је био на хрватској страни више него на српској. На крају су се сложили и штампали су ту мапу.109
Капетану Коларевићу није остало у сећању где се, према тој мапи, налазила западна граница Србије, али то је свакако била западна граница Босне. Неколико месеци потом Велика Британија је из корена променила своју политику према Балкану. Енглези су дали дозволу комунистима да српску границу помере далеко на исток, на реку Дрину.
Сагласно одлукама Башке резолуције, покренут је један лист који је сматран гласилом српске федералне јединице. У заједничком писму Дражи од 12. фебруара 1944, Драгиша Васић и Стеван Мољевић кажу:
Покренуће се један неслужбени српски лист, који ће се звати «Уједињено Српство» и који ће заступати интересе српске федералне јединице и целог српског народа.110
Први број листа појавио се 2. априла.

ИЗВОРИ:
92 Записници са седница делегације СХС на мировној конференцији у Паризу 1919-1920. У прилогу ове књиге објављена је и мапа поднета на Мировној конференцији у Паризу, која је иста као тзв. Мољевићева мапа.
93, 94 Записници са седница делегације СХС на мировној конференцији у Паризу 1919-1920, 27, 33.
95 За бољу Србију, 34. Чланак др Марка Павловића «Западне границе Србије».
96 За бољу Србију, 35-37.
97 За бољу Србију, 36.
98 За бољу Србију, 42-43.
99 За бољу Србију, 73. Чланак др Марка Павловића «Српске земље на енглеској карти».
100 За бољу Србију, 44. Чланак др Марка Павловића «Западне границе Србије».
101 За бољу Србију, 66. Чланак др Марка Павловића «Како су настале републичке границе».
102 За бољу Србију, 69-70. Чланак др Марка Павловића «Српске земље на енглеској карти».
103 Зборник докумената, том 14, књига 1, 2.
104, 105 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 386, 390-391.
106 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 32-2.
107 Зборник докумената, том 14, књига 1, 7.
108 За бољу Србију, 66. Чланак др Марка Павловића «Како су настале републичке границе». Цитат из књиге «Четници» хрватског историчара Јозе Томашевића.
109 Изјава капетана Миломира Коларевића аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми.
110 Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 183.