Дражина социјална политика

19/03/2013

ДРАЖИНА СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Чак је и Мољевић, коме је то било у другом плану, приметио наглашену социјалну црту у Дражиним погледима на свет. О утисцима са првог састанка са Дражом, он пише:
У социјалним питањима показује већу широкогрудност него у политичким. У разговорима о друштвеном уређењу нарочито наглашава задругарство… Наглашава и учешће радника у добити, потребу строгих мера против корупције, итд. Идеалиста, апостол и мученик…212
Разуме се, сагласно српској, и уопште хришћанској традицији, за Дражу су социјална питања била синоним за помоћ сиромасима и невољницима, а не изговор у борби за власт која ће донети још више сиромаха и невољника. То је био један од разлога што су равногорци написали најпре социјални програм, знатно пре доласка др Живка Топаловића на Равну Гору (а тај долазак је, као што смо видели, имао више политички него социјални карактер). Равногорски социјални програм детаљно описује један од његових твораца, др Милан Шијачки. У програму су разрађена питања народне самоуправе, села и сељака, радника и занатлија, универзитетске и средњошколске омладине, итд. Сваки од ових сектора имао је своје посебно тело, као што је за радничка питања био НАРАП (Национални раднички покрет «Равна Гора»; двадесет истакнутих функционера НАРАП-а, које др Милан Шијачки поименице наводи, комунисти су стрељали чим су ушли у Београд, 20. октобра 1944, као «издајнике радничког интереса»).213
Програм је био теорија, за чију се примену ваљало борити у слободи, међутим, већ током рата четници су водили активну социјалну политику. Социјалну помоћ, коју су према традицији они звали «братска помоћ», добијале су пре свега избеглице ван «Недићеве Србије» (у којој је од априла 1941. постојао Комесаријат за избеглице са Томом Максимовићем на челу). На италијанској окупационој зони, новцем који му је слао Дража, највише хране за избеглице купио је војвода Доброслав Јевђевић. «Избеглице које Вам поп Ђујић пошаље морате збринути», писао је примера ради Дража Јевђевићу 8. децембра 1942. године.214
Нови велики талас избеглица уследио је током и после Операције «Вајс», првих месеци 1943. године. Као што смо видели, тада су четници збринули хиљаде Срба избеглих од усташа.
Крајем 1943. и почетком 1944. године збегове покрећу комунисти у Источној Босни, где су се концентрисали ради напада на четнике у Србији. Партизани су просто покупили сву храну у српским селима, која су сматрали непријатељским. Они су пљачкали чак и несрећнике који су, и даље, бежали од усташа. Потпуковник Мирко Лалатовић, начелник Оперативног одељења Врховне команде, писао је Дражи 2. фебруара 1944:
Остојић јавља: из Рогатичког среза прешло на десну обалу Дрине око 1.700 жена, деце и стараца, беже од Чичева. Успут их опљачкали комунисти. Сем тога један збег налази се на Деветку. Тражи да се укаже помоћ овим избеглицама. Јавио сам Остојићу да ћемо им указати помоћ.215
А Остјојић је 13. фебруара послао следећи радиограм Дражи:
Избеглице привремено смештене. Привремено ће пребацити један део у Србију, а остатак ће се разместити по празним турским селима око Вишеграда. Доделио у Ваше име помоћ од 150.000 динара.216
Капетан Глумац, Остојићев начелник штаба, 8. марта 1944. преноси писмо поручника Радомира Тушевљаковића, команданта Власеничке бригаде Романијског корпуса: «На територији Власеничког среза народ опљачкан, 75% становништва не може сачекати нову жетву. Биће умирања од глади.» Тушевљаковић је предлагао пребацивање становништва, изузев војно способних мушкараца, у Србију. Глумац потом преноси и делове писма капетана Милорада Момчиловића, команданта Романијског корпуса, који је тражио да се што пре поведе велика офанзива против партизана. «Разлог терор и пљачка, услед чега прети умирање од глади», писао је Момчиловић.217
Још пре тога, 14. фебруара, Дража је наредио свим јединицама из богатијих крајева да сакупљају храну за Источну Босну. Храну сиромашним областима већ су били понудили 1. и 2. шумадијски, Колубарски, Ваљевски, Смедеревски и 2. равногорски корпус. Наводећи пример ових јединица, Дража пише:
Како је Источна Босна остала без хране а налази се у близини, то треба организовати да јој се помогне. Ова помоћ у храни биће организована у виду «Братске помоћи» и то првенствено у житу и пасуљу. Из ових корпуса братска помоћ у храни треба да се прикупи код Ајдачића, срез Црногорски.
Наређујем да горе наведени корпуси прикупе храну за братску помоћ Источној Босни и пошаљу код Ајдачића што пре, с тим да дају признанице домаћинима који буду давали ову братску помоћ. Ајдачић да организује привремени пријем и смештај на своме терену. Доцније чим се прикупи извесна количина наредиће се командантима из Источне Босне да организују даљи пренос од Ајдачића, а и поделе храну становништву. Известите шта је по овоме предузето и извршено.218
Истог дана Дража је у вези с овим питањем свим командантима послао додатно објашњење, које гласи:
Због сталних покрета кроз Источну Босну и друге делове наших покрајина које држе у својој власти, комунисти су опљачкали народ. Због тога народу и нашим одредима у тим крајевима прети опасност од глади. Не смемо да у појединим нашим крајевима народ умире од глади и да се онемогућава рад нашим одредима због немања хране, док у другим крајевима има хране. Известите да ли сте у могућности и у којој количини указати братску помоћ у храни крајевима где прети опасност од глади. На узете намирнице издавале би се домаћинима признанице. Хитно известите по овоме и предузмите потребне мере за прикупљање хране. Доцније ће се наредити, чим се добије извештај, куда ће се храна слати. Сем тога ако се сазна да има и суседних крајева код којих је велика оскудица и беда у храни и другим средствима, којима је потребно указати братску помоћ.219
Најпре је реаговао 1. шумадијски корпус, чији командант, капетан Марко Музикравић, 1. марта 1944. извештава Дражу:
Прва гружанска бригада даје братску помоћ Босни: један вагон пшенице која је пребачена на Раковићев терен. Ако Босна ово добије послаћемо још један вагон пшенице и извесну количину пасуља.220
По престанку осовинских операција и топљењу снега, помоћ су послали и други корпуси.
У међувремену, још од 1942. године четници су спроводили акције братске помоћи за сиромашно становништво, пре свега по варошима. Команданту Драгачевске бригаде, поручнику Давиду Симовићу, коме је један трговац понудио пекмез, Дража је 19. новембра 1942. писао:
Пекмез ми треба. Морамо помоћи варошко становништво. Морамо организовати тајно дотур чак до Београда. Становништву већих градова прети ужасна глад. Јавите могућност дотура овог пекмеза близу Ниша, Крагујевца и Београда. Наређујем Доктор Оњи да предузме потребно по овоме. Наредићу по разрезу колико коме одреду да се дотури, па да они одатле издржавају људство по шумама и помажу варошко становништво.221
Истог дана Дража обавештава генерала Трифуновића («Доктора Оњу»), да ће поручник Симовић завршити посао око куповине «веће количине пекмеза» од Петра Буњака из Краљева. Потом пита какве су могућности да се овај пекмез дотури одредима, «као и да помогнемо сиротињу по варошима, нарочито Београда, Ниша и Крагујевца».222
Четници су још од почетка рата настојали да спрече одношење хране у Немачку, било преко реквизиција, било извозом. У вези извоза Дража 7. децембра 1942. шаље распис свима:
Настаните свим силама да се по сваку цену спречи извлачење хране и воћа помоћу трговаца или трговачких предузећа који раде за рачун Немаца, а не за наше.223
Генерал Трифуновић је 16. јануара 1943. известио да је нашао донатора од милион динара «за помоћ сиротињи у Београду». Питао је Дражу коме у Београду треба предати новац.224
Тада су у Врховну команду почели да стижу извештаји о помоћи сиротињи широм Србије. Мајор Радослав Цветић, командант Јаворског корпуса, јавио је 24. јануара:
Братска помоћ се спроводи. Прикупљена извесна количина жита која ће се поделити сиротињи.225
Поручник Милорад Васић, командант Групе жичких бригада, поднео је извештај 7. фебруара 1943:
Организација братске помоћи је у току. Богаташи су сувише огрезли у материјализам. Радо би дали кад би добили новац, а не признанице. Ипак има одзива. Стање у Краљеву врло тешко. Породице стрељаних у очајним положајима. Братску помоћ у Краљеву готово не могу исвести. Решење помоћи сиротињи у Краљеву је једино новчаним путем. Жена капетана Вукомановића који је у Каиру моли да јој се новцем изађе у сусрет. Овом приликом послао сам јој 3.000 динара. Да ли да чиним то и даље.226
Поручник Давид Симовић јавио се сутрадан:
Братску помоћ смо делимично спровели. Одзив је одличан у погледу на село, али са варошима иде тешко. Сељак не да у варош ништа. Драгачево је изузетно родило добро те још свако има хране. Расподелићемо да свако има до краја. У вези грађанске непослушности, непријатељ где нађе опљачка све, а ми одмах такве прихватамо и надокнадимо опљачкано.227
Међутим, сељаци су, као и увек, радо давали храну за војску, нарочито у време празника и слава. Капетан Радослав Филиповић у свом дневнику бележи како је 24. новембра 1942. године 2. трстеничка бригада у логору на Гочу прославила Св. Мрату, славу свог команданта поручника Николе Гордића: «Спремамо прасе и јагње – читава овца. Око десет сати почеше и гости да долазе – сељаци. Читава колона. Доносе ракије, вина, сира, сувог меса и много других ђаконија.»228
Драган Марковић, четник 1. жичке бригаде, због славских понуда умало није изгубио главу. На Ђурђевдан 1944. године, између Сече Реке и Варде, њега и неколицину четника позвао је један домаћин да прославе победу над партизанима, захваљујући којој он на миру може да пресече славски колач. Четници су на брзину пресекли колач, али домаћин «није хтео ни да чује» да оду без ништа. Натрпао им је «од свега по мало», што су они појели испод неке букве. Притом су, међутим, изгубили везу са јединицом, а партизани су још били близу. За казну, поручник Милорад Васић натерао их је да претрче чистину под партизанском ватром. Срећом, нико није страдао.229
А потпоручник Божидар Панић, командир чете у 3. космајској бригади Горске краљеве гарде, сведочи: «Само једном сам, у рату, видео печено прасе. Донели су га родитељи мојих војника, на Космају, за Васкрс 1944.»230
«Одбори братске помоћи раде. Показали су добар успех», рапортирао је 14. фебрура 1943. године командант Пожешког корпуса капетан Обрен Ристовић, док командант београдских илегалаца, капетан Александар Михајловић, три дана потом јавља:
Предузете све мере да се сиротиња помогне. Села на нашој територији добро стоје јер је остало у народу доста хране. Сиротињи варошкој је теже помоћи јер је варош под контролом окупатора. Ипак предузето све да сиротиња у вароши осети наше старање.231
Четници 2. равногорског корпуса организовали су 13. фебруара у Мрчајевцима забаву «у корист сиромашне деце». Међутим, комунисти су то јавили немачким гарнизонима у Горњем Милановцу и Крагујевцу. Немци су опколили село и запуцали. «Убили 13 људи и две девојке и отерали у Крагујевац 60 људи, не зна се тачно. Запалили четири куће», извештавао је поручник Предраг Раковић Дражу 18. фебруара.232
О помоћи сиротињи на територији 2. равногорског корпуса Раковић је послао детаљан извештај 15. фебруара:
Братска помоћ организована је на следећи начин: По селима. Команданти бригада и батаљона у сарадњи са председницима општина и кметом села саопштили имућнијим људима ко коме и шта има да преда. Све се то изводи у лепом тону и имућнији људи заиста помажу сиротињу. Ако неки зеленаш неће да се одазове овом лепом позиву, њему се припрети па и он помаже. Признаницу за издато жито и дрва нико не тражи, јер их је срамота да теку капитал док падају српске главе.233
Изгледа да је акција најтеже ишла у краљевачком крају, јер се поручник Васић жалио и 23. фебруара:
Са братском помоћи иде врло тешко. У могућности сам да одмах добијем један вагон кукуруза који бих поделио сиротињи. Продавац кукуруза тражи новац. За ово ми је потребно 850.000 динара. Верујем да ћу бити у могућности да ако одобрите дељење кукуруза сиротињи, набавити још вагон или два, с тим да му пошаљете новац.234
Четници су се старали и о заштити народа од епидемија, о чему поред осталог сведочи Дражина наредба свима од 28. новембра 1943:
У срезу Азбуковичком појавио се пегави тифус. Није искључено да ће га бити и у свим осталим крајевима, јер га имамо свуда притајенога. Команданти који заиста мисле добро своме крају наредиће и контролисаће извршење чишћења од вашију путем «српског бурета». Начин овога рада достављен је свим командантима још прошле године.235
Такође, четници су образовали радне чете за обраду земље палој браћи, сиромашнима и ратним заробљеницима. Ово је Дражина наредба свима од 9. априла 1944. године:
Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете. Понављам, радне чете по општинама и селима за пољске радове да би се обрадило сво земљиште. Првенствено да се са овим четама обраде имања наших изгинулих бораца, а затим наших сиромашних људи, као и заробљеничких породица. Известите о пријему овога наређења и поднесите извештај о извршењу.236
Месец дана касније Дража наређује вођење прецизне евиденције о погинулима, рањенима и болеснима, ради послератних признања. Ово је његова наредба од 8. маја 1944. године:
Предузете су мере у Врховној команди да се среде и даље воде тачни сви подаци рањених и умрлих наших бораца, који треба да послуже доцније за давање признања и обезбеђење породица од стране државе. У вези са овим команданти корпуса наредиће да се израде спискови свих до сада изгинулих и рањених наших бораца, као и оних који су умрли или физички онеспособљени ма на који начин за време док су били под оружјем у нашим редовима. Исти такви спискови имају се сада редовно израђивати после сваке борбе. Један примерак свих ових спискова доставити Врховној команди, а по један задржати за архиву корпуса и бригада. Скрећем пажњу да се ови спискови морају израђивати тачно и најсавесније, јер држава има велику моралну дужност према свим палим националним борцима и њиховим породицама, што ће бити једна од наших првих брига да се то питање реши после ослобођења отаџбине. За сваког појединца мора се тачно дати довољно детаља. Лекари корпуса и бригада морају дати тачно стручне описе сваког случаја.237
Још док је рат трајао, породице палих, рањених и болесних четника, затим породице сиромашних старешина и војника, као и породице ратних заробљеника, добијале су релативно редовну новчану помоћ од покрета. Дража је средином 1942. године наредио свим јединицама да илегалној Команди Београда доставе спискове лица из наведених категорија, како би им се сваког месеца слао новац. Списак је први послао мајор Радослав Ђурић, али је он изгледа био предуг. Зато је Дража 29. августа тражио од Ђурића да и њему пошаље списак, као и образложење.238
Исти услови, као за Србе, важили су и за Словенце. «Породице палих жртава у Словенији обезбеђене», јавио је војвода Доброслав Јевђевић Дражи крајем марта 1944. године, непосредно по доласку из Рима у Трст.239
Шестог децембра 1942. године генералу Трифуновићу Дража даје савет о давању помоћи породицама официра, подофицира и војника:
Величину помоћи породицама наших сарадника у шуми одређуј сам обзиром на место где породица живи, имовно стање, да ли јој помоћ треба или не и друге чињенице од утицаја.240
Мада су социјални случајеви решавани преко локалних команди, у документима има доста података о интервенцијама преко Врховне команде, као и о томе да се Дража лично залагао кад би чуо да неко тешко живи. Следе карактеристични примери из више периода.
Мајору Владиславу Додићу, команданту Смедеревског корпуса, Дража је писао 29. јуна 1942:
Помогните са 5.000 динара супругу и двоје деце погинулог поручника Томе Мишића, која треба да је у Паланци.241
Луки Шпартаљу Дража пише 24. августа 1942:
Преко броја 506 молим исплатите 10.000 динара за пуковника инвалида Петра Остојића.242
Следећег дана Шпартаљ је обавештен да је Остојићева адреса Његошева 10, у Београду, уз напомену: «Пазите, тамо је главни штаб Љотића».
Мајору Александру Михајловићу Дража је писао 29. августа 1942. године:
Пронађите одмах мајку поручника Летице, понављам Летице. :уо сам да је у беди. Извидите и јавите хитно. Помозите јој хитно.243
Поручник Станоје Летица погинуо је 1941. године у борби против Немаца.
Поручнику Звонку Вучковићу Дража наређује 3. септембра 1942. године:
Да ли Дејановој мајци шаљете месечну помоћ. Повећајте је на 5.000 месечно. Да ли Звонко помаже своју мајку. Нека шаље потребне суме, пошто ће му се то одбити од примања.244
Дејан је капетан Петар Дејановић, који је погинуо у борби против Немаца, на Краљеву, 1941. године.
Луки Шпартаљу Дража пише и 5. септембра 1942. године:
Молим исплатите преко бр. 506 за супругу мајора Лалатовића 15.000 динара.245
А мајор Драгутин Кесеровић 10. септембра 1942. године пише Дражи:
Имам тачне податке да је ђенерал Трифуновић са породицом у врло бедном стању. Деца и жена гладују а и боси су. О томе ми није хтео ништа рећи. Овај човек са породицом требао би се материјално помоћи.246
Мајор Александар Михајловић известио је Дражу 18. јануара 1943. године:
У Пожаревцу у једној циганској кућици живи са четворо ситне деце, без икаквих материјалних средстава, жена капетана Стојановића. Нико јој није пружио помоћ. Треба јој помоћи ради деце.247
Капетан Радослав Стојановић био је легализован 1942. године, али су га Немци открили, свирепо мучили и убили.
Мајору Сави Вукадиновићу, делегату Врховне команде за Црну Гору, Дража је писао 10. новембра 1943:
Помогните новчано преко капетана Ружића госпођу капетана Николе Бојовића, која се налази у с. Зминици у Шаранцима.248
Капетана Бојовића, команданта 1. дурмиторске бригаде, заробили су Немци маја 1943. године.
Мајору Радославу Цветићу Дража је 26. новембра 1943. године издао овакву наредбу:
До сада су у нашим редовима погинула два сина саветника министарства Петровића, и то Јован Петровић, редитељ народног позоришта и најмлађи Жика. Средњи син Немања Петровић налази се на служби код Вас. Нека он ради на пропагандној служби ван борачке дужности.249
Капетан Благоје Кнежевић, начелник штаба команде Старог Раса, 12. децембра 1943. пренео је мајору Ђорђу Лашићу, команданту Црне Горе и Санџака, следећу наредбу Врховне команде:
Известите да ли су у животу жена и дете капетана Митрановића, који су живели у Пљевљима. Ако су живи укажите им сву материјалну помоћ, ми плаћамо.250
Капетан Боривоје Митрановић био је командант Зеничког корпуса и делегат Врховне команде за Западну Босну.
А Дража 31. марта 1944. пише потпуковнику Лалатовићу:
Јавите Диши да редовно помаже мајку Даче Симовића.251
Мајор Захарије Остојић извештавао је Дражу 12. фебруара 1944. године:
Наредићу Момчиловићу за породицу мајора Терзића, али нема средстава за редовно помагање.252
Мајор Љубиша Терзић био је у ово време Дражин ађутант. Његова жена и дете (или деца, не може се рећи тачно јер је документ нечитак) живели су у Сарајеву.
Мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, писао је 21. априла 1944. потпуковнику Кесеровићу:
Тома Обрадовић, војник код мене, има мајку Милицу Обрадовић, избеглицу у селу Тулару, срез Прокупачки, са којом нема везе. Молим наредите надлежном команданту да провери да ли је жива и укаже јој помоћ. О резултату молим известите.253
Најзад, неки од припадника Југословенске војске ван Отаџбине, који су се углавном налазили у Египту, где су имали редовна примања, слали су новац својим фамилијама преко четника.
Немци су сматрали да управо четничка финансијска и социјална политика доприноси њиховој популарности у народу. Јер, док су комунисти пљачкали и убијали богате грађане, а Немци у пратњи љотићеваца и недићеваца вршили насилне реквизиције за Трећи рајх, четници не само што су храну преплаћивали, него су спроводили низ мера помоћи угроженим слојевима становништва. Извештај о четницима који је један агент Гестапоа поднео 4. августа 1943. у Београду, ово формулише на следећи начин:
Скрећем нарочиту пажњу на то да је непријатељ у последње време растурао велике количине новца и злата међу народ како би њега придобио за његову пропаганду, што је вама сигурно познато и молим да се ова чињеница узме у обзир када ће се одредити против мјере.254
Нема сумње да је Дражина финансијска политика рачунала и на придобијање присталица, као што је то прописивао Упут за четничко ратовање. Али финансијска и социјална политика, узете збирно, несумњиво сведоче о хуманом карактеру покрета.
ИЗВОРИ:
212 Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 134.
213 М. Шијачки, Наш пут, 113.
214 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17/1.
215 и 216 АВИИ, :А, К-277, рег. бр. 1/1.
217 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
218 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
219 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
220 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
221 и 222 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
223 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17/1.
224 и 225 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1/1.
226 и 227 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
228 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 31-32.
229 Д. Марковић, Под заставом 2. равногорског корпуса, 55-56.
230 Изјава потпоручника Божидара Панића аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми.
231 и 232 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
233 и 234 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
235 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
236 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
237 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
238 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 6/1.
239 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
240 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15/1.
241 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
242 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1.
243 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 6/1.
244 и 245 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
246 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.
247 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
248 и 249 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
250 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9/1.
251 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
252 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1/1.
253 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
254 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету Ђенерала Михаиловића 1941-1945, 260-261.