Мајкл Раденковић: Памћење историје

14/09/2016

2100_large Изузетна ми је част и задовољство што је ова наша престижна Српска Краљевска Акедемија научника и уметника баш мој историјски рад – СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ – издвојила као рад који је допринео измени историје Југославије у Другом светском рату и као такав наградила у својој првој Видовданској награди за историју – Памћење историје.
Из мене извире бујица до сада сакривених емоција.
Мој осми рођендан обележило је бомбардовање Београда и почетак 2. светског рата. Како смо тај дан преживели, ја, мајка и непунолетна сестра, није ми ни данас јасно. Истог дана увече, стигавши до Јајинаца, гледали смо цео Београд у пламену. Изгледало је као крај света. То се не заборавља.
Рат смо преживели, и мислим буквално, преживели само сналажљивошћу моје мајке која нам је била и отац и мајка.
Заврши се и рат. Радовали смо се слободи и краху немачке окупације. Слобода.
По доласку “другова ослободиоца” први чин те “слободе “ је био да су нас “другови ослободиоци” избацили из стана на улицу. У наш стан се уселио неки “борац”, мајор ОЗНЕ. Он се борио кажу негде у НДХ, ми смо само покушавали да преживимо рат, њему је био потребан кров над главом – наравно туђи , а нама је припала чекаоница на железничкој станици, где смо проводили ноћи и “уживали у слободи”.
Преко ноћи су нестајали стари Београђани и у њихове куће усељавали су се неки нови људи. Говорили су слично као и ми, али не баш као и ми. У једну лепу вилу чији житељи нестадоше без трага, усели се нека породица ПОТКОЊАК. Кажу, они су БОРЦИ. Један од њих, мало старији од нас (а изгледао је као да и није баш МАЛО старији) поче да иде у нашу школу. Имао је приметан врло шиљаст нос и био је увек савршено обучен, за разлику од нас, са изгланцаним браон чизмама . Увек је стајао код дворишне школске капије и нешто бележио у неки блокчић, од кога се није одвајао. Једино задовољство које смо могли себи да приуштимо било је да играмо крпењаче и једва смо чекали да дођемо у школско двориште, поделимо се у два тима и почнемо да пикамо крпењачу. Покушавали смо да увучемо у ову нашу игру и друга Поткоњака, али неуспешно. Дошли смо до закључка да он у ствари не зна да пика крпењачу и да је као такав за нас неупотребљив.
Једног дана, код дворишне капије, зовне мене друг Поткоњак: ”Друже Раденковичу, оди овамо. Ти си народни непријатељ” – каже ми он. Збуни ме потпуно. Како нисам баш добро разумео шта је то народни непријатељ, многе ствари ми прођоше кроз главу. Два стрица су ми прошла Албанију и била на Солунском фронту, а отац као четрнаестогодишњак послат је са српском војском тако да није остала ни једна мушка глава у кући. Ми смо сви мрзели Немце. И онда се сетих да ме је прогласио народним непријатељем највероватније зато што сам се “вешао” за трамвај. Једино што сам размишљао у том тренутку је шта ако кажу и како да се оправдам код “кеве”.
Прође неколико дана и ништа се не дешава. Помислих, добро је, извукао сам се. Док једног дана неки младићи из некаквих комитета не постројише сву децу у школско двориште и почеше да критикују све и свакога. И на крају прозваше неколико нас и казаше свој постројеној деци како ми нисмо достојни да носимо пионирске мараме, да их одмах скинемо и као народни непријатељи избацујемо се из пионира. Помислих, хвала Богу и то се заврши, сада можемо да идемо и пикамо крпењачу.
Као “народни непријатељ” нашао сам се на путу за Њујорк, остављајући за собом “Слободу”, пионирску мараму , моју породицу и моју земљу. За мене и све који смо тих 50-тих година прошлог века одлазили за Њујорк, то је био пут у једном правцу. Повратак у Југославију није била никаква опција. Само напред, па шта Бог да. Нисмо знали шта нас очекује у Америци. Све су то биле претпоставке, нереалне имагинације.
Пут од Београда до Њујорка је веома дуг. Неколико хиљада миља. Али је и компликован. Какав импресиван поглед на њујоршку метрополу из авиона. Никакве наше имагинације нису биле ни приближне стварним утисцима. Мравињак од људи, али сви некако смирени и све се организовано одвија. Нема нервозе на коју сам навикао. Званичници и службеници љубазни. Свако је на услузи. Мислим се – јел бре ово иста земаљска планета.
Коначно, ево иду и наши Срби. Дошли њујоршки Срби да нас сужње поздраве и ако треба прихвате. Званичници инсистирају на свом протоколу, али Срби као Срби имају друге идеје. “Ово су наша напаћена браћа, који су скинули са себе комунистичке ланце и ми инсистирамо да они прво иду до наше цркве Св. Саве на Менхетну. Тако је код нас Срба обичај. Прво да се помолимо Богу. За све друго биће времена”. Тако и би.
Одосмо у цркву Светог Саве. Са великом тугом сам гледао снимке са Ускрса 2016. године како гори наша светиња, где сам се ја заједно са нашим изгнаницима молио и захваљивао Богу што смо се спасили. Ја сам врло тешко и емотивно доживео цео догађај, присећајући се историје наше светиње.
Српска православна црква Светог Саве налази се у Њујорку, на Менхетну, измешу 25. и 26. улице и одмах мало западно од Бродвеја. Грађена је 1850. године за потребе енглеских верника који су живели на Менхетну и упражњавали своју религију као епископалци. Јединствено здање под заштитом државе Њујорк, као објекат непроцењиве културне вредности. Цело имање се састоји од три зграде: Црква, једна зграда са 4 стана и једна зграда на три спрата а на сваком спрату по једна сала за одржавање црквених приредби, као и прилично велика порта. Цело ово здање је продато за укупно 23.000,00 долара, боље речено поклоњено је Србима Њујорка 1943. године, када је слава српских бораца под командом генерала Драже Михаиловића била на врхунцу.
Зграда цркве била је тако конструисана да су одмах иза олтара биле канцеларијске просторије, а поред њих једна мања одаја без икакве намене, која је имала улаз из канцелатије, али и из подрума који се простирао испод цркве. Имала је веома мале прозоре, који су гледали на улицу.
Отац Адам је био парох, иначе руски козак, који је дошао у Србију са белогардејцима после бољшевичке октобарске револуције. Владика Николај Велимировић га је срео на изградњи пруге уског колосека Сталаћ – Краљево, с њим се спријатељио и у Љубостињи га замонашио. Судбина их је поново спојила после толико година баш овде у Њујорку. Отац Адам је био предиван човек, још већи верник и увек је поносно волео да каже: “Ну, ја сербски казак”. Имао је један недостатак – волео је да попије. Тако да смо вино за причест морали да закључавамо у ту малу просторију коју сам већ описао. У ту необичну просторију стално су улазили и из ње излазили неки нама непознати људи. Кажу: “Има проблема са водом и то мора да се санира, а потом и да се поправљени квар контролише”. С обзиром да је целокупно црквено здање било старо, ту су увек биле неке “екипе за одржавање имања”, а да њихово присуство није падало у очи парохијанима.
Одмах преко пута цркве на супротној страни улице налазила се зграда Централног комитета Комунистичке партије Америке (ЦККПА).
Мало боље упућеним посматрачима било је јасно да све те екипе које су стално биле ту присутне нису у суштини биле ту “ради одржавања зграда”. Блиска локација ЦККПА је свакако била у игри.
Једног дана отац Адам оде у пензију и нови свештеник дође. По доласку новог свештеника није прошло много времена док сви ови људи који су се “старали о поправкама” само нестадоше. Овај свештеник је после унапређен у Српској правосалавној цркви у чин владике.
Никада нисам туговао за “слободом” и пионирском марамом, али јесам за мојом породицом и мојом уништеном земљом. Захваљујући мојој другој домовини, схватио сам шта је права слобода. Хвала Богу успоставио сам контакт са мојом породицом. Али, остала је туга за мојом уништеном и напаћеном земљом. У животу увек постоји крај за све, али изгледа у уништавању Србије нема краја.
Драге ми колеге академици, дозволите ми да завршим ово кратко излагање и једном констатацијом. Није успело аустроугарској царевини да сруши Србију, није успело ни Коминтерни да сруши Србију, успело је самим Србима да то ураде. Најездом у току 2. светског рата из НДХ, а под вођством хрватског командног кадра, уништише нам Србију за коју је готово пола становништва жртвовано у току 1. светског рата.
На крају јос једанпут се захваљујем на престижној награди, а вама драгим академицима желим и даљи успешан рад и сваки напредак нашој Академији.
(Писмо аутора Српској краљевској академији, поводом уручења награде ”Историјско памћење” за припрему и издавање књиге ”Стрељање историје”)