О књизи ”Грађански рат у Србији”

20/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Читао сам разне књиге о Другом светском рату, али књига Боривоја М. Карапанџића ”Грађански рат у Србији 1941-1945” (Нова искра, Београд, 1993), стварно је нешто посебно. Аутор, који је током рата био љотићевац, описао је своје саборце још боље него комунисти своје. Похвално се изражава и о комунистима – у смислу да су способни, организовани, и сл. – док је опис Дражиних четника далеко од сваке комунистичке књиге коју сам прочитао, а прочитао сам их много. Четници су, просто, чудо једно, толико велико, да ми се чини како неко неутралан неће поверовати да је уопште могуће да је могла постојати нека баш толико лоша формација.

Наравно, аутор се не замара документима и сличним којештаријама. Он све зна, а откуд зна, то је тајна.
Историјска књига без навођења извора – пре свега у форми докумената – у ствари и није историја, већ памфлет, пропаганда, или како већ. Зато је стари комунистички историчари, мада им изузетно иде у прилог, нису цитирали, да се не би компромитовали. Међутим, данас је цитирају писци уџбеника историје! Једноставно наведу нешто из ове књиге и иду даље, као да су цитирали документ прворазредног значаја. Или, академик Љубомир Симовић, у роману ”Ужице са вранама”, прихвата и шири даље тезе из ове књиге… Да не помињем дечурлију са разних ”националних” сајтова.
Свака страна Карапанџићеве књиге је бисер, па ћу навести само делове.
1. Да ли сте знали да су се ”у појединим четничким корпусима” налазили заједно немачки и енглески официри за везу! Били су ”колеге”! Баш тако пише на страни 246.
2. И комунисти су писали како су четници потписивали споразуме са Немцима, али су то сводили на неколико имена. Карапанџић, пак, сем што наводи Калабића, Кесеровића, Лукачевића, Цветића, ”и друге”, додаје: ”Међутим, било је Михаиловићевих команданата који нису правили никакве писане споразуме са Немцима, већ су просто на реч сарађивали са њима”. Дакле: сви! (страна 249).
Као доказ Карапанџић наводи уговор Немаца са Јевремом Симићем. Само не додаје једну ситницу: да је Симић био убачен у четничке редове као агент Немаца и да је због тога стрељан. Наравно, Кесеровић, Калабић, итд, нису потписивали споразуме са Немцима. Ево о Калабићу:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6602
Карапанџић наводи и Дражину наредбу да се обуставе напади на Немце, наглашавајући да је та наредба довела до потписивања споразума. Као случајно, наводи само дан и месец издавања Дражине наредбе: 8. мај. Годину изоставља, јер је реч о 8. мају 1944, док су споразуми наводно потписани 1943…
Такође наводи, да су Британци повукли своје мисије са Хомоља баш због четничких ”споразума са Немцима”. Док, постоји британски извештај – написан по повлачењу са Хомоља – да ни о каквом споразуму четника са Немцима нема говора. Мајор Рутем се чак жалио Пилетићу да је преоштро поступио када је стрељао капетана Скакића, због неког, по његовом мишљењу, безазленог сусрета са Немцима. То је био једини неборбени сусрет са Немцима на Хомољу. (Документа о овоме објавио сам у Дражи 3.)
3. Четници у Србији су ”проводили време у нераду” током 1942, 1943. и до половине 1944, али су, због ”прикривених комуниста” у својим редовима, сво то време мучки нападали љотићевце… (253-255) Други разлог подмуклих напада, изведених ”без икаквог повода”, на љотићевце, био је доказивање пред Енглезима да се четници барем против неког боре (260). На пример о оваквим догађајима нема говора:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6277
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7440
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8103
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9896
4. Доласком пролећа 1944. године, ”великом заслугом” Недића и Љотића, дошло је до сарадње љотићеваца, недићеваца и четника. Сви су имали заједнички штаб, којим су, разуме се, управљали љотићевци. Они су уједно били и најбољи борци и потукли су 2. и 5. комунистичку дивизију на Ибру, крајем марта. И то како:
”Партизани су били претрпели пораз као никада, и нигде, до тада. Бежали су у таквом паничном страху, да јединице уопште нису водиле рачуна једна о другој. Само једна мисао врхунила је комунистима: побећи што пре с прага Србије! И бежали су” (300-301).
У ствари, љотићевци су изгубили на Ибру, не од две дивизије, већ од једне од шест њихових бригада:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7399
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7412
5. После нечувене победе на Ибру, љотићевци су ”спасли од заробљавања штаб 1. равногорског корпуса поручника Звонка Вучковића”. (301).
И уопште, током целог рата љотићевци су неког спашавали – било народ, било четнике. Више пута су и Дражу лично спасили. А када су код четника дошли Американци – љотићевци су и њих спасили. Цело поглавље има о томе: ”Српски добровољци спасавају ђенерала Михаиловића и америчку војну мисију” (357).
6. Док љотићевци спасавају и народ и четнике и све редом, четници предузимају акције каквима се ”ни један паметан човек није могао надати”. Нападају спасиоце! (страна 301).
И у овом случају ствари стоје дијаметрално супротно: Дража је наређивао да се не нападају ни љотићевци, ни Немци, јер наилази комунистичка главнина, па леђа морају бити безбедна. Љотићевци су ипак нападали четнике у леђа, док су се ови борили против партизана, због чега су им узвратили Рачић, Недић, Калабић… Љотић иначе није ни могао да нареди својима да не нападају четнике, јер су све љотићевске јединице биле под командом Немаца и Бугара.
7. Да ли сте знали да је Никола Калабић командовао елитним немачким пуком ”Бранденбург”? Тако пише на 305. страни: ”Од Николе Калабића одвојене су две чете из немачког пука Бренденбург…”
8. Да ли сте знали да је мајор Рачић био обична кукавица? Његови четници би ”просто ишчезли” са положаја, не обавештавајући суседне јединице, док су, разуме се, храбри љотићевци увек остајали ту. То се ваздан понављало: ”Рачић је често на сличан начин напуштао борбене окршаје…” (306-307).
9. Када су љотићевци потукли партизане на Ибру, крајем марта, они се више нису враћали у Србију ”све до јесени 1944. године”…
У ствари, 2. и 5. дивизија потучене су тек маја месеца, на Златибору:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8534
Друга група дивизија напала је из Јужне Србије јула месеца:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6682
Док су се 2. и 5. дивизија, ојачене 17. дивизијом, вратиле почетком августа и четници су се са њима непрекидно тукли два и по месеца. Љотићевци на њих нису ни метак опалили, док су се и даље борили против четника:
http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=10168
10. На страни 354. Карапанџић изричито тврди да јула месеца Рачићева 4. група јуришних корпуса није потукла комунисте у Јужној Србији (ишла је до надомак Врања). Ево како је он то формулисао:
”Четвртој групи јуришних корпуса ђенерал Михаиловић издао је наређење да претресе и очисти простор између Ибра, Копаоника и Топлице, а потом и Јабланицу. Међутим, пре него што су и пошли у акцију, команданти су се између себе посвађали око положаја. Кесеровићу је било криво што је стављен под Рачићеву команду, те се једноставно издвојио из 4. групе јуришних корпуса и отпочео борбу на своју руку… На њега тако усамљеног наишла је, на самом Копаонику, партизанска Јужна ударна група дивизија… Преживеле на челу са Кесеровићем, комунисти су сатерали у угао између Западне Мораве и Ибра. Чим је за ово сазнао ђенерал Михаиловић, хитно је наредио Рачићу да са својом корпусном групом пође у помоћ Кесеровићу. Међутим, Рачић није извршио Дражино наређење. Тиме је партизанима би отворен пут ка Срцу Србије”.
11. Ако би се Карапанџићеви читаоци удубили, запитали би се откуд комунисти у Топлици у Јабланици, када су им се тамо љотићевци ”са успехом супротстављали” (353).
12. Ако би пак неко познавао формације, запитао би се откуд почетком септембра 1944. године 2. пролетерска дивизија на друму Пожега – Ужице (страна 354) где су јој се љотићевци, наравно, успешно супротставили – када се она у ствари тада налазила код Крушевца?
13. Да ли знате да је Дража имао ”сталну везу” са Степинцем и Павелићем… Поред, разуме се, низа спорадичних веза…
Итд…