Требињски корпус – Горски штаб 250
Командант: поручник Милорад Видачић
Срезови: Требињски, Билећки, Љубињски и Столачки
Бригаде:
– Билећка (ком. капетан Константин Коста Угљаревић, затим капетан Милош Куреш)
– Требињска (ком. поручник Влада Милојевић)
– Дубровачка (ком. капетан Нино Свилокос; емигрирао, живео у Детроиту)
– Столачка (ком. капетан Илић Илија)
– Љубињска (ком. капетан Боривоје Лучић, п.пор. Батрић Булатовић)
Бројно стање: око 2.500 људи под оружјем
Све фотографије су из збирке жандармеријског поручника Радована Т. Пејановића, које је, упркос великом страдању од комуниста, успела да сачува његова породица у Требињу. Радовану су комунисти убили оца Трифка и браћу Марка и Саву. Пејановићи су уступили фотографије колекционару Милану Путици из Требиња, који их је скенирао, прикупио одговарајуће податке, и послао редакцији ”Погледа”. Путица је такође послао запис Јолета Миланова Мерћепа о поручнику Пејановићу. Мерћеп је рођен 1928. у селу Ђедићи (Требињска Шума). Иако млад, био је припадник ЈВуО у Требињској бригади. Мерћепов запис доносима после галерије.
-
- Оригинална четничка легитимација Требињског четничког корпуса – неиспуњена
-
- Фотографија је снимљена 1942. године. Могуће је да је то скуп у Љубомиру послије сахране жртава комуниста на Радачком Бријегу
-
- Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Види се плоча са именима жртава. У светлој блузи, десно од крста, поручник Пејановић. Десно од њега, у другом реду, са тамним наочарима, професор Петар Бубрешко
-
- Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Говор војводе Јевђевића
-
- Видак Вучковић и Радован Пејановић
-
- Са лијева у десно: Винко Бурић, начелник штаба Дубровачке бригаде, Радован Пејановић, потпоручник Милош Риђешић, из села Тули (Зупци) једно вријеме командант Зубачког батаљона, Требињске бригаде и непознати четник
-
- Пејановић са италијанским официром у неком граду на мору
-
- Пејановић са италијанским официром у неком граду на мору
-
- Непознати четник Требињске бригаде ЈВуО
-
- Капетан Иван М. Јаничић, непозната дјевојка и Пејановић
-
- Фотографија је снимљена код Саборног храма Св. Преображења у Требињу, источни дио, код олтара. Види се велика капија на улазу, која се и данас налази на истом мјесту. Фотографија датована у 1942. годину. Четник који је загрљен са Пејановићем – за сада непознат
-
- Радован Пејановић и Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО
-
- Пејановић (на фотографији десно) са капетаном Иваном К. Јаничићем
-
- Пејановић са двојицом официра
-
- Ова фотографија је настала у манастиру Дужи у Требињској шуми. Манастир је од града Требиња удаљен 10 километара према југу. У овом манастиру била је команда Требињске бригаде ЈВуО на челу са поручником Владом Милојевићем
-
- Поручник Радован Пејановић сједи на клупи први са лијева у десно. До њега на клупи сједи Видак Вучковић, старији брат потпоручника Душана Вучковића. Он је био је припадник Зубачког батаљона Требињске бригаде ЈВуО. Погинуо је у борби са партизанима двије године послије завршетка рата
-
- Радован Пејановић са својим официрима и војницима. Средњи ред, други са лијева у десно, је поручник Владо Милојевић. Трећи са лијева у десно је Радован Пејановић. Четник који сједи на поду испред Милојевића и Пејановића има за појасом – јатаган
-
- Радован Пејановић (први с десна) са официрима
-
- Пејановић сједи у доњем реду први са лијева у десно
-
- Полеђина слике: Вучковићева посвета Пејановићу
-
- Активни гардијски потпоручник Душан Вучковић. Он потиче као и Пејановић из Требињске области Зупци. Заједно са Пејановићем био је један од првих организатора народног устанка у требињској околини.Један је од најспособнијих официра Требињске бригаде ЈВуО. Био је командант Зубачког батаљона Требињске бригаде ЈВуО. Погинуо је у борби са партизанима у Грачацу у Лици 1943. године
-
- Поручник Радован Пејановић, поручник – касније капетан, Милорад – Мишо Видачић, командант Требињског корпуса ЈВуО и поручник Владо Милојевић
Радован Т. Пејановић рођен је 1911. године у селу Рапти, 4-5 км источно од Требиња. Потиче из угледне породице, која је чувена по његовом оцу Тривку, као добром каменоресцу, успјешном пољопривреднику и пчелару.
Тривко је имао три сина и као имућан човјек уписује Радована у жандармеријску академију у Београду или Сремској Каменици. После априлског рата 1941. долази у своје родно мјесто. У јесен 1941. стиже наредба са врха Комунистичке партије да се по кратком поступку ликвидирају официри, жандари, свјештеници и сви угледни домаћини, које називају “петом колоном”. Радован, видјевши шта се спрема, напушта Зупце и заједно са поручником Душаном Вучковићем формира Југословенску војску у Отаџбини у овом крају. Мјесеца јуна 1942. године доносе одлуку да се крене ка ослобођењу Требиња са околином, од комунистичких злочина. Сви борци који су се налазили у партизанским редовима напуштају своје јединице и приступају четничком покрету. У тој офанзиви партизанске снаге су разбијене. Радован је постављен за команданта четничког батаљона у Ђедићима (југозападно од Требиња).
Послије извјесног времена, постављен је за команданта града Требиња и Требињског среза. Касније је Пејановића на том положају замијенио проф. Петар Бубрешко.
Од јуна мјесеца 1942. године, па до октобра 1944. године, четничке формације воде борбе са усташким јединицама.
Послије слома четника, при заузимању Требиња септембра 1944, а издајом савезника, Радован напушта Требиње, склања се у планину Бјеласницу (изнад Попова Поља, западно од Требиња) гдје је заробљен 1945. године. Са њим је био Лако Вукасовић, који баца бомбу на свог команданта, са намјером да себи спаси живот. Радован је био тешко рањен, па су га удбаши снијели на неким склепаним носилима у (село) Жаково. Послије га воде у требињски затвор. Мајка Јована, са двије кћерке Аном и Зорком, пролази кроз Требиње да обиђе рањеног сина, плаче и виче: “Убили сте ми мужа Тривка, сина Марка и сина Сава, трећем сину Радовану одсјеците ноге, руке и извадите очи, а оставите ми други дио тијела за заклетву мајци”.
Када је дошла код Јована Ратковића, званог “Црни” са своје двије кћери, зликовац угледавши Радованову мајку одговара је: “Идите кући, ми ћемо га убити”. На крају ове крваве драме, остаје мајка Јована без мужа и три сина, наставља живот са двије снаје и девет унучади. Школује дјецу, Богу се моли, говорећи: “Убице ће Богу платити”. Умрла је 1962. године. Потребно је нагласити да је приликом суђења олош викала да Радована треба убити, а предњачили су Обрад Петијевић, Ђука Гудељ и Драго. Послије пар дана, убијен је командант града (среза) Требиња, часни официр Краљевине Југославије, који је са својим тијелом однио заклетву да ће чувати своју Отаџбину. Ни данас послије толико година, не зна се гдје почивају посмртни остаци Радована Пејановића и његових бораца у граду Требињу. Треба се надати у правду, истину и Бога, да ће и то вријеме доћи, онда када буду прави људи на правом мјесту. Нека им је вјечна слава и хвала.
Ово свједочење је записао Јоле Миланов Мерћеп, рођен 1928. у селу Ђедићи (Требињска Шума). Иако млад, био је припадник ЈВуО у Требињској бригади.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/02\/00-20-Boljevac-mars-2-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/02\/00-20-Boljevac-mars-2-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/02\/00-20-Boljevac-mars-2-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/006-A-CET.SL_-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/006-A-CET.SL_-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/006-A-CET.SL_-475x267.jpg","width":475}})