Најдановић: ”Равна Гора, заблуде…”

20/03/2013

ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ

У рату, а понајвише ако је он попрпимио облике грађанског, пропаганда је по правилу најбоља храна. Ово посебно треба рећи за оне који су од тог рата видели само корист. Kратко и јасно, да преживе под нечијом заштитом-конкретно немачком.
Лако је писати памфлете и критике заваљен у удобну фотељу, окружен послугом, а пред вратима и стражаром, који ти бди двадесет четири часа. Лако је размишљати у затвореној просторији, затворених прозора и спушених ролетни, али много је тешко писати критику ако си напољу и ако видиш шта се догађа.
Љотићевски мислилац, Димитрије Најдановић је свој политички памфлет против Равногорског покрета писао исто онако као што су писали и комунисти после рата: замишљањем. Није ни чудо, јер им се циљеви у многоме поклапају. За њих је важио пре рата исти принцип : били су забрањени.
Изгледа да је масовност Светосавског конгреса у селу Ба, Најдановићу додатно бола очи па је решио мало да се поигра истином, пишућу онако како је он замислио, а не онако како је заиста. Разуме се, да је сазнао шта се спрема, послао би одмах камионе и камионе Немаца да провале тамо и похватају „мањину“, како је он наводи.
Па ипак, и то није прошло без последица, јер су Немци у Београду похватали већи број делегата, један број отрпемили у Маутхаузен, а други мало даље од Бањичког логора-у Јајинцима. То Најдановић не пише, а нема ни потребе, јер ово је само критички осврт на равногорце какви су били.
Пошто није ни знао да ће се конгрес одржати и добио је само резултате конгреса, почео је своју причу. Да је видимо.
Најдановић конкретно износи бујицу некритичких оцена и непроверених података. Нападајући равногорце, он каже како „нема ни једног човека који ће данас нешто рећи лепо о четницима“ (стр. 23). А да ли је он то проверио па тако пише?
Пошто је овај памфлет писан вероватно после Светосавског когреса, да видимо како Немци мисле о томе како народ „не подржава равногорце“. У извештају немачког сс мајора Карла Крауса, оног истог који ће пред комунистима изјавити да су Немци желели споразум са Дражом, али да он такав споразум са њима није желео, каже се:
„Михаиловићева организација данас је један стварни фактор о одлучивању судбине српског народа. Није важно шта се мисли у Београду, већ је важно шта се мисли у унутрашњости, у најширим народним слојевима….“
Ово је писано 10. јунуара 1944, дакле пре Светосавског конгреса.
Најдановић понавља познату љотићевску флоскулу да се равногорци не боре против комуниста, да равногорски терор неумитно доводи до комунистичког јачања, итд.
Врло занимљиво гледиште, али да видимо и то.
У немогућности да каже како то заправо љотићевци само речју, а не и конкретном акцијом сузбијају комунизам, Најдановић све окреће наглавачке. Јер, баш у то време када он пише, догађају се силни порази комуниста од равногораца. Али када човек гледа преко спуштене ролетне, толико и види.
Ево неких примера који не иду њему у прилог. Рецимо, у јулској операцији 1944. у Топлици и Јабланици четници су убили комуниста колико љотићевци нису убили за време читавог рата!
А ово је слика и прилика љотићеваца:
ПОЛОЖАЈ
24.јун 1943
Слободне Шуме и Планине
Горски штаб (врло лоше читљиво-прим АД)
23.јуна 1944 године убијен је у Београду курир наше организације Михаило Марковић, казанџија из Књажевца, Убио га је љотићевац-каплар Војислав по налогу пуковника Грујића.
Документа покојника су заплењена. Добровољци и Гестапо спроводе истрагу. И овом приликом скрећем пажњу свима да се у Београд мање упућују курири и да курири буду обазриви.
Српски Државну Стражу потпуно смо избушили.
На случај инвазије Балкана Немци имају намеру да похватају велики број таоца, а исто тако да разоружају Српску Државну Стражу и Граничну стражу. Водите рачуна о овоме, Нека се наши људи чувају да не буду хватани за таоце, а С.Д.С и Граничну стражу прихватити чим буде опасност од разоружавања.
Командант, мајор
Горски Штаб бр (слабо
читљиво, вероватно неко из Књажевачког корпуса-прим АД)
(ИаН, мф.6, бр.577)
Сваки документ иде против Најдановићевих констатација, па нећемо се више замарати њима.
Својом демагогијом, својствено љотићевским васпитачима, он заобилази суштину ствари и врти се у круг. Пошто се некритички осврће према свом писању, не види да се затворио у лавиринту, да протиуречи самом себи и да се једноставно губи у мору којештарија. Тако му је прича једном речју један неистинити позоришни комад, јер га, као уосталом и све љотићевце, документа обарају и не иду му у прилог.
Али, иако документа не иду у прилог, зашто мало не причати којештарије. Народ воли филозофске приче, нарочито од љотићеваца, а у истину бежи од њих као Ђаво од крста тада.
Када Најдановић прозива равногорце „паразитима“ неумитно се поставља питање шта су они? По његовој дефиницији, инсекти који живе на туђ рачун. Па да ли равногорци или љотићевци живе на туђ рачун? Питање за њега и његове симптаизере и читаоце.
Најдановић се храни незасито критикама о енглеској лажној најави инвазије у Југославији (стр. 24). Демагогу не треба друго. Довољно је да се не обистини оно што је он прижељкивао и ето материјала за писање. Исти је то случај и са његовим учитељом Димитријем Љотићем. Пошто је и он трефнуо да ће у случају непотписивања Тројног пакта Југославија бити раскомадана, после се хвалио како је он све то предвидео. У истину, трефнуо је као задрти немачки савезник да ће се то догодити и догодило се. Што Љотић није рекао за чији рачун је то трефнуо и што је одбио место у влади генерала Илића, то ником ништа. Требао је да се одрекне величања Немаца и да подеси свој став према савезницима. Али, он то није могао да прихвати и тако није ушао у владу. Чудно да то Најдановић не спомиње, а био је уредник љотићевског гласила „Наша Борба“. Но, пошто је ово памфлет против равногораца, нема потребе дотицати се љотићеваца. Али, ако се направи мало паралела, добија се изврнута слика. Но и то је политика. Некада се и трефне и погоди, а промашај постаје погодак. За демагоге и филозофе бољег материјала нема. Зна одлично Најдановић како би он и читава његова скупина прошли да су се којим случајем савезници искрцали и рат био скраћен за две године.
Пошто тога није било, па је одахнуо, он каже да су равногорци жигосали Милана Недића и прогласили примирје са Немцима (стр. 24). Најдановић очигледно сада гледа да увуче и равногорце у своју прљаву работу и да их усмери на пут којим су љотићевци кренули још у јесен 1941. године. Следећи ту његову логику, равногорци су криви што нису прихватили љотићевску руку помирења. А шта је та иста љотићевска рука радила и пре тих примирја, њега то не занима и то вешто заобилази. Шта ће тек радити у Београду летњих месеци исте године када пише, ни тога се не тиче.
У свом памфлету пише о „неколико изненађења“. Чиме се он то изненађује?
Нисмо видовњаци, али знамо да читамо документа. По њима, не изненађује се он равногорским некритикама, већ равногорском популарношћу у народу, а што дословно сликају и немачки извештаји, који су преживели чишћење.
Другим речима, ако ти народ окрене леђа и подржава те 1%, најбољи лек је мало га демагошки замајавати и причати му приче из 1001 ноћи. То може да упали, али у мислима, а у њима је и живео и писао Најдановић. Народ тако није мислио како он покушава да прикаже.
Својим накарадним причама о потопу енглеског брода и исмејавању савезника (стр. 27), Најдановић заправо показује да је боље везати се за Хитлера и да је то прави пут. Учитељ треба да учи своју децу како да иду правим путем, а не да скрену са њега. За конфорнисте које штите кордони швапских есесоваца и приде абверовци до коначног раскида са Гестапом, ово је заиста прави пут, али народ тим путем не иде. Најдановић му га слика и показује као прави уметник.
Најдановић као киша обилази несрећу априлског рата (стр.32). По њему, много је фактора пресудило слому. Овде је могао да се надовеже на Љотићеве визије и пре рата да ће све бити општа пропаст. Међутим, где су љотићевци били у време априлског рата, то се њега такође не тиче.
Као и сва љотићевска пропаганда, његова уста су пуна критика на рачун Јевреја. Користи и израз „Јудоинтернационална Југославија“. Али, пошто су их на зборашким предавњаима тако учили и тако пунили главу, ово није без чуђења. Главно је било уништити Јевреје који, у сарадњи са комунистима, имају одговорност за почетак великог рата. Тако је писао Љотић пре рата, а Најдановић га је свакако следио.
Да ли би се оваквим типовима глава охладила да су којим случајем потаманили све Јевреје на овој земаљској кугли и направили још коју кристалну ноћ? Остали би онда комунисти, као други део скупине која је изазвала ратни конфликт. А шта са њима? Зашто Најдановић овако воли да држи лекције и придике, а његови љотићевци не сузбијају комунизам у Србији, који у то време лагано буја? Ко сузбија комунизам? Најдановић преко своје пропаганде га свакако сузбија у машти, али то нико и не гледа и не вреднује. Комунизам по документима сузбијају баш ти равногорци, које овај оптужује да практично отварају пут комунизму.
Некритичка оцена је и она да се тобоже Дража увалио у интернационалну сплетку (стр. 33). Најдановић то доказује да се утопио са разним јудеомасонеријским групама, које се показују као демократе и да практично они руководе њиме, као марионетом.
Уме ли Најдановић нешто друго да каже или приложи у прилог ове своје лажне констатције или да само понавља отрцану љотићевску фразу, која је комплетно продукт Гебелсове пропаганде. Љотић је већ покушао овом формулом, да Јевреји финансирају Дражу и његов покрет. Добио је одговор какав доликује „Њега не треба убијати, него му ударити сто по туру. Само га батине могу излечити“. Четничка батина је , иако је Најдановић представља као насилничко средство, један користан лек да се усијана глава опамети. Јер, удара се по ногама и мало више, па ти сва памет одмах одоздо дође у главу. Љотић је стасао за једну такву педагошку меру још одавно, али на његову срећу није се нашао у тој позицији.
„Еминентни“ српски мислилац, као што га најављује издавач у уводном делу каже како је равногорски покрет временом постао терористичка организација (стр.3.
Ово би изгледало као када би Французи за њихов покрет отпора рекли да је терористички. То чак и квислинг Патен није изјавио, али од српских јаничара не може се друго очекивати. Јер, ко није уз нас, тај је против нас. Чему се Најдановић нада?
Најдановић мало окреће појмове. Он каже како народ равногорце зове јаничарима, а заправо народ је тако звао љотићевце. Зашто?
Зна се шта су били јаничари. Турци су одводили Србе и обучавали их да служе за њихове војне потребе. Тако су и љотићевци по селима збирали Србе, одводили их по њиховим касарнама и преваспитавали да служе Немцима и њиховим интересима. Шта је то? Комплетно јаничарство.
Најдановић препричава комунистичку пропаганду, па по томе и није далеко од њихових писања. После априлског рата се по њему расула југословенска војска и шаку људи је окупио неко и прозвао се за вођу новог покрета отпора. Најдановић има две велике грешке. Није шака људи, већ велики број бивших официра, подофицира и редова. И није се тај што их је окупио самопрогласио за вођу већ га је легитимна институција за то прогласила. Она постоји, јер је извршена само делимична капитулација где је влада наставила свој рад ван земље. Међутим, Најдановићу смета што је тако било. Кратко и јасно.
Он сада покушава да ниподаштава ту чињеницу, да је обори и да се тобоже каже како нема никог ко је легитиман, сем можда њих-љотићеваца. Држећи придику о равногорском тероризму, он заборавља да немачка документа од јуна 1943. окрећу плочу по том питању. Од тада се може у врло малом броју случаја наћи израз „банде ДМ“. Користи се Михаиловићева организација, а није редак и појам Југослованска војска Равне Горе и ЈВуО. Разумљиво је да Немци стављају банде ДМ, када им ови нешто гадно напакосте-то више за пропаганду. А, љотићевци, који не читају документа већ филозофирају, узимају све здраво за готово, па чак користе и термин „терористичка“. Тај термин чак и Немци, ни у једном свом документу који постоји не наводе за равногорце.
Овде се поставља питање.“ Ко ће да вреднује каква је Дражина војска била?“ Немци, који се стално сударају с њом или демагози љотићевци, који хоће да се прикажу јединим легитимним органима?
Уопште, и читав памфлет Најдановића тежи ка том циљу-омаловажавању четника.
-Љотићевцима равногорци сметају зато што имају популарност у народу.
-Љотићевцима равногорци сметају зато што их подржава 95% српског народа.
-Љотићевцима равногорци сметају, јер се ови једини боре против комуниста, а ови само филозофирају.
-Љотићевцима равногорци сметају, јер су окупили више партија, сазвали један народни-демократски конгрес и изгласали резолуцију.
Када говори о „равногорским терорима по селима“ (прве странице), Најдановић пише као да је он био у селу и чуо те приче. А у истину, љотићевци нису ни мрдали по селима сами. Када их прате Немци и Бугари, то је већ нешто друго. У таквим бестидним хајкама на сељаке, који пружају уточиште четницима, после силних тортура, љотићевци користе те исказе који њима очигледно иду у прилог, јер од сто ухваћених, један ће причати и што није тачно само да би спасио сопствену кожу.
Тако Најдановић један пример умножава на хиљаду и један. А и за тај један пример он нема доказа него трефи и циља, па шта погоди.
Уосталом, тако се и писала љотићевска верзија о равногорцима-недокументовано и некритички.
Његова прича се наставља када Стевана Мољевића приказује као масона. По некада се треба запитати да ли су љотићевци учили нешто друго осим масона, масонерије, јудомасонерије и слично. Пошто знамо ко је по њиховој теорији крив за почетак највећег светског конфликта, питамо се, а ко је још. Јер, таква пропаганда не зна за реч „стани“, „размисли“ и сл. Човека који је рођен у Бања Луци, који бежи испред усташког ножа назвати масоном? Овде Најдановић циља на Српски културни клуб. То је сигурно. Вероватно је и он масонски, јер помиње у том контексту и Драгушу Васића. Значи и др Андрић, Слободан Јовановић, Слободан Драшковић, Војислав Вујанац, Никола Стojановић и други су масони.
Даље. Он убиство Краља Александра цени као убиство двојице масона?
Да ли он има доказа да је Влада Черноземски Герин био масон?
Најлакше је лупнути нешто и остати жив. По дефиницији имагинације, прогласити Мау Це Тунга за кривца Првог светског рата није грешка.
Најдановић доста помиње такозване равногорске присилне мобилизације, које доводе сељаке у тежак положај да трпе све то. (стр.5) Узмимо у обзир да Најдановић нема ни елементарних знања о томе шта је Равногорски покрет, а шта ЈВ, и запитајмо се да ли Најдановић изједначава војску и политику како би преко политичара критиковао и старешине и борце или се само прави неук?
Присилне мобилизације не постоје када је легитимна војска у питању. Зна се како је мобилизација прописана. Законом Војске Краљевине Југославије. То Најдановић одлично зна, али…
Најдановић каже како равногорци народу треба само да дају пушке, па да ће их ови одмах очистити, или како он то каже: ликвидирати (стр.5)
Има ли уопште смисла одговорити на ово? Народ чува пушке и са пушкама иде у легитимну војску. Љотићевци са туђим пушкама иду по селима и одузимају народу те исте пушке, а Немци обично такве убијају без икаквих суђења, јер су затечени са оружјем. То су побуњеници и не подлежу женевској конвенцији. Такав је немачки суд био тада.
Каква иронија?
Најдановић се доста устремио на одлуке Башког конгреса како ће се злочинцима после рата судити? Не мучи то њега за џабе. Зна одлично да у ту категорију улазе и они за које и пише овај пропагандни памфлет.
Најдановић критикује равногорце што нису на конгресу усвојили одлуку о обједињавању свих националних снага.
Да ли се Најдановић прави неук или неупућен, то се не може открити, али је факат да је Михаиловић нудио такав вид сарадње онога тренутка када су комунисти почели да примају усташе у својим редовима. Ако ови могу усташе, зашто ми не можемо љотићевце. Било је то у време другог савезничког блефа-искрцавања на Јадрану, у јесен 1943. године. Како су љотићевци вратили на тај апел?
Конкретно, у неким градовима су преко ноћи излепили плакате „Смрт Дражи Михаиловићу!“ Пре тога су мало очистили и нелојалне недићевце, зајахали на њихове положаје као комплетни вазали и сада Најдановић тражи неко уједињење националних снага?
Док је писао овај памфлет, он свакако зна ко је учествовао у подухвату „Хајка“. Једном ширем подухвату, који је коштао много равногорских глава. А учествовали су љотићевци са својим господарима. О каквом он уједињење мисли и кога критикује?
Када говори о „болесној демократији“, Најдановић изгледа упућује читаоца да су све те политичке партије оболеле, а да је вероватно Збор најздравија.
Каже како равногорци народу уместо благостања нуде хаос, анархију и још српских глава. Ако се може равногорски покрет прогласити као један демократски покрет, то свакако не може да стоји за љотићевце. По њиховом учитељу, Љотићу, демократија је трула, јер су се у њу увукле масонске групе које је растурају и разједају.
Пре рата, Љотић је заговарао „сталешку државу“. Можда је ово био разлог што су покушали да га отерају у душевну болницу. Сам каже како га је Бог спасио да не оде тамо, јер је видео сву његову снагу.
Користећи термин „лажна демократија“ (стр. 9), Најдановић изгледа жели рећи како је сва та демократија застранила под ударцима великог рата.
Да Најдановић не познаје суштину ствари довољно показује критика што Дража није напустио Србију, отишао у Босну и тамо сузбијао усташка дивљања.
Ово Најдановића не мучи тек онако. Зна он да су равногорци привукли народ уза се, а да су љотићевци по том питању остали празних рукава. У случају да је испунило оно на шта се жали, свакако би љотићевци упрегли народ у своја кола, а где би та кола на крају отишла, то нико и не може да претпостави. Поред тога, ако он критикује Дражу што није прешао Дрину, зашто не постави себи питање: „А зашто Љотићевци нису прешли Дрину и отишли да бране народ?“ Па они се прозивају за Југословене, славе 1. децембар 1918. и у чему је онда проблем? Недићевци су могли да одржавају ред и мир, као што су га одржавали. Љотићевци су само стварали немир. Али, због трулости демократских начела у које је српски народ дуго веровао треба да остану васпитачи и да му избију из главе те заблуде и те бубице. Ако неће милом, онда ће и силом.
Најдановић, цитирајући неколико одлука Башког конгреса, дотиче тачку по тачку. Наравно, на сваку има замерку, али погледајмо ону која се тиче КПЈ и пртизана.
Најдановић упорно повезује нужност сарадње из 1941. године, као сарадњу 100% искрену између комуниста и четника. Али, када већ каже како је „пукла тиква“ и почео грађански рат, зашто не каже шта су љотићевци, ватрени противници комуниста учинили да истерају комунисте из Србије. Нису учинили ништа, јер су Немци сачекали да се истроше и четници и комунисти и да их скупа поразе, прве делимично, а друге комплетно.
Тако да ова његова примедба не стоји.
Жалосна је Најдановићева констатација да су четници својим терором практично отворили пут комунистима. Где је доказ за то?
Што нису љотићевци нападали и нападали комунисте, као четници?
Шта Најдановић филозофира?
Он користи очигледно спољнополитичку ситуацију која иде комунистима на руку (савезници их снабдевају, бацају им оружје, опрему, итд), да би окривио равногорце за такав положај у коме се налази Србија. То је у неку руку непоштено, али као што рекох, демагозима не треба много да почну да пишу. Довољно је да се поклопе коцкице и да кажу: тачно је тако како смо говорили да ће бити.
А зашто је тако, то се нас не тиче. Битно да је тако. Какву би љотићевски демагози песму певали у случајуда није било тако. Кратку и јасну: „Беж`те, беж`те љотићевци“.
На крају, он сумира осам изненађења, на којима се и базира његова критика. Шта Најдановић закључује?
Закључује да је равногорство велики промашај. По чему? Ни по чему, а по њему, јер тако кажем ја.
И наравно, да не мисле људи како прича у празно, он ставља и један документ из Подгорине о терору равногораца. Ради се о четничком документу, којег су љотићевци вероватно заробили у својој акцији на оне с ким желе да се уједине и створе национални блок отпора.
Ми из тог документа требамо да закључимо да су равногорци у Подгорини били „лоши момци“, па када су они лоши, лоши су и они у Поцерини, у Шумадији, у Јужној Србији, итд.
Бесмислица!
Закључак
Најдановић има закључак, али због таквог концепта писања, његов текст жуди за репликом, јер сваки политички памфлет, који је лажан, не поткрепљен чињеницама, документима, слабо и површно обрађен, тражи одговор.
Ово је политички памфлет де факто де јуре. Сличан оним љотићевским пре рата, што их је можда и стајало онаквог катастрофалног резултата на изборима.
Народ их није ни слушао, а они су митинговали и причали. Папир све трпи.
Чак и када се пише неки политички памфлет да се противник оцрни, треба имати границу и одвојити-може ово, а не може оно. Код оваквих људи то се и не поставља, јер људи гледају свет преко спуштене ролетне и наравно не виде шта се догађа напољу.
И још нешто за крај. Примећујем да већина форумаша, који бране лик и дело Димитрија Љотића препричавају баш Најдановићеву пропаганду и следе је. Тек сам видео после прочитаног дела где је лежао зец.
Не ваља им. Није добра и подложна је критикама за једно 200 куцаних страна. Ја сам дао само неке делове и то оне најважније.