Срби и Македонија
Саша Паповић
СРБИ И МАКЕДОНИЈА
“Ако вам се усни земља, у којој је рођен највећи херој мача и највећи херој мисли у историји света, знајте да је то постојбина Александра Великог и Аристотела философа, постојбина витештва и мудрости, онда знајте да је то земља, у коју су отишли они, за које ви у овом часи подижете најтоплије молитве Богу. Заиста вредно је походити ту земљу мада нас двадесет и два века деле од оног вермена, кад је она била осветљена генијем Александра и Аристотела. Заиста велика част припада онима, који стављају себи у задатак, да ту земљу дигну из варварства и мрака, у коме се она сада налази. Радујте се јер та част припада вашим синовима и браћи вашој. Поносите се, јер је с тим задатком и прешла границу млада и снажна Србија” – говорио је Владика Николај Велимировић о Македонији у јесен 1912.
Говорио је о храброј Србској војсци која је кренула да ослободи Скопље и Прилеп, град великог цара и великог јунака, о младићима који су корачали стопама великог апостола Павла. Тада је са севера дошла слобода, храброст, племенитост.
Осамдесет година касније, српски интелектуалци у Македонији се надмећу да докажу ко је већи Македонац, заштитник младе нације од повампирених великосрбских, великобугарских и великогрчких претензија. Иде се дотле да Срби постају већи заштитиници македонске посебности од оних који се декларишу као Македонци, стварајући тиме потпуно непотребна непријатељства са пробугарски оријентисаним националистима, који покушавају да исправе комунистичке фалсификате приказујући историју са њихове тачке гледишта. Уместо да представе српско гледиште на ове проблеме, интелектуалци српског порекла упорно бране македонизам, још један део југословенског експеримента којег је време одавно прегазило. Ако изузмемо ретке национало опредељене Србе (окупљене у неколико српских удружења у Скопљу, који су углавном оријентисани на афирмацију српских вредности и пре свега најпознатијег српског политичара у Македонији, Драгишу Милетића, познатог по томе што је организовао и предводио напад на америчку амбасаду у Скопљу и злогласног амбасадора Христофера Хила за време агресије 1999, и који је због тога као и због својих принципијелних ставова који иду ка заштити својих права и немешању у послове других народа стекао огромну популарност међу Србима и Македонцима и чак створио коалицију са македонским националистичким странкама) највећи део српских интелектуалаца, публициста, новинара отворено стаје на позиције македонизма, изигравајући тако последње браниоце остатака комунистичких фантазми у виду новостоворених нација и језика, које су управо српском народу нанеле непроцењиву штету.
Управо је ово и главни разлог који пробугарске интелектуалце па и обичне националистички оријентисане Македонце тера да на Србију и српство гледају као на основу која је створила македонизам и на коју се он и данас, после више од педесет година, успешно наслања. Довољно је да човек отвори обичне националистичке новине или колумну неког националистичког политичара, писца или историчара, и поред обрачуна са чуварима македонизма у Македонији да обавезно пронађе напад на Србију и српску политику, иако тешко да озбиљан човек може да пронађе аргументе којима би се подржала теза да актулена конфузна политика Београда има било какве намере према Македонији. Међутим, ако је Београд већ давно напустио своје реалне позиције не само у Македонији већ и на Космету, па чак и у Прешевској Долини, Социјалистичка Југославија оставила је наслеђе у виду интелектуалаца школованих у духу који је владао за време социјализма, са свим његовим митологијама, примењеним на различне народе у циљу сламања њиховог природног развитка и прилагођавања општејугословенској нивелацији.
У том смислу је у Македонији развијан македонизам, наводно као одговор бугараском изазову, мада се убрзо показао као кукавичјо јаје које су комунисти подметнули српству ради слабљења и сужавања српског животног простора. Улога коју је Македонија, завршни државотврни продукт македонизма, одиграла у вашингтонској антисрпској политици од 1991. наовамо, а посебно за време агресије 1999, јасно сведочи о погубностима које ова идеологија – и њој сродне идеологије, о аутентичности и посебности Црногораца и босанских муслимана – имала по перспективе српског националног јединства . Самим тим чуди чињеница да управо српски интелектуалци у Скопљу активно подржавају теорију о посебној македонској нацији, језику па и цркви, дакле суштину македонизма, да би се тако представили као највећи противници покушаја да се најзад сруше комунистички митови и пронађе истина скривена интернационалистичким маглама и митовима, који су не само на простору бивше Југославије већ и у читавој источној Европи, тровали душе историјских народа, стварајући од њихових делова вештачке нације погодне једино за манипулацију са било које стране. Уместо да се јавно каже да македонизам нема везе са Србијом и српским национализмом, да је измишљотина југословенских комуниста – непријатеља било каквог изворног национализма, посебно српског, те да је слабљење Србије један од разлога стварања посебне македонске нације. Уместо тога српски се интелектуалци, у улози задњих бранилаца Југословенства и македонизма стављају у улогу већих Македонаца од самих Македонаца, тумачећи историју и садашњост са македонистичког угла и убеђујући данашње Македонце да сви њихови преци нису имали никаквог другог националног осећања сем – македонског. Како су кренули могли бисмо ускоро очекивати да објасне садашњим Македонцима како су цар Самуило или Свети Климет били чисти Југословени. Ова “одбрана” македонизма главни је разлог да про-бугарски интелектуалци који вуку корене свог национализма из национал-шовинистичких бугарских осећања према Србима у првој половини двадесетог века, као и из сурадње коју су македонско-бугарски националисти, пре свега ВМРО, остварили између два светска рата са хрватским националистима од ХСС-а па до усташког покрета, да би се те тенденције обновиле девдесетих сарадњом између ВМРО-ДПМНЕ И ХДЗ-а, граде данашњи национализам на старим позицијама гледајући у актуалним остацима југословенских комунистичких интелектуалаца наставак србско-бугарских борби у Македонији, не схватајући да су данашњи ставови о македонизму и македонском народу, па макар изговорени и од Срба, ближи америчким и шиптарским неголи српским интересима на Балкану.
Погрешна је теза да се стварањем и подршком македонске нације сузбија бугарски утицај. Позиције се не могу градити на лажи и на вештачким творевинама. Не може се силовати природа и нормални историјски и друштвени развој. Ово не могу себи да дозволе ни јаче државе, попут Немачке, која је уместо форсирање некакве вештачке источнонемачке нације одабрала природни пут уједињења једне Немачке нације, да би данас све више истицали немачку природу Аустријанаца, упркос настојању снага с оне стране Атлантика на посебности аустријске нације.
Србија мора, као и пре сто година, као и у средњем веку и много пута до сада, да пронађе српске корене и реалне српске интересе у Македонији. Ти корени и ти интереси немају везе са новоствореним нацијама. Говорити о интересу Београда у подршци македонској нацији, исто је као говорити о потреби подршке црногорској и “бошњачкој” нацији ради сузбијања великохрватског национализма и интереса Загреба у Босни и Црној Гори. Можда би та политика и дала неке краткорочне резултате, али ко нам гаранутје (историјско искуство недвосмислено сведочи у корист тога) да се ови новостворени национализми, пуни мржње и комплекса према Србији и српству, убрзо неће окренути против Београда. Уствари, у случају Босне били смо сведоци да су муслимани који су се током рата трансформисали у “Бошњаке” ратовали и пртив Срба и против Хрвата, односно да су били искоришћени од стране Вашингтона за најпрљавије послове у дугорочној америчкој стратегији на Балкану.
У протеклих педесет година Србија је имала слична искуства са Македонцима. Због подршке наводном постојању македонске мањине у Грчкој и Бугарској непотребно су деценијама били захлађени односи са овим пријатељским земљама. То је доба када је Југославија тражила стратешке партнере не у суседству и у Европи, већ у Танзанији и Индонезији, што је без преседана у традицији српске дипломатије, да би се на крају показало као катастрофално по свеукупни положај земље. И док се у Грчкој одмах после завршетка Другог светског рата, захваљујући комунистичкој диверзији и америчкој агресији која је уследила, дошло до прогањања словенске мањине (која је опет себе идентификовала као Бугари или Словени, а не као Македонци и међу којима је, посебно у централном делу грчке Македоније, било доста Влаха и Цинцара који са Словенима имају везу колико и Грци или Румуни, али су у комунистичкој пропаганди представљани као Македонци – жртве грчког режима) у Бугарској уопште није било говора о значајном кршењу права неке македонске мањине. За разлику од тога, у Румунији су Срби дуго година били жртве окрутног режима, мада то није сметало Београду да активно сарађује са Букурештом. Уместо тога Бугарска је пред међинародним форумима оптуживана због непоштовања права Македонаца, што је често наглашавано и у билатералним разговорима. Тек је деведестих година, када су западне земље почеле да оптужују Београд због непоштовања права црногорског народа, схваћена сва апсурдност антигрчких и антибугарских оптужби. Оног дана, а тај дан није далеко, када Вашингтон уз помоћ Human Rights Watcha буде тражио признање права црногорској мањини у Србији и Војводини, схватићемо како су се осећали наши суседи и шта су могли мислити о нашој присебности када смо свакодневно тражили права Македонске мањине у Егејској и Пиринској Македонији
СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ У МАКЕДОНИЈИ
Да ли неком човеку у Србији значе нешто имена: Јован Бабунски, Василије Трбић или Григорије Стојковић?
Да ли можете у Београду наћи улицу посвећену Јовану Бабунском? Тешко! Али постоји улица “Гоце Делчев”. Немам ништа против да српска престоница има улице са именима разних балканских бораца перотив Турске тираније, али зашто се наши борци не уважавају у истој оној мери као и страни? Зашто се јавно не каже да се ради о једном од вођа Бугарске Револуционарне Организације, дакле о бугарском револуционару у Македонији? Шта је са српским револуционарима? Њихова имена су непозната и у Србији, Српској, Црној Гори и у Македонији. Када би неко у данашњој Македонији покушао да подигне споменик Јовану Бабунском, или нека локална власт да да његово име, па макар и најспореднојој улици, суочили би се са невиђеном медијском кампањом у којој би у осуди повампиреног великосрпског национализма предњачили управо Срби-интелектуалци. Додуше, са сличним проблемима се суочавају и пробугарски оријентисани националисти, када покушавају да подигну споменике или нека друга обележја посвећена не само левим националистима (попут Гоцета Делчева) већ и десничарима, који су као и левичари јавно изражавали свој бугарски национални осећај, мада су досад у македонској званичној историографији носили епитет екстремиста, националшовиниста па чак и фашиста. Међутим, захваљујући својој организованости успели су да анимирају значајан део пробугарских Македонаца и да их заинтересују за бугарске елементе македонске прошлости. У сличној позицији су и Шиптари, који јавно рехабилитују балисте и феудалце шиптарског порекла из времена Отоманске власти. Иако се суочавају са лавином критика и напада, убрзо захваљујући својо монолитности и организованости успевају у намерама .
За разлику од ова два примера, српске традиције су дубоко закопане и не постоји ни најмањи интерес за њихово оживљавање. На српске борце против Турака гледа се као на великосрпске реакционаре и шовинисте, на српско ослобађање Македоније 1912. као на окупацију која је донела само зло Македонцима, на прву југословенску државу као на тамницу народа и све тако у терминологији која вуче свој континуитет од 1945. до данас. Заборавља се да је Скопље управо за време Србије и Југославије претворено из обичне оријенталне паланке у модеран европски град, да су управо онда изграђене грађевине попут Официрског Дома и Позоришта (срушене у Скопском земљотресу) као и зграда Македонске Скупштине (изграђена за време прве Југославије да би била седиште бановинске скупштине Вардарске бановине). Двадесетих година отворен је Филозофски факултет у Скопљу са стручњацима из Русије, Украјине, Немачке и осталих земља који је дао видне резултате у области историје, визнтологије, етнологије и књижевности. После земљотреса 1963, управо захваљујући напорима целе Југославије Скопље је поново изграђено, са новим грађевинама да би равноправно стало у ред са југословенским метрополама попут Београда, Загреба и Љубљане. Да није било Југославије и пре свега Србије тешко да би развој достигао нешто већи ниво од развоја данашње Тиране. Наравно било је и слабости инедоследности, али не тако великих да би се могло говорити о окупацији и тамном периоду.
Било како било једно је Македонски (или македонско-бугарски дискурс на ову проблематику, а сасвим други српски. Македонци могу 1912. да сматрају и окупацијом и тамним периодом и регресијом, али Срби у Македонији и пре свега Србија су дужни да обнове српске традиције у највећој могућој мери. Такозвани Егејски Македонци сматрају такође катастрофом, припајање њиховог деле Македоније – Грчкој. Али да ли ово припајање сматрају катастрофом и Грци из ових област? Сматрају га ослобођењем и славе своје јунаке попут Павлоса Меласа који су се у годинама пре 1912. тукли не само против Турака већ и (гле чуда) против како Грци сматрају Бугарских револуционара из њихове организације ВМРО. За њих Павлос Мелас није националшовиниста и претставник великогрчког национализма већ једноставно борац за Грчку ствар, као што ни борци ВМРО нису нека чудовишта већ борци за Бугарску (Македонску) каузу с којима се с времена на време и сурађивало али било је и сукоба због супротстављених интереса. Управо се овакав став треба развити и у односу на Србске традиције у Македонији.
Без обзира дали се у овом тренутку територија Републике Македоније налази ван суверене власти Београда, нужна је изградња свести која ће у себи садржати србске националне елементе и свест о историској и актуелној припадности одређених простора Србском бићу. Бугари су губили балканске и светске ратове, после Првог Светског рата, Бугарска је била претрпана македонским избеглицама из Грчке, али свест о македонским Бугарима никад није избледела. Историографија, књижевност и јавни радници деценијама су одржавали ову свест, чекајући на погодни тренутак, на слабљење Југословенског конгломерата да би покушали да елементе ове свести пребаце са оне стране границе, преко Македонског Берлинског зида какон су назинали границу између Македоније и Бугарске.
Штавише, у оном малом делу Македоније којег су успели да сачувају а који има територију мању но Косово и Метохија и претставља најнеразвијенији део Бугарске два градића носе имена Македонских Револуционера ВМРО- Гоце Делчев и Сандански (по познатом револуционару Јанету Санданском) У многим местима укључујући и престоницу Софију најважније улице као и установе носе имена Македонаца попут “Св.Климанта Охридског, Цара Самуила или многих писаца , песника и револуционера из задњих сто педесет година.
Ако ово упоредимо са Београдом и Србијом стање је поразно. Србска борба у Македониији потпуно занемарена. Скоро су непозната имена четника који су се попут Грчког Павлоса Меласа борили за Србску каузу у Македонији, током деветнајстог века и посебно уочи Балканских ратова.Мада су најзначајније битке у Балканским Ратовима везане за Куманово,Битољ Брегалницу, као најважније операције у Првом Светском Рату попут Кајмакчалана, тешко да се данас у Србији може наћи пример изграћене свести о значају ових догађаја. Сетимо се само колико је изграђених споменика посвећених Кумановској или Брегалничкој битци? Да су Бугари добили битку на Брегалници, најлепша би улица у Софији носила име “Брегалница”, били би написани романи, снимљени филмови, јединице Бугарске Војске славиле би дан у знак сећања на хероје , као што сада славе битке против Турака у Руско-Турском рату . Или шта је са средњевековним србским традицијама ? Бугари славе Самуила који је владао из Охрида као и многе друге владаре, властелу, писменост из Охридске книжевне школе настале за време Светог Климента Охридског .
Међутим колико је Срба чуло о српским црквама и манастирима који су буквално преплавили Македонију, о Марици где је Србска господа изгинула бранећи управо Македонију од турске инвазије и шта је уопште Србија учинила на афирмацији Србских традиција у Скопљу?
ПОЗИЦИЈА СРБА У МАКЕДОНИЈИ
Срби у Македонији и званична српска власт у Београду немају никаквог интереса да бране југословенску творевину македонизма исто као што ни Срби у Црној Гори немају интереса да бране идеолошку творевину о посебности Црногорског народа и као што ни Босански Срби немају никаквог разлога да бране приче о Муслиманима/Бошњацима као нечему посебном које нема везе са Србима. У вези с тим Срби у Македонији и званични Београд треба да своје будуће потезе у Македонији граде на историски заснованој истини о Србском, Бугарском или Грчком карактеру одређеник догађаја и личности из Македонске прошлости. Истина је у овим тренуцима највећи Србски савезник. Нема ни једног ваљаног разлога супротстављати се тврдњама о Бугарском карактеру илинденског устанка или цара Самуила, грчком пореклу Александра Великог и античке Македоније као и пресудног грчког утицаја за време Византиске власти. Наравно ова историска истина укључује и Србске корене почевши од досељавања првих племена у шестом и седмом веку преко блиставог средњег века, цркава и манастира, деспота, војвода, краљева и кнежева од којих су најпознатији деспот Јован Оливер ктитор манастира Лесново и Мрњачевићи -посебно Вукашин и Марко Краљевић као и његов брат Андрија, који су такође оставили више манастира у близини Скопља. Пећка патријаршија захватала је добар део данашње Северне Македоније са Скопљем и Штипом остављајући бројне писане трагове, док су 19.ти и 20.ти век донели нове Србске борце, четнике и револуционере у борби против Турака.
Све је ово само мали део Србских традиција у Македонији. Као што су Срби у Црној Гори свог главног непријатеља нашли не у Хрватима или Албанцима већ у новопрокламираним Црногорцима, а у Босни у Муслиманима/Бошњацима тако и Срби у Македонији налазе свог главног противника не у традиционалном ривалу Бугарима већ у новопрокламираним Македонцима. Нација која је створена у комунизму,чији су творци и садашња промотори искључиво комунисти и која не може у целој својој истори да нађе ниједног десничара или једноставно човека који није био крајњи левичар а да се борио за Македонску нацију (многи центристички и десничарски политичари борили су се у оквирима прве Југославије за аутономију земље Македоније, али није попмињано национално питање рачунајући на блискост са Бугарима) не може самостално да опстане на дужи период. Управо зато се и промовише сарадња са Америком којој и једино одговара промоција вештачких творевина у циљу слабљења природних националних државана континенту. Ако мало боље погледамо Америчку политику у данашњем свету видећемо да се Американци свуда ослањају на сличне творевине које су настале упркос природним друштвеним токовима. Од вештачки створене Белгије до Афганистана од Босне и Херцеговине до Кувајта од Афричких земаља чије су границе колонијалне, а не природне до Македоније, Косова и Албаније, а можда сутра и Црне Горе и Војводине. Управо је зато подршка новоствореним нацијама типа Македонаца и Украјинаца један од приритета Вашингтонске политике. Ова подршка и развој ових нација значи у суштини негирање традиција и културе ових земаља. Подршка Украјинској нацији значи не само негирање Руских корена Украјине већ и свих специфичности ове земље од цркава и манастира до козаштва .Јер одређени земаљски елементи могу се потпуно разумети и развити само у пуноћи историског схватања и развоја која обухвата и национални елемент као неодвојиви део целине.
Да ли би се могли потпуно схватити историја Фиренце или Венеције ако се потпуно одвоје од својих Италијанских корена и прогласе за потпуно специфичне кроз читаву историју. Венецијанци и данас имају посебан дијалект који се и те како разликује од осталих, имају своју књижевност и културу али сви ти елементи добијају на снази у опште италијанској и опште латинској заједници. Једном речју Венецијанци тек постају прави Венецијанци у оквиру шире Италијанске заједнице. Ово важи и за малене државице попут Сан Марина, Андоре, Монака, Луксембурга или Лихтенштајна које јесу остатак Средњевековне Европе али своје специфичности развијају у оквиру ширих језичких и народних група. Управо зато традиције и идентитет Македоније не могу се схватити без узимања у обзир ширег контекса. Проповедници Македонске посебности и како обичавају да кажи самобитности “помакедончавају” различите традиције на тлу земље али их не развијају .Самим тим и данашњи Македонци су мањи Македонци него њихови преци не успеваући да пронаћу себе у ширим оквирима. На основима на које су створене Македонска, Бошњачка и Црногорска нација сутра би се могла развити Београдска. Довољно је да замислимо ту културу Београда ако из њега избришемо све што је српско и повезано са Србијом. Београд јесте специфичан, али свој прави значај и своју вредност добија тек у заједници са Србијом. Ово је данас најнормалнија ствар за Београд, као што је била најнормалнија за сваког Црногорца пре седамдесетак година. Међутим свако повезивање са Србијом данас би се схватило као угрожавање Црногорског идентитета што је апсурд, јер управо се преко српског развија Црногорски идентитет. Доказ томе је и апсурдно гушење црногорских традиција којима приступају управо црногорски сепаратисти својим теоријама о медитеранском карактеру Црногоске културе, супротстављајући га брдском, ретроградном, гусларском менталитету. Као што су прво избацили Србски елемнт, тако сада избацују брђански и гулсарски.Међутим ово су кључни елементи црногорског идентитета, елементи препознавања Црне Горе. Ако њих избаце шта ће остати од Црне Горе и Црногораца?
Слично је и у Македонији где се већ педесетак година форсира само једна страна приче о борби против Турака, занемарујући како бугарске десичаре, тако и српске и грчке револуцинаре. Потпуно је занемарена историја цркава, манастира и монаштва, посебно Охридске Архиепискпије најзначјније установе на тлу данашње Македоније. Охридска Архиепископија која је имала углавном Грчки, а делимично и Бугарски карактер неподобна је за новостворену нацију која пројектира своје постојање 2600 година ујназад све до првих античких Македонских Краљевина. Уместо Светог Климанта и Наума који су створили прву словенску школу на страословенском језику под заштитом бугарског кнеза, уместо средњевековне Бугарске и Србске властеле, Цара Душана, Вукашина и Марка, тражи се идентитет у античким маглама у краљевима Архелају, Пердици и Птолемају да би се на крају сетили да је и Клеопатра – Македонског порекла (она јесте Македонског али античког а не словенског) иако данас то и није неко често име у Македонији. Како су кренули могло би се очекивати да се наредне генерације зову Пердика, Паунасиус, Архелај, Клеопатра све у циљу обнове античко-Македонских традиција које су злочести Словени у сарадњу са Грцима тако немилосрдно уништили .
За то време потпуно се маргинализују суштински елементи Македонског идентитета. Македонија је препознатљива по црквама, манастирима, Охриду и другим центрима писмености и православне духовности. Догађа се сличан апсурд као и у Црној Гори где се управо Македонисти у својим залагањима за посебност Македоније полако клоне суштинских Македонских традиција. Па на крају крајева још је отац нације, идеолог посебности македонске нације и македонског језика Крсте Петков Мисирков записао пре 100 година да је Македонска нација нешто ново које тек треба створити. Подразумева се да у том стварањун треба склонити све досада створено.
Поставља се питање дали је србски интерес подршка суштински анационалним и антитрадиционалистичким елементима, који уз јавно прокламирање посебности нације руше традиције и нивелишу земљу на још једну од многих колонија новог светског поретка. Без дубине стваралаштва, без оригиналности, без различитих традиција који и чине богатство овго света. На крају крајева у тренуцима када озбиљни српски интелектуалци националног опредељења покрећу питање истинског значаја Вукове реформе и потребе да се српски језик врати на своје источне корене, није ли апсурд одржавати новостворени македонски језик, који је наставак истих оних напора који су и у Србији довели до Вукове реформе? Управо на тлу где је пре 1200 година створен први словенски језик, који се по својој природи, суштини, могућностима, изражавању и по књижевним дометима може упоредити са класичним, а не савременим језицима, створен је језик који је нагло прекинуо све дотадашње токове, стварајући фантазму да је битно једино оно што је написано у задњих 50-100 година. За данашње Македонце потпуно је непознат средњевековни период књижевности, осим наравно дела словенских просветитеља које се не може игнорирати.
Управо зато у интересу је српских националиста развој ових изворних традиција, укључујући и афирмацију старословенског језика и књижевности која се у континуитету и у Србији и у Македонији развијала од Средњег века до наших дана.
На нама је избор између природног и вештачког, својег и наметнутог, националног и анационалног. Подршка вештачком творевинама, мондијалистичким праузорима и комунистичким измишљотинама нигде није донела добро Србском народу, па неће ни у Македонији. Уместо подршке македонизму било би далеко паметније подржати обнову српских и словенских традиција, а тиме и суштинске македонске традиције у земљи чија се страост мери миленијумимас, али чије су је “патриоте” понизиле стварајући нацију и историју од 1903. и 1945. наовамо.
