Злочини комуниста у Црној Гори

19/03/2013

У четвртак 3. октобра 2002. године Први програм Црногорске телевизије емитовао је документарну емисију о партизанском комесару Љуби Чупићу, једном од учесника тзв. левих скретања у Црној Гори, у зиму 1941/42. године. Чупића су априла 1942. заробили четници Баје Станишића, који су га потом предали квислиншкој управи у Никшићу. Јавно је осуђен и стрељан. Приликом изласка из суднице, Чупић је фотографисан и та фотографија је одмах објављена у листу “Пакао или комунизам у Црној Гори”, поред многих других снимака џелата и њихових жртава. У овом листу се види како су се многи комунисти смејали смрти у очи, а највише се смејао управо Чупић. То је био мотив екипи телевизије Црне Горе да о њему направи документарни филм, приказујући га као хероја. Наравно, у филму није приказан ниједан од снимака преко 1.000 унакажених жртава комунизма у Црној Гори, међу којима је било и деце и стараца. Речено је само да се Чупићу судило због – борбе за слободу! Тако евентуални неупућени гледаоци нису могли да проникну у суштину Чупићевог смејања у камеру. Наиме, он је био једна од особа којима је комунизам блокирао осећај гриже савести и које су зато са еланом учествовале у масовним злочинима. У Чупићевом смејању, насупрот ономе што тврди телевизија Црне Горе, види се, заправо, колико је комунизам опасна идеологија. Зато право питање гласи: над колико погибијених невиних жртава комунизма се он претходно смејао?

Познато је да су комунисти после масовних злочина правили “народна весеља”. Приморавали су, поред осталог, родбину својих жртава да игра коло на њиховим лешевима. Зато се књига др Саве Скока, који је у оно доба такође био партизан, зове “Крваво коло херцеговачко”.
Овде објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из немачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда, уз жељу да их најпре објаве “Погледи”. Највећи део из ове збирке “Погледи” су објавили у “Aлбуму српских четника генерала Драже Миахаиловића”, други том.