Бранислав J. Страњаковић: ”Основне истине о раду и циљевима Тита и кoмуниста”

20/03/2013

Ово је поглавље из књиге Бранислава J. Страњаковића (објављене анонимно, 1944. године – аутор je тaдa имаo 21 годину) ”Основне истине о раду и циљевима Тита и кoмуниста”.
Поднаслов:
”Прави лик комунистичког покрета у Југославији. Противсрпско обележје комунистичког рада. Зашто водим борбу против комуниста.”

На насловној страни је писало:
”Августа 1944
Слободне српске планине
501”.

501 је ознака Омладинског штаба, а аутор је користио псеудоним Бранко Лазић. После рата је постао познати историчар у Паризу.
У емиграцији, 1946, Страњаковић објављује и књигу ”Титов покрет и режим у Југославији”. Обе књиге 1991. у једној објављују ”Дечје новине” из Горњег Милановца.

Ево поглавља о сарадњи партизана и усташа:

Комунисти и усташи међусобно сарађују,
једни другима прилазе и узајамно се штите

Кад се комунисти слажу са усташама у клеветама против Срба, кад се поклапају у питању комадања Српства, кад се допуњавају у истребљењу Срба, онда је природно да међусобно сарађују и једни друге заштићују. Још „Инструкције из манастира Враноча“ од јануара 1942 год. поручују: „СВИМА ПОШТЕНИМ УСТАШАМА КОЈИ УЂУ У ПАРТИЗАНСКЕ ОДРЕДЕ БИЋЕ ОПРОШТЕНО ШТО СУ ПРИПАДАЛИ УСТАШКОМ ПОКРЕТУ“. Док званични орган „Далматински партизан“ (октобра 1942 год. стр. 39) каже: „Истовремено се улога усташа смањује на споредну. Они су у ОДНОСУ ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА МАЊЕ ВАЖАН ДИО“. А Милован Ђилас истога месеца у „Борби“ (бр. 21) пише: „Четници су се злочинима такмичили са усташама, а у ИЗДАЈИ ОВЕ ПРЕВАЗИШЛИ“. Иво Рибар пак у „Борби“, органу КПЈ, (број 23, октобра 1942 год.) пише: „СВЕ ЈЕ ВЕЋИ БРОЈ ОНИХ ОД УСТАША ЗАВЕДЕНИХ И ПОШТЕНИХ ХРВАТА КОЈИМА СУ ЗАДЊИ ДОГАЂАЈИ ОТВОРИЛИ ОЧИ“ док „Вјести“, орган босанских партизана, обавештавају (2. новембар 1943. год.): „МНОГЕ УСТАШЕ ТРАЖЕ ИЗЛАЗА ДА СЕ ОСЛОБОДЕ ИЗ ТОГ РАЗБОЈНИЧКОГ ДРУШТВА.“ Како се у пракси усташама отварају очи и како се ослобађају из усташког разбојничког друштва да би прешли у партизанско, говоре чињенице:
да је Владимир Назор 1941. Год. објавио химну Поглавнику, ушао у усташку Академију знаности, клицао својој „Независној држави“ на „круговалу“, а данас седи као претседник Земаљског већа Хрватске и уместо дитирамба Поглавнику пише маршеве Титу;
да је Антун Августинчић још 1942. год. вајао бисту Поглавнику, а данас седи као потпредседник АВНОЈ-а и већ је извајао бисту Титову;
да је Марко Месић, бив. југословенски п. пуковник, заклети усташа још пре катастрофе Југославије, који је отишао на челу једног батаљона усташких добровољаца у Русију, одатле слао поздраве Поглавнику у име „јуначких хрватских синова“, а затим био заробљен код Стаљинграда, данас постао командант I југословенске народно-ослободилачке бригаде у Совјетском Савезу;
да је Мухамед Суџука, доскорашњи усташки велики жупан жупе Плива и Рама, данас члан претседништва Антифашистичког већа;
да је Осман Ибраковић, некадашњи заменик котарског претстојника у Босанском Петровцу, који је у усташкој униформи убијао Србе и само једном приликом убио 80 Срба (из које групе је само један човек, Рајко Чајкановић, у Београд избегао), потом пришао партизанима и доцније постао командант батаљона десете крајишке бригаде;
да је Иво Смолић, главни усташки функционер у Сињу, потом постао стуб „народно-ослободилачког покрета“ у Далмацији;
да је Хрвоје Ципција, сплитски усташа и организатор покоља југословенских војника у Гатима, постао првак „народно-ослободилачког покрета“ Далмације;
да је Ибрахим Шатор, усташки надпоручник из Мостара који је девет месеци био усташки командант у коњичком срезу и побио око 100 Срба, потом прешао у штаб код партизана и постао члан Антифашистичког вијећа Босне и Херцеговине, али и даље наставио посао убијања Срба, и поред осталих, убио Ђока Ђогића и Божа Симића, о чему партизански командант Коњица Јоксим Мрковић у ухваћеном писму од 2.1.1944 каже „због тога код Срба све више расте нерасположење према НОВ, те су почели бјежати“;
да је Јосип Смодлака, Титов „министар“ упутио Стјепану Вукушићу, усташком градоначелнику сплитском, писмо с молбом да му чува кућу и намештај, а овај заиста и сместио у кућу један немачки штаб;
да је Брекало, усташки делегат из главног усташког стана у заједници са усташким стожерником из Омиша Роглићем преговарао са партизанима и састајао се у Имотском;
да је усташки поглавник Анте Павелић, на дан 15-годишњице оснивања усташког покрета, у свом говору рекао: „Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, ХРВАТСКЕ ПАРТИЗАНЕ СВЕ ЋЕМО СМЈЕСТИТИ НА ОВУ ПОЗОРНИЦУ И ПОГОСТИТИ ИХ“ (што стоји написано у женском гласнику „Усташкиња“, од 10. јануара 1944. г., стр. 12);
да је Рафаел Бобан, усташки п. пуковник у сплитском листу „Ново доба“ (10-XII-1943. г.) написао: „Не заборавите никада да су партизани Хрвати. Данас Хрватсво води борбу са Српством, и то је главни циљ наше борбе“;
да су хрватски партизани, приликом усташке офанзиве на Петрову Гору у зими 1941 г. усташама пребегли и партизанске логоре одавали, као и да су почетком 1944. г. после Поглавникове амнестије опет многи прешли у усташе и поново Србе мучили и убијали;
да је целукупна усташки расположена сељачка заштита из Подстране, Гата и Омиша пришла партизанима;
да су 1942. г. усташи и комунисти заједнички збор у Плашком држали; у Макарској власт делили, Имотско, Модруш усташи партизанима предали (што је за ово последње и „Партизан“, орган главног штаба Хрватске, у студеном 1942. г., страна 34, признавао);
да су комунисти приликом напада на Теслић 2000 усташа заробили и да су их у своје редове примили или кући пустили;
да је „Слободна Југославија“ средином априла 1944. г. јавила да је 5000 усташа прешло на страну НОВ, у X Загребачки корпус;
да су партизани 1. јануара 1944. г., при нападу на Бања Луку заробили доскорашњег усташког министра саобраћаја Хилмију Бешлагића и његовог брата Хакију, усташког претседника Бањалучке општине и пустили их кућама, давши им пратњу до Горњег Шехера, док су истог дана заробили студента Србина Видовића, иследника Средње-босанског корпуса и убили га;
да су партизани приликом истога напада заробили 25 полицајаца усташког редарства и после саслушања их пустили, док су истога дана поубијали 10 четника и 11 цивила Срба које су на превару у селу Врбањи похватали;
да комунисти заробљене домобране увек кући пуштају, ако већ неће да им се придруже, да хрватске бригаде у своје окриље исто тако усташе примају, или их кућама пуштају, док за српске војнике имају само једно решење – смрт;
да су комунисти попалили неколико стотина српских цркава и манастира, као у Срему Јазак, Фенек, Шишатовац;
да су партизани, за време владавине у Сплиту убили јединог православног свештеника Урукала, док су оставили на миру усташу бискупа Бонифачића и целокупно католичко свештенство;
да су за време свога упада у Шибеник убили јединог православног свештеника Крстановића, док од 900 католичких калуђера и свештеника на подручју сплитске и шибеничке бискупије ниједан није страдао, а да су партизани нашли неколико православних свештеника-издајника као што је Зечевић, који, после свих ужаса и покоља над Српством и Православљем ипак велича Тита, као што је и Павелић нашао неколико издајника-попова као Шурлана, који то исто, после истих ужаса и покоља ради код усташа.