Македонски мондијалисти (1)
Саша Паповић.
Македонски мондијалисти (први део)
Настајање мондијалистичке интелектуалне псеудоелите нигде у Источној Европи па ни у Македонији није прошло без последица по свеукупни друштвени,а пре свега политички живот. Било би и пре више наивно веровати у “алтруистичке мотиве” зидара новог светског поретка и њихових интелектуалних помагача израслих из рушевина посткомунизма . Одмах после пада Берлинског зида инсталирани су политичари типа Вацлава Хавела, који је и постао симбол прозападног политичара, борца за људска права и западне вредности у “руинираним” друштвима Средње и Источне Европе . Македонија је добила свог Хавела у лицу старог Југословенског комунистичког функционера Кире Глигорова. Угледајући се на своје узоре од Хавела и Јељцина па до бугарског председника Желева , Глигоров је почео са инаугурисањем мондијализма,претварајући га у светоглед званичног Скопља. За време његове владавине у спољним односима успостављени су блиски односи са Турском, Албанијом и Америком док је у унутрашњим фаворизована идеја “мултиетничког друштва ” иако никад јавно није образложена суштина ове идеје. Ипак мора се признати да је за време владавине Кире Глигорова углавно извршена инсталација мондијалиста, без неких значајних помака у сфери практичне политике. Очигледно да у почетку и средини деведесетих македонско друштво још није било сазрело за промене које ће се догодити 2001 и које ће и дефинитивно претворити Македонију у мултиетничку државу у којој су Албанци фактички добили права конститутивног народа.
Мондијалистички поход ка власти
Два догађаја од изузетне важности за Македонију учиниле су да се Македонски мондијалисти концентришу те да се политички активирају у склопу најјаче политичке странке у Македонији. Први је пораз бивших комуниста трансформисаних у Социјал Демократски Савез Македоније (СДСМ) на изборима 1998. Схвативши да било каква игра на националну карту значи директно бацање изазова Вашингтону , а под утицајем код комуниста и те како развијеним инстинктом за власт по сваку цену, бивши комунисти полако одбацују квази-националну струју предвођену Титом Петковским и улазе директно у воде мондијализма и његове практичне примене на тлу Македоније у виду стварања мулти-етничког друштва .Други догађај, који је дефинитифно учврстио СДСМ у његовим напорима да се приближи Вашингтонским стратезима новог балканског поретка , била је такозвана демократска петооктобарска револуција у Београду. И док је тада владајућа националистичка ВМРО-ДПМНЕ са већ уобичајеном инертношћу и збунетошћу посматрала догађаје у Београду не схватајући њихов стварни дугорочни значај по односе у региону, у то време опозициона СДСМ није ни најмање крила одушевљење победом ” демократских снага у Србији.” Да се није радило само о веђ уобичајеном имитирању својих западних политичких идола сведочи и посета коју је учинио Београду лидер СДСМ-а, Бранко Црвенковски месец дана после доласка ДОС-а на власт. При том је успостављена сарадња између водеђе опозиционе Македонске странке и минорне Србијанске Социјалдемократске Странке чији је лидер нико други до Жарко Кораћ. СДСМ није успоставио сарадњу са водећим странкама леве или центристичке ориентације као што би се могло очекивати и као што је логично у свим нормалним демократским друштвима већ са маргиналном странком која се “прославила” на Србској политичкој сцени углвном по пропагирању сарадње са Хагом, хомосексуализма и осталих “достигнућа” западне демократије . Требало је проћи још неколико месеци, да дође до оружаног сукоба у северозападној Македонији па да постане сасвим јасна оријентација СДСМ-а према маргиналцима на Србској политичкој сцени.
Подривање македонске државности
Ако је Милошевић упропастио све ратне напоре западних Срба паролом “мир нема алтернативе”, могло би се рећи да су Македонски неокомунисти не само упропастили и оно мало отпора који је пружан терористима ,веђ да су својим “мировним” паролама успели да поставе темеље нове “мултиетничке ” Македоније Ступајуђи у савез са претседником Трајковским ( кога све до почетка рата уопште нису ни признавали за председника и називали га “грађанином Трајковским “) и угађајући свим захтевима НАТО пакта и међународних посредника вође СДСМ успели су не само да помогну остваривање Албанско-Америчких планова у Македоњи већ и да створе читав круг мондијалиста у структурама власти од Кабинета председника, преко чланова владе па све до амбасадора. Успешно погађајући вољу својих западних ментора СДСМ је у задњих годину дана водио борбу против нетолеранције, екстремизма,корупције да би после убиства Зорана Ђинђића, по угледу на своју србијанску идеолошку сабраћу отпочео борбу против мафије и криминала који је одједном постао највећи непријатељ Балканских држава. Проблеми окупираних територија, избеглица, нерешено Албанско питање, непостојање адекватног македонског одговора на Албански изазов,па чак и упорно инсистирање Хашког трибунала на сарадњу са Македонским властима, а која би се имајући у виду досадашња искуства убрзо претворила у ултимативне захтеве за изручење војних и полициских руководиоца,све је одједном прешло у други план. Суштински проблеми који се тичу самог опстанка државе и народа постали су другостепени пред проблемима корупције и организованог криминала . За неколико месеци систематски је рушена одбрамбена моћ земље смањивањем бројног састава Армије и пре свега укидањем специјалних единица полиције, попут јединице “Лавови ” чији су борци после завршених борби доживели да их Сорошев “Дневник” назива криминалцима , а влада већ месецима отеже питање њиховог запошљавања, омаловажавајући их на све могуће начине у тренутку кад припадници терористичке ОНА ( Македонске УЧК ) улазе у састав органа власти као посланици па чак и министри. Сви противници овом самоубилачком процесу означени су од стране про- америчких медија као противници мира,заговорници ратне опције, ретроградних идеологија из 19.века ,екстремни националисти и противници евро-атлантских идеологија све у стилу комунистичке пропаганде. Сада је свима њима придодан још један епитет. То су људи повезани са криминалом, мафијом и наравно са земунским кланом. И обратно владајућа структура је једини гарант мирног развитка,интеграције са развијеним светом и наравно борбе против криминала.Иако је од својих предизборних обећања испунио једино оно о грађењу мултиетничког друштва 21.века, а у коме наравно нема места за веронауку ( која је и укинута одмах после доласка неокомуниста на власт ) СДСМ ипак и даље инсистира на испуњењу обећања о борби против корупције и организованог криминала иако је већ потпуно јасно да се ови појмови користе како би се прикрила суштина неокомунистичке владавине преобучене у мондијалистичка одела .
Пројекти нове македонске нације
Да би схватили суштину ове политике морали би смо се накратко позабавити анализама Скопског порефосора Љубомира Фрчовског, саветника председника Трајковског и једног од истакнутијих мондијалистичких интелектуалаца у земљи.У својој књизи “Модел за мултиетничке односе у Македонији ” , Фрчковски предлаже ново дефиницију Македонске Нације као Нације свих њених грађана.Ако знамо да су сви њени грађани: Турци, Власи, Роми заправо занемарљиви део у односу на Албанце, јасно је да се ради о македонско-албанској заједници. Ако томе додамо у обзир чињеницу да остале мањине ( Турци,Цигани, “Бошњаци” ) заједно са Шиптарима припадају Исламској религији јасно је да се иде ка рушењу или најблаже речено поремеђивању једне од суштинских карактеристика македонског идентитета -православне вере. Тим више овај пројект је на истој таласној дужини како са актуелном мондујализацијом , европеизацијом и нивелисањем специфичности у западном свету ( међутим који је засад још довољно паметан да не ствара нове вештачке националне творевине , ограничавајући се на политичку и привредну сарадњу у оквиру ЕУ). Настављајући пројекте совјетизације и југославизације македонски мондијалисти завршавају дело које су Македонски комунисти отпочели 1945. експериментом македонизма.Одвајајући Македонију од своје природне околине било је логично очекивати даљи развој догађаја ка стварању вештачке квазинационалне творевине одакле би постепено изчезавали основни елементи Македонских словена од језика који је насилно промењен 1945. стварањем посебног Македонског књижевног језика, преко “Аутокефалне” цркве па све до пројекта за стварање нове нације где би ушли припадници свих етноса са подручја Македоније. Послератни комунисти били би одушевљени резултатима својих идеолошких и у највећем броју случајева генетских потомака у правцу што већег отуђавања народа од својих корена и стварања вештачких нација од Украјине и Молдове до Македоније и Црне Горе. Да се не ради о интелектуалним маштаријама требамо имати у виду да је аутор ових идеја бивши министар унутрашњих и спољних послова, аутор Устава из 1991. и Уставни промена из 2001. којим је широко отворена врата фактичкој македонско-албанској федерацији чак и са неким класичним конфедералним елементима на тлу формално унитарне Македонске државе,као и изузетно утицајни саветник про-амерички оријентисаног председника Бориса Трајковског. А да није реч о изолираном случају већ о значајном идеолошком правцу који све више обухвата нео-комунистичке македонске интелектуалце који су се сви до једног преко ноћи прегруписали у мондијалистички табор сведочи и текст Денка Малевског у листу Нова Балканска Политика који окупља либералне Македонске и Балканске интелектуалце.Ради се о дугогодишњем комунистичком функционеру и бившем министру споњних послова који је у првим годинама Македонске независности опструирао сепаратистички покрет и тиме стекао не малу популарност међу просрбски и пројугословенски оријентисаним деловима Македонског становништва. Нажалост тек сада се види да је он бранио ону комунистичку Југославију која је била мелтинг-пот различитих култура и упорно радила преко политике Братства-Јединства и титоизма на гушење националних специфичности и тиме постала претеча данашњег мондијализма и “краја историје “, а не Југославију као заједницу блиских повезаних јужно-словенских народа, посебно Србије, Црне Горе и Македоније.Замену за Југославију нашао је у међународној заједници и у пројектима стварања нове “грађанске ” мултиетничке Македоније, мале Југославије по укусу бивших Титоистичких интелектуалаца .У поменутом тексту Малевски каже ” …Нестрпљиви да донесемо устав независне државе којим бисмо учврстили међународну позицију земље , донели смо Устав без сагласности Албанаца…Албанци који траже заштиту одређених колективних права били су једноставно надгласани. Лекције научене у свим демократским друштвима јесу да не смеју бити игнорисани захтеви значајних друштвених сегмената у држави и да репресија ретко када успева против значајних колективитета решених да бране своје интересе насупрот интереса централне власти…Кад странци говоре о подршци Македонској влади, они овде подразумевају и Албанце. Отуд и њихово инсистирање на компромису који ће обединити ова два значајна сегмента ( македонски и албански-моја забелешка ) македонског друштва … Албанској етничкој заједници чији се чланови осећају грађанима другог реда , отварају се нови институционални путеви за већи утицај у креирању државне политике у Македонији …” – са задовољством закључује Малевски сматрајући то позитивним кораком ка грађену новог мултиетничког друштва.При том требало би разликовати нормални модел грађанског друштва који постоји у западним политичким системима од такозваног “грађанизма” који се намеће политичкој сцени Македоније у задњих десетак година ,а после петооктобарских промена све више и отвореније и Србском друштву. У горе поменутом тексту сам Малевски признаје да је грађански модел ” гарантовања грађанских права свих појединаца” недовољан за Македонију и да је управо он, а не Шиптарске терористичке банде подржане Америчким окупатором на окупираном Космету, највише придонео отпочињању оружаних сукоба у Македонији 2001. Према томе решење треба тражити управо у новим моделима и пројектима који почињу са знатним учешћем Шиптарског елемента на политичкој сцени Македоније претстављајући га као једног од два одлучујућа заједно са Македонским , а завршавају се промоцијом нове македонске Нације као политичке творевине у коју улазе сви заступљени етноси на тлу садашње Бивше Југословенске Републике Македоније .Све ово и не би било значајно , ако нема неке шире последице по регион.Нажалост догађаји у последњих десетак година доказали су да успешна решења из једне Балкансе земње брзо налазила примену у осталим државама бивше Југославије и Балкана.Самим тим требало би очекивати ширу примену македонског модела, пре свега на најближе окружење, Србију у првом реду.
Од дописника из Македоније, Саше Паповића
