Дражина финансијска политика

07/03/2013

Дража са народним првацима у селу Планиница испод Равне Горе 1944. године

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Као највећи легални државни чиновник у земљи, Дража је практично био и министар финансија. У његову надлежност спадала је набавка новца, као и потрошња и контрола потрошње. Током четири ратне године кроз Дражине руке прошле су огромне суме: мерено данашњим новцем, свакако стотине милиона евра, ако не и више.
Четницима је новац био неопходан јер храну и друге ствари нису отимали од народа, као што су то радили комунисти, већ су све куповали, држећи се и по овом питању српске традиције. Примера ради, у “Упуту за четничко ратовање”, који је 1929. године штампало министарство војске и морнарице, а који су четници прештампали ујесен 1941. у Горњем Милановцу, поред осталог пише:
Ако се чета храни од месног становништва, мора у својим поступцима бити веома пажљива, како оно не би променило своје пријатељско држање. У том случају апсолутно избегавати свако насиље, и све количине артикала хране или спремљеног јела уредно плаћати, не жалећи чак и ако се преплати. Плаћање вршити готовим новцем који чета има, или новцем од продатог плена или најзад заменом плена за храну. Само у крајњим случајевима прибегавати давању реквизиционих признаница, које за што краће време уредно ликвидирати. Оваквим уредним поступком плаћања увек ће се одржати симпатије становништва.142
Исти поступак важио је и за “непријатељски расположено становништво”, за које се наводи и додатно објашњење: “Никад не треба узимати је (храну) на силу, јер ће то најчешће изазвати разна гоњења, проказивања, итд”.
Дошавши на Равну Гору, 11. маја 1941, Дража и остали официри имали су само нешто свог личног новца, што су брзо потрошили за куповину хране у околним селима. За тешку финансијску ситуацију непредатог дела војске Дража је оптуживао председника тадашње Југословенске владе, генерала Душана Симовића. У распису свим командантима од 26. фебруара 1944, поводом једног Симовићевог говора преко радио Лондона у корист комуниста, Дража је поред осталог писао: “Симовић је у вратоломном бекству заборавио да спасе злато Народне банке и новчане резерве за вођење рата, што су све Немци и Италијани запленили.”143
Као што смо видели, прву велику суму новца, од два милиона фунти у злату, четницима су послали Енглези, преко капетана Била Хадсона. Међутим, Хадсон је сав овај новац проневерио. Енглези су слали новац све до јесени 1943. године, углавном тзв. афричке лире, заплењене од Италијана. Овај новац Италијани су штампали специјално за своје трупе у Африци, па су се четници довијали како су знали и умели да га замене.
Послате фунте, као и наоружање, Енглези су користили у покушају да придобију поједине команданте против Драже. Највише фунти директно су послали мајору Драгутину Кесеровићу, команданту Расинског корпуса, као и мајору Радославу Ђурићу, команданту Јужне Србије. Код Кесеровића су погрешили у процени, али не и код Ђурића.
Не може се поуздано рећи да ли су новац послат четницима Енглези узимали од Југословенске владе, која је користила девизе са предратних иностраних рачуна, или су слали сопствена средства. Влада је, међутим, својим каналима исплаћивала четницима велике своте новца, на разне начине. Обично су коришћене међународне банке, које су радиле и под окупацијом, а посао су обављали илегалци. Примера ради, 17. августа 1942. године, београдском обавештајцу под шифром Улман (Лука Шпартаљ), Дража пише: Још нисам добио одговор од владе за депоновање долара. Поново сам га тражио. Слушајте радио Лондон у 8 и 45. Лозинка за Вас да је усвојено за суму од три милиона биће: “Ујак Славко поздравља сестрића”. Депешом известићу Вас где је депоновање извршено.144
Обавештење је стигло 9. септембра: “Име банке је The Chase National Bank.”145
Упутства капетану Звонимиру Вучковићу, од 13. децембра исте године, о подизању нове уплате, изгледала су овако:
Поручено ми је од наше владе да ми стоје на расположењу два милиона и пет стотина хиљада динара код неког Максимовића, а коме треба да се обрати Франц, понављам Франц. Франц има да каже следећу уговорену реченицу: “Новац се налази код Јована Белића за рудник боксита”. Пошто је Франц ухапшен ово нека одмах изврши Лоренц, понављам Лоренц.
Новац је већ извучен из банке под изговором боксита. Чим тај новац добијете предајте га на чување тамо где смо нас тројица добили беле џемпере. Са њима уговорити да га издају само на Ваше цедуље које имају специјалне знакове, а Ви ћете га издавати по моме наређењу.146
Франц је инжењер Јован Гашић, а Лоренц инжењер Петар Милићевић. Следећег дана Дража је преко Вучковића писао Милићевићу да се јави Улману, с лозинком “Послао ме чика Ловро”, обавештавајући га да је Улман “његов познаник Лука”, тј. Лука Шпартаљ. (Шпартаљ је и лично био велики финансијер покрета: имао је фабрику у Улици Војводе Мишића.)
Дражини људи добијали су новац и од легализованих официра, као и од недићеваца који су радили за њих. Међу овима, највише новца послао је мајор Милан Калабић. До новца се стизало и ратним пленом, као и под разним другим околностима. Тако, 8. јула 1942. године, поручник Павле Симић, шеф Центра везе Истакнутог дела Врховне команде, извештава Дражу да је од командира Бањске чете Дике Пешића сазнао како су код села Доброселица на Златибору деца пронашла рупу у којој је било скривено 16 сандука металног новца. Реч је о делу новца који су комунисти минуле јесени опљачкали у Ужицу, а приликом бекства нису успели да га понесу. “Сељаци један део разграбили а остатак од 6-8 сандука заплењен је од стране Златиборске бригаде”, писао је Симић. Били су то сребрњаци од по 20 динара, који су у том крају постали најтраженије платежно средство. Нарочито су их тражили Италијани из гарнизона у Прибоју, нудећи 17 лира за један сребрњак.147
На слободној територији у Источној Босни, а на предлог потпуковника Захарија Остојића, четници су долазили до новца продајом дрвне грађе. Дража је одобрио Остојићеву идеју у радиограму потпуковнику Лалатовићу од 3. марта 1944. године:
Остојић може да продаје оборену шуму да би дошао до новца и жита, да би исхранио избеглице. Нека Остојић консултује стручњаке.148
У то време више није било финансијске помоћи од Енглеза, а ускоро ни од Југословенске владе. Главни извор прихода постају прилози богатих грађана, свесних да ће им комунисти, ако победе, одузети све. Заправо, они су давали прилоге још од 1941. године, али су, како је опасност од комунизма расла, давали све више и више. Сем добровољних прилога – трговцима, индустријалцима, банкарима и другим добростојећим грађанима – наметана је обавеза давања за покрет. Примера ради, радиограмом од 11. марта 1944. Дража поручује капетану Марку Музикравићу, команданту 1.шумадијског корпуса, да што више “искористи фабрику Стефановића” у Крагујевцу.149 (Била је то велика фабрика хране: прва у земљи је производила конзерве.) А Буда Швабић, задужен за финансије у Космајском корпусу, 9. фебруара 1944. послао је следећи извештај Врховној команди:
Младеновцу сам разрезао 20 милиона. Остварено у првој рати 10. Сем овога ударен разрез на срез Космајски и Младеновачки, већ је делимично и остварен. Пара оволико корпусу не треба. Пратиће за Вас. Поздрав Буда Швабић.150
Једна од многих група за сакупљање и давање прилога звала се “Босанска групе финансијера”. Реч је о имућним Србима пореклом из Босне, који су живели у Београду. “Босанска група финансијера нуди новац”, писао је Дража 17. августа 1942. инжењеру Драгомиру Томашевићу, једном од београдских илегалаца. Наредио му је да новац узима Лука Шпартаљ и да уредно даје признанице.151
У Београду је и иначе сакупљано највише новца. Један од центара за сакупљање прилога водио је илегалац Драгољуб Лазић, апотекар, пре рата члан Главног одбора Демократске странке. Пролећа 1943. године др Живко Топаловић посетио је Лазића у његовој апотеци у Улици краља Милана. “Свако јутро кад отворим радњу питам се: да ли ће данас упасти или немачка или Недићева полиција”, рекао је Лазић Топаловићу, настављајући:
Питаћеш сигурно: како је могуће прикупљати финансијска средства а да се човек не открије; То ја постижем мрежом повереника. Ја сам у личном додиру само са неколицином великих приложника. Ситније прилоге сабирају повереници које одређује командант Београда. Сваки повереник сам избира лица са којима жели да буде у вези, и у која има поверења. Прилоге мени доноси одређено војно лице. Сви записи са именима приложеника и сумама сабраног новца одмах се по саопштавању спаљују. Ја водим записе нарочитим знацима и ти се моји записи закопавају. Можда их нико никад више неће видети. Могу ти рећи да сав ситнији пословни свет у Београду врло радо даје прилоге за покрет отпора. Има ту и неколико већих пословних људи, али је одбио Влада Илић који ради велике послове за Недићеву војску и хоће да буде лојалан Недићу.152
У Дражином распису свима од 3. марта 1944. наведено је неколико приватних фирми које су давале материјал, пре свега текстил за униформе, директно Врховној команди:
Поверљиво за све команданте корпуса. Немојте слати своје курире у фабрику Јовановића и Петровића – Грделица, Мике Станковића и сина у Лесковцу и Владе Теокаревића у Параћину. Ове фабрике даваће материјал само овлашћеном лицу са Чичиним потписом. Примљени материјал равномерно ће се делити онима којима је најпотребнији.153
На основу депеше генерала Светислава Ђукића Дражи од 22. фебруара 1944. године и Дражиног одговора преко потпуковника Лалатовића од 6. марта, види се да је “Фирма Пухаревић” давала Врховној команди по више милиона динара месечно.154
Финансијске потребе једне јединице погледаћемо на примеру Расинског корпуса. До јула 1942. године ова јединица – тада са око 1.000 људи – сналазила се сама. Како, описао је мајор Драгутин Кесеровић радиограмом од 11. јула:
У вези Ваше депеше од 11. јула потребе овог одреда за један месец су следеће: за исхрану, изузев меса које се у последње време узима на признаницу, 400.000 динара. За одело, обућу и помоћ сиромашним породицама изгинулих на Крушевцу и Краљеву, помоћ сиромашним официрима и војницима који су са службом у одреду, на курирску и обавештајну службу месечно око 200.000 динара. Но пошто не располажем са довољном сумом новаца то је исхрана слаба, а помоћ минимална. Породице које треба помоћи много се пате. Војници су скоро остали без одела. Обућом их некако снабдевам и до сада сам утрошио само на обућу око пола милиона динара. Због тога за протеклу годину месечни издаци за овај одред били су просечно 200.000 динара. Бројно стање људства сваког дана се повећава. Жито као и остале потребе скупо је. Издаци се сваког дана повећавају а новац се врло тешко набавља из народа (прилози – прим. аут) и то у малим сумама. Стога молим да се одред кредитира од стране Врховне команде, како би се избегла задужења о којима је било речи у Вашој депеши. Књигу примања и издавања уредно водим.155
У вези задуживања Дража је писао Кесеровићу претходног дана:
Тежња ми је да избегавам задуживање и да Вам дам довољне суме за издржавање.
Верујем у Вашу честитост да ћете узимати из народа само онолико колико је стварно потребно. Молим Вас да се књиге уредно воде о примању и издавању.156
Ако не први, ово је био један од првих случајева да је Дража одобрио узимање новца, или робе, на признанице, које би после рата држава исплатила. Нешто касније, 16. августа, он је писао мајору Александру Михајловићу:
Одобравам да Вукојичић може дати 200.000 динара за Радојевића. Убудуће сваку позајмицу морам одобрити, а дозвољавам је.157
Поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, 19. новембра исте године добио је следеће наређење:
Одобравам да од људи узмете на признаницу 500.000 динара. То је најбољи начин да људи спасу новац, јер Недићеве банкноте неће вредети ништа.158
Другим речима, Дражин план био је да грађани дају четницима новац док га инфлација није обезвредила, а да га после рата од државе наплате у правој вредности. Такође, он је поручивао да Недићеви динари по ослобођењу неће важити. “Влада ме овластила за сва задужења у земљљи”, обавестио је Дража 17. августа 1942. Луку Шпартаља, а свакако и друге које је требало.159
У архиву има много докумената о исплатама појединим јединицама. Ево неких примера из лета 1942. године.
Мајор Захарије Остојић известио је мајора Петра Баћовића 29. јула:
Шаљемо ти милион лира да се употребе за одреде, одећу обућу и стварање магацина хране на твојој зони. Ова сума није за куповину договорену са Јевђевићем.160
Истог дана 300.000 лира послато је пуковнику Баји Станишићу за Никшићки и Бококоторски срез, а мајору Гојнићу 400.000 лира “за потребе одреда на територији дата ти четири среза”. “Треба набавити храну, обућу и одећу и стварати магацине хране за доцније”, стајало је у овим депешама.161
Из депеше мајора Остојића командантима у долини Лима, Кајановиђу, Томићу и Кривокапићу, од 30. јула, види се да је капетан Павле Ђуришић добио веће сума новца да би финансирао те јединице.162
“Бенито, предај Љутици 30 наполеона”, писао је Дража потпоручнику Милутину Јанковићу 1. августа 1942. године. Љутица је поручник Давид Симовић, командант Драгачевске бригаде. Њега Дража истовремено обавештава да ће му Јанковић уручити 30 златника.163
Тога дана Дража је наредио Јанковићу да потпуковнику Драгославу Павловићу из Врховне команде преда 200 златника (требало је да му преда раније, али Павловић је негде лежао болестан).
Мајор Жарко Тодоровић добио је новац за београдске илегалце, а најављена му је пошиљка и за рад у Војводини. Мајору Радославу Ђурићу Дража 6. августа пише да курири касне због окупаторских потера, настављајући:
Издао сам налог да им се исплати првих 200 комада, а кроз 10 дана следује још 500. Позајмите новац док не стигне. Финансирајте и Рељићеву област.164
Област капетана Миленка Рељића била је нишки крај. Истог дана Дража је писао мајору Драгославу Рачићу:
Пошаљите сигурне курире за новац. 300 наполеона предаће Вам поручник Манић. Курири да се јаве кроз десет дана, Арсенију Дробњаку у село Глумач код Пожеге. Лозинка за Манића: Долазим са Мајевице. Финансирајте Мајевицу и своје одреде. Чича.165
И мајор Кесеровић је добио радиограм да кроз десет дана пошаље сигурне курире код поручника Боре Манића, за 200 наполеона, са лозинком: “Долазим са Гоча”.166
Такође истог дана, 6. августа, Дража је писао мајору Карлу Новаку, свом најповерљивијем официру у Словенији:
Наредио сам да Вам се пошаље пет милиона лира на Вас или преко Влајка, ако нисте у месту. Тај новац долази са стране.167
Влајко је шифра пуковника Владимира Вауџника, у ово доба вршиоца дужности команданта Словеније.
Шестог августа депешу о новцу Дража је послао и Драгиши Васићу: да ће га снабдевати поручник Манић, а по потреби и капетан Звонко Вучковић.168
Сем финансирања јединица, постојао је обичај да се најбољим четницима додељује по једна златна фунта, као поклон од краља. Ево како је поручник Предраг Раковић расподелио 200 златних фунти добијених за ову намену, према радиограму Дражи од 15. фебруара 1943. године:
Фунте сам расподелио овако: 25 Љубићкој бригади, 10 Трнавској и по 10 свакој Жичкој бригади. Питање руковања и расподеле новца је врло шкакљиво. У минулим борбама хиљаде четника се показало хероји. Не знам да ли пре да поделим јунацима Жичанима којима је све погорело и поубијано а они су и даље остали у нашим редовима или Љубићанима који су се храбро борили и под мојом командом и заслужују највиша одликовања. За све нема. Сада је тешко изабрати 200 најзаслужнијих четника из три среза. Ако дам једном, други њему раван се љути и готов је на најгоре.
Поделу фунти решио сам тако што сваки онај који изврши неки тежи задатак добивен од свог старешине, добије фунту. Даље, вршим набавку обуће и делим најсиромашнијим четницима. Предузимам све да набавим аутоматско оружје од непријатеља, а ако то успе, доделићу га чети те ће тако више људи бити задовољни. Ако ово није згодан начин, за утрошак фунти, молим Вас да прецизирате коме да се да као и колико којој бригади овог корпуса, пошто то нисте назначили када сте ми послали злато.169
Команданти су имали наредбу да најпре троше динаре, па девизе и на крају злато. Примера ради, биланс Команде Србије за фебруар 1944. године, према радиограму генерала Трифуновића од 3. марта, изгледао је овако:
Динара остало од прошлог месеца 450.000, примљено у току месеца 575.000. Утрошено у току месеца 725.000, а остало 300.000. Злато и долари непромењени. Капетан Супић.170
Документа пружају обиље података о томе на шта је новац трошен. Највећи издатак представљала је куповина хране за војску. Сваки корпус куповао је за себе, а Врховна команда је помагала колико је могла. “Детаљније објасните могућност набавке намирница преко сеоских задруга”, писао је, примера ради, Дража потпуковнику Драгославу Павловићу 29. јуна 1942. године.171 А 18. августа исте године он даје детаљно упутство капетану Драгославу Рачићу:
У Богатићу Василије Виденовић, референт министарства исхране, оставља жито по општинама. Јавиће нам имена домаћина и општина. Водите о овоме рачуна и ступите са њим по могућству у везу да бисмо ово жито откупили за наше потребе. Јавите о ценама. Даље ћу наредити. Поздрав Чича.172
Виденовић је, у име Недићеве владе, био задужен за откуп жита, а тајно је радио за четнике. “Питајте Виденовића које су цене жита”, писао је Дража истог дана мајору Александру Михајловићу, који је, како изгледа, ступио у везу са Виденовићем у Београду.173
Велике суме исплаћене су за исхрану избеглица и сиромашног становништва, за старање о породицама палих четника, итд, о чему ће више речи бити касније, у поглављу “Социјална политика”.
Дража није штедео када је требало платити за откуп четника палих у руке Немаца и љотићеваца. Потоњи су, као што смо раније видели, правили “посао” од хапшења Дражиних присталица, тражећи новац за њихово ослобађање.
Мајору Петронију Николићу, команданту Посавског среза (или потпоручнику Миодрагу Којићу, команданту Посавске бригаде, који је имао исту шифру, “Петер”), Дража 7. новембра 1942. године пише:
Поручите Воји Лазићу да предузме све да се ослободи бр. 506 (инжењер Драгомир Томашевић, београдски илегалац – прим. аут). Одобравам суму од 300.000 динара за његово ослобађање. Ако можете да га ослободите позајмите ове паре а ја ћу одмах вратити, а ако не можете позајмити пошаљите одмах курира преко поручника Васића, срез Жички, и да се преко њега јави Доктору Оњи, управо Дроњи или Дитриху (шифре генерала Трифуновића – прим. аут). Журите са тиме. Не сме се губити време. Тај нам човек треба, али после тога можда је најбоље да избегне Вама.174
“Гледајте да на сваки начин извучете бр. 506. Дајте колико год треба да га извучемо”, писао је Дража 25. новембра мајору Жарку Тодоровићу. А сутрадан се обратио и генералу Трифуновићу: “Нека покушају да спасу новцем број 506. Новац за њега нећу жалити.”175
Сви покушаји остали су неуспешни. Немци су стрељали Томашевића 19. априла 1943. на Јајинцима. Ускоро су стрељали и Воју Лазића, најпознатијег предратног лидера Земљорадничке странке, коме се Дража најпре обратио за покушај спашавања Томашевића. У то време убијен је и инжењер Лука Шпартаљ, приликом саслушања у Гестапоу.176
О једној успешној акцији Дражу је известио капетан Никола Калабић, 17. фебруара 1943:
Помоћу злата које сам дао, Нешку глава спашена. Упућен у Немачку у лагер. Исто сам дао и Ајдачићу 15 златника за кап. Рајковића, који је такође требао бити стрељан.177
Заправо, ни поручник Нешко Недић, командант Ваљевског корпуса, као ни капетан Бора Рајковић, командант Црногорске бригаде, нису били одведени у Немачку. Остављени су у логору на Бањици, одакле је Недић успео да побегне 6. октобра. Другим речима, захваљујући злату они нису стрељани, већ су остављени у затвору.
Капетану Михаилу Стојадиновићу, команданту радиотелеграфске школе при Врховној команди, Дража је по овим питањима, 14. новембра 1943, писао:
У погледу новца код попадије, тај новац предаће се једном мојем куриру пошто је он хитно потребан. На тај новац немојте рачунати, јер ту курир има да покуша спасавање других наших људи са тим новцем. Наредићу да Вам се исплати 1.000.000 динара из централне касе, одакле сте и досад примали, али требали сте да покушате да добијете и позајмице.178
Дража није штедео ни на радионице за израду оружја. Када је 21. августа 1942. капетан Симеон Оцокољић известио о осниваwу прве радионице, добио је следећи одговор:
Са задовољством примио извештај о образовању оружног завода код вас. Поздравите техничко особље. Са своје стране даћу потребне суме да што боље ради, само јавите колики је предрачун. Водите рачуна о скривању и сигурности завода. Израду бомби и бацача пожурите.179
Морал немачких војника већ је био пао толико да су почели да распродају оружје. О томе је први известио мајор Радослав Ђурић, 23. августа 1942. године:
Има могућности да се оружје купује од Немаца. Јавите да ли се располаже новцем за ту сврху. Машингевер са 500 метака кошта 7.000 динара.180
Дража је одговорио сутрадан:
Купујте оружје пошто било, средства имамо за то. Понављам купујте оружје.181
Наредбу свим јединицама да купују оружје и муницију од непријатеља Дража је послао 20. јануара 1944. године:
Потребно је да се организују способне групе, прво за куповину оружја и муниције од окупатора: Немаца и Бугара. Они који су близу румунске границе од Румуна и Мађара…182
Како је куповина функционисала у пракси, видећемо на основу једног примера из Смедеревског корпуса. Капетан Миодраг Радовановић, командант 1. јасеничке бригаде, 6. августа 1944. године пише команданту Јасеничког среза:
У вези одобрења и наређења команданта Смедеревског корпуса, достављам Вам признаницу на непопуњену суму новца из разлога што не знам чиме располажете, с тим да овом штабу пошаљете по доносиоцу признанице и упутног акта бар 600.000 динара и у признаницу упишете и задужите овај штаб. Ова сума новца није довољна за набавку оружја које је већ капарисано у Београду, али ако нема више пошаљите колико имате.183
Командант среза је капетану Радовановићу одговорио: “Драги мој Чедо, шаљем ти по Свети Радојевићу 200.000 динара. Буди за ово време са овим задовољан. Поздрав, твој Цветко.”184
Као и храну и оружје, све јединице су куповале и одећу и обућу, док је Врховна команда координисала њихов рад. И овде се као најкориснији показао командант београдских илегалаца, мајор Александар Михајловић. У распису свим командантима од 4. јануара 1944. године Дража пише како Михајлови’ћ “може организовати набавку веће количине одела”. Исплата и испорука робе требало је да се обаве преко капетана Николе Калабића. Новим расписом, од 13. јануара, Дража даје детаљније податке:
Мајор Саша Михајловић може набавити у већој количини џемпере по 500 динара, ћебади по 3.000 динара, платна за веш сто динара метар, чоју за одела 800 динара метар, вунене чарапе 200 динара пар. Команданти корпуса нека се обрате Саши Михајловићу за набавке, али у исто време да пошаљу новац за оно што желе да купе. Без новца да не шаљу никога.185
Док су комунисти читали Стаљинове брошуре, четници су читали српске народне песме. О једној куповини ових књига Дража је писао капетану Звонимиру Вучковићу, 25. августа 1942:
Поручите Бојчевићу да од купљених комплета народних песама подели по један комплет Вашој бригади и свима суседним бригадама, докле год можете да добаците. Овај материјал да се користи за читање и пропаганду.186
Много новца одлазило је за издржавање стручног особља и њихових породица. Тражећи нове професионалне радиотелеграфисте, запослене у поштама, Дража 3. септембра 1942. пише инжењеру Томашевићу: “Породице ћемо им довољно материјално обезбедити, а ако су момци платићемо довољне суме за њихове станове по варошима”.187
Истог дана, преко радио станице капетана Вучковића Дража је писао капетану Бранку Јовановићу, начелнику штаба 2. београдског корпуса, у вези ангажовања судија: “Јављајте се чешће, поздравите судије и употребите их за пропаганду сада. Водимо рачуна о њима, ако хоће могу и сада у шуму. Њихове породице прихватили би. Новаца имам.”188
Четници су се старали и о породицама ангажованих лекара. Примера ради, 5. септембра 1942. Дража је писао поручнику Давиду Симовићу: “Известити супругу нашега лекара Тибора да јој је супруг код нас и да је поздравља. Помогните је новчано редовно, она је лекар и употребите је.”189
Дванаестог јуна 1943. године Дража је наредио да сваки корпус мора имати свог лекара, који ће се бринути о рањеницима и болесницима, а у слободно време и о цивилима. Лекар је морао бити стално са јединицом. “Породицу му материјално обезбедити”, стајало је на крају наредбе.190
Редовну месечну помоћ добијале су и породице морнара послатих крајем 1943. године ради преузимаwа бродова одробљених по капитулацији Италије. Дража је ово наредио мајору Александру Михајловићу 26. новембра.191
Реченицу “Новац за ово не жалити” Дража је нарочито понављао уз наредбе за извођење саботажа и диверзија на железницама, током Битке за Африку крајем 1942. и почетком 1943. године. Наредбе у том смислу издавао је 10 новембра 1942. инжењеру Петру Милићевићу, капетанима Звонку Вучковићу, Александру Михајловићу и Симеону Оцокољићу, 13. новембра генералу Мирославу Трифуновићу и мајору Радославу Ђурићу, итд.192
Као што смо видели, због великог броја непријатеља војна акција ради заштите народа није била могућа на свим странама. За спречавање злочина Бугара и Албанаца Дража се определио за дипломатију, ширећи паролу о Балканској унији, разним облицима савезништава, и сл. Све то је подразумевало давање огромних свота новца утицајним Бугарима и Албанцима. “Материјална средства не жалите”, писао је Дража капетану Оцокољићу 1. августа 1942, уз наредбу да “на сваки начин” успостави везу са Бугарима “у области Видина и Белограџила”.193
“Ставићемо новчана средства на расположење, али не Асену (Стамболиском) него неком другом који је паметнији”, стоји у Дражиној наредби мајору Ђурићу од 21. августа.194
“За рад у Бугарској добићете посебан велики кредит”, наређивао је Дража Оцокољићу 28. августа.”Кредит за рад у Бугарској даћу велики”, писао је Ђурићу истог дана.195
Везе са Бугарима коришћене су и за куповину санитетског материјала, што видимо из Дражиног радиограма мајору Ђурићу од 15. септембра 1942. године:
У Лексовцу треба ухватити везу са бугарским санитетским мајором под именом Михаил Каранамчев и његовим другом Думитровом. Нуди нам санитетски материјал. Преко њега покушајте дубљу везу за наш рад у Бугарској. Наш човек нека му се јави са лозинком Апис, понављам Апис, а он ће нашем човеку одговорити са Марс, понављам Марс… Наш човек нека га извести да наша влада има везе са Костом Тодоровом и Георги Димитровом.196
Поред свега овога, новац је трошен на издавање великог броја листова (преко 120), на канцеларијски материјал за штабове, ситнице попут израде печата, или просто на разне згоде и незгоде. Тако, Дража је 8. марта 1943. године писао мајору Кесеровићу:
Коњ кога је дојахао Слијепчевић угинуо је. Издајте признаницу или га исплатите на рачун државе, пошто је угинуо на службеном путу.197
Било је доста примера часног односа према финансијском питању, као што је Кесеровићева депеша Дражи од 8. јула 1942. године:
Ја се са мојим јунацима налазим већ годину дана у нашим слободним планинама. Боримо се са много потешкоћа, а највеће су материјално снабдевање. Велики број војника захтева велике издатке и потребан новац…
Не тражим ништа, никакву славу нити награду. За мене ће бити највећа награда када од себе дам све што могу. За мене је највећа награда да се избори слобода…198
А било је и негативних примера, попут капетана Спасоја Поповића, кога је Кесеровић сменио као “неспособног” и “саботера”. Поповић је “наговарао војнике да пођу са њим у косовске корпусе где се добија више новца. Ми не ратујемо за новац, удобност и богатство, већ кроз муке за краља, част и Отаџбину”, писао је Кесеровић 8. јула 1942.199
Контрола финансија била је отежана пре свега због чињенице што илегалци нису могли да воде пословне књиге како треба. Апотекар Драгољуб Лазић сведочио је о овоме др Живку Топаловићу, пролећа 1943:
Ја носим огромну одговорност, а не знам куда новац иде. Ја треба да га упутим по наредбама команданта Београда. Моја је дужност да га саберем. Овај систем није лош да би се одржала тајна. Уистину до данас ништа није откривено, ни ко даје новац, ни ко га сабира, али зато ми не знамо куд се “дева цар Немање благо”. Ту скоро ми је један велики трговац рекао: “Ја више не дам ништа. Хоћу да ми Дража да признаницу на милионе које сам дао. Нећу да их по Београду троше курве и ђидије”. Свет види како официри лепо живе и верује да они троше и овај новац на свој луксуз.200
Из Дражиних радиограма мајору Ђурићу и капетану Рачићу од 1. августа 1942. године види се да су Ботићеви земљорадници у Источној Босни злоупотребљавали новац Финансијске групе за Босну. Зато је Дража наређивао: “Финансијској групи за Босну скренути пажњу да ћу признати само онај новац који буде предат централној каси и лицу које само ја одредим”.201
Дража је сумњао да има злоупотреба и са новцем који је сакупљао Херцеговачки одбор. Генералу Трифуновићу он 17. новембра 1942. пише:
На челу Херцеговачког одбора у Београду је професор Бошко Зечевић, улица Црвеног крста, и Раде Зиројевић, књижар, Краља Милана 7. Провери колико је новца овај одбор послао по Алекси Ковачевићу као и по свима другима. Постоји сумња да има проневере. Убудуће да новац шаљу само преко команданта трупе у Херцеговини мајора Баћовића.202
Прва потерница због крађе била је расписана 7. новембра 1942, за тројицом подофицира “који су побегли са златом одузетим од Бране”, како је писао Дража поручнику Давиду Симовићу, команданту Драгачевске бригаде. Реч је о капетану Брани Петровићу, тада команданту Јаворског корпуса.203
Највећи мањак за који се зна пријавио је благајник Млавског корпуса поручник Милија Поледица, и то 250 златних фунти (наполеона), што је износило више од два милиона недићевских динара. Нису јасне околности губитка новца, али капетан Оцокољић је сматрао да Поледица није крив, тражећи да се мањак отпише. Дража је, међутим, 29. новембра 1942. одговорио:
Ја ову суму стављам на терет свих вас. Тако се не рукује новцем. По овоме повести најопсежнију истрагу. Ми у погледу поштења и руковања државном имовином имамо да служимо за пример целом народу, насупрот непоштењу које је код нас владало.204
Оцокољић је остајао при своме, па му је Дража 17. децембра писао:
Ја сам дужан да пред народом положим рачун о свакој пари која се потроши. То тражим од свих својих сарадника до последњег одговорног чиниоца. У томе погледу ми морамо бити светитељи. Ако има жена које се по Београду размећу златом, ја им сигурно нисам дао, а од Вас тражим да их пронађете. Истрагу ћу наредити за сваки случј кад ми се пријави.
Злата у народу има, то знам, јер смо га мењали за банкноте, али проневере ћу гонити без милости. У новој Југославији биће смртна казна за оне који краду државу. Чуди ме да ми Ви тражите да просто отпишем 250 наполеона. Наређујем по овоме најстрожију истрагу, да се утврди зашо и како је овај новац у вредности преко два милиона динара изгубљен.205
У то време била је расписана потерница и за једним официром који је проневерио новац, поручиком Ратком Поповићм. Августа месеца Дража је послао Поповић у 2. косовски корпус, са задатком да оснује летећу бригаду. За пут му је дао пет златника и 1.000 лира, а за 2. косовски корпус још 100 златника. Како се Поповић није јављо четири месеца, Дража је 1. децембра расписао потерницу за њм и послао је свим радио станицама. Са конкретним подацима најпре се јавио мајор Радослав Ђури’ћ 14. децембра:”поручику Ратку Поповић који је утајио новац Косовског корпуса добивен податак да је пре десет дана отишо из Ниш у правцу Куршумлије”.206
Тог месеца Дража је наредио оснивања органа финансијске контроле. За Србију, наредбу је добио генерал Трифуновић 16. децембра:
Потребно је да наши рачуноиспитачи обиђу наше команданте и прегледају им новчне књиге. За Србију ћеш ти организовати. Бојим се да има злоупотреба. Рачуноиспитач би теби доставили која су задужења нашли и на какве циљеве су вршена раздужења. Ти би ме после тога известио у изводу. Има злата код сумњивих жена, а Бога ми и код оних које нису сумњиве, већ легалне.207
Када је финансирање од Енглеза и Југословенске владе прешло на домаће изворе, појавиле су се нове невоље. Дража је све команданте упозорио 5. децемра 1943, а потом и 18. децембра. Ово друго упозорење гласи:
У позајмицама које се узимају од имућнијих грађана настао је прави хаос. Наређујем да позајмице могу учинити само команданти корпуса и само изузетно по овлашћењу команданата корпуса и команданти бригада. Ниже старешине не смеју узимати новац на позајмицу. Позајмице да се узимају на достојан начин. Нити претње са писмима, нити прошње. Они који новац дају на зајам дају га држави и то дају садашњи новац, који сутра неће важити, да би добили новац који важи.208
Свега четири дана касније, Дража шаље и распис свима:
У Београд стиже сваког дана много овлашћених лица која траже новац на признаницу. Многи пробисвети ово користе и лажним исправама изнуђавају новац. Многа такозвана овлашћена лица прете усмено или шаљу претећа писма. Ствара се велика забуна, негодовање, велико осуђивање да се новац прикупља на такав начин.
У погледу новчаних средстава старешине ће на првом месту искоришћавати своје области, а за случај да желе да новац прикупе и са друге територије, нека се старешине обрате мени па ћу им ја наређивати коме да се обрате за посредовање.209
Ипак, и даље је било злоупотреба, што видимо из Дражиног расписа свима од 20. јануара 1944. године:да прикупљањем новца дешавају се скандалозне ствари. У неким местима шаљу се уцењивачка писма и у њима се траже добровољни прилози. У исто време напомиње се да је најмањи добровољни прилог 200.000 динара. Један сељак дошао је са џаком кукуруза да га прода и гласно је говорио да мора продати жито да би одговорио нашим тражењима. У једној вароши један (је продао – прим. аут) кућу да би дао добровољни прилог под морање. Најенергичније спречити овакву самовољу и оваква уцењивања која нас срамоте.210
Следећи Дражин распис свима по овом питању уследио је 18. маја 1944. Реч је о критици једног официра Делиградског корпуса који је неовлашћено сакупљао прилоге у Београду и притом клеветао београдске илегалце (“они купе новац и никоме не полажу рачуне”). Команданту Делиградског корпуса Дража је наредио да поведе истрагу против овог официра.211
Другим речима, у документима се више не помињу онако драстични случајеви као с краја 1943. године, када је нагло промењен начин финансирања покрета, што значи да су мере предузете за сређивање ситуације уродиле плодом.ИЗВОРИ:

142 Упут за четничко ратовање, 62-63.
143 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
144 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
145 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
146 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 17/1.
147 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5/1.
148 и 149 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
150 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1/1.
151 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
152 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 64-65. Лазић је преживео рат. Ухапсили су га комунисти и држали у затвору до пред смрт. Лазићева деца, а за њима и жена, потом су емигрирали у Аустралију. Сву имовину комунисти су им опљачкали.
153 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
154 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
155 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.
156 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
157 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
158 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
159 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
160, 161, 162 и 163 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
164, 165 и 166 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
167 и 168 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
169 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
170 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
171 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
172 и 173 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
174 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17/1.
175 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15/1.
176 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету Ђенерала Михаиловића 1941-1945, 199.
177 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
178 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
179 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
180 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 9/1.
181 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1.
182 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
183 и 184 АВИИ, ЧА, К-94, рег. бр. 29/6.
185 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
186 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1.
187 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
188 и 189 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
190 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 32/2.
191 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
192 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
193 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
194 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
195 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 6/1.
196 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
197 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
198 и 199 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.
200 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 65.
201 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
202 и 203 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
204 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15/1.
205, 206 и 207 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 17/1.
208 и 209 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
210 и 211 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.