У устанку у Лици 1941. није било комуниста

01/04/2021

Аутор чланка, Перица Совиљ ,током рата

И данас, званична историографија у Србији баштини тезу из Титове Југославије: у западним крајевима народ је од усташа бежао у шуме, а тамо су га дочекали, и организовали за отпор, комунисти. Међутим, то су били четници. О томе сведочи један од последњих живих учесника устанка у Лици 1941. године

ПИШЕ: Перица П. СОВИЉ

У срезу Грачац, у Лици, Хрват Томо Никшић 25. децембра 1941. године проглашава Батаљон ”Гаврило Принцип”. Сматрао је да ће то име привући Србе у партизане. Никшић је на састанак позвао шест Срба, чланова Комунистичке партије Хрватске. Седница је одржана у Долини Дробчевој, између села Глогова и Вучипоља, на источној страни Грачаца. Трајала је две ноћи и један дан. Присуствовали су: учитељ Милојко Ћук, учитељ Бранко Огњеновић, учитељица Смиља Покрајац, Бићо Кесић, Илија Мунижаба и Перица Чича.

Перица Совиљ, почасни председник ОСЧ ‘’Равна Гора’’, на ручку са млађом гардом Организације. С лева на десно: Србо Радисављевић, Петар Милутиновић, Драган Селаковић, Перица Совиљ.

За команданта Батаљона ”Гаврило Принцип” Томо Никшић је одредио учитеља Милојка Ћука, за политичког комесара Бићу Кесића, за начелника штаба Илију Мунижабу и за ађутанта батаљона Перицу Чичу. Батаљон је проглашен без чета. Речено је да се морају организовати три чете са укупно 500 партизана. За мобилизацијско место све три чете одређена је глоговска основна школа, у коју сам ишао четири године. Ако се 500 људи не би јавило добровољно, закључено је да се остали, до предвиђених 500 партизаа, морају мобилисати у српским селима среза Грачац.
Док су сакупили 500 партизана, прошла су два месеца. Тада је батаљон кренуо у агитацију против грачачких и попињских четника.
Када је почео устанак, 27. јула 1941, сви ти Срби партизани из Батаљона ”Гаврило Принцип”, били су четници. Нико од њих није носио црвену петокраку звезду. Многи су носили праву српску шајкачу, укључујући и Бићу Кесића. Србин комуниста Ђоко Јованић касније је признао да је тада, у време дизања устанка, било веома мало комуниста и да је ишло споро са организовањем Срба у партизане.
У јужној Лици проглашена су још два партизанска батаљона, и то: Батаљон ”Марко Орешковић”, под командом Ђоке Јованића, и Батаљон ”Стојан Матић”, под командом Томице Поповића.
На територији Срба, Лапца и Грачаца у организацији партизана учествовали су следећи Срби комунисти: Ђоко Јованић, Данић Дамјановић, Милан Шијан, Илија Радаковић, Милојко Ћук, Бићо Кесић, Гојко Половина, Раде Жигић, Илија Утвић, Илија Мунижаба, Перица Чича и још неколицина, чијих имена се не сећам.
Ђоко Јованић постаје командант партизанске Шесте личке дивизије, са којом септембра 1944. године долази у Србију. Придружује се совјетским трупама и помаже у постављању Хрвата Јосипа Броза Тита за председника комунистичке Југославије. Батаљон ”Гаврило Принцип” постојао је од 25. децембра 1941. до 25. априла 1942. године. То је укупно четири месеца. Бићо Кесић је 25. априла 1942. погинуо у борби против четника. Тада је партија назвала батаљон по њему, уместо по Гаврилу Принципу. За команданта Батаљона ”Бићо Кесић” постављен је Мане Брека, родом из Зрмање, у Лици. Он ће касније постати командант Треће бригаде у партизанској 35. дивизији.
Командант 35. дивизије био је предратни капетан Никола Грубор. Био је у четницима, у Северној Лици, до 1942, када га је заробио партизански политички комесар Стево Косановић Јабучар. Косановић је касније постао комесар девет партизанских батаљона. Пролећа 1944. напустио је партизане и прешао је у четнике, где је постао командант 1. бригаде Личкокордунашког корпуса.
Јабучар ми је причао да га је капетан Никола Грубор молио да га прими у партизане и он га је примио. Тито је унапредио Николу Грубора у чин потпуковника. Партизанска 35. дивизија налазила се у саставу 11. корпуса, чији је командант био Мићун Шакић, а политички комесар Шимо Бален.
У јужној Лици и Далмацији партија је промовисала и премештала разне партизанске команданте и политичке комесаре. на пример, команданти 19. далматинске дивизије били су Данић Дамјановић, Томица Поповић и Мићун Шакић.
Ђоко Јованић жалио се Хрвату Владимиру Бакарићу, шта да ради са поручником Стојаном Матићем, који као четник стиче велику популарност у Лапачкој долини. Матић је био одан заклетви краљу и Отаџбини. Желео је да као четник продужи борбу против усташа и окупатора.
Бакарић је одговорио да Стојана Матића треба ликвидирати, онда прогласити народним херојем а његов одред назвати по њему. Тако су и учинили. Приликом лкиквидације поручника Стојана Матића, с леђа, убијен је и његов пратилац и помоћник, активни подофицир Душан Поповић. Он је био брат комунисте Томице Поповића, кога су комунисти прогласили за команданта Батаљона ”Стојан Матић”. Томица Поповић је касније постао командант комунистичке 19. далматинске дивизије. У ликвидацији Стојана Матића и Душана Поповића учествовали су Хрват Владимир Бакарић и два Србина: Ђоко Јованић и Милан Жежељ.
Фебруара 1942. партизани заузеше Лапац. Тада се мајор Бошко Рашета, највиши четнички официр у овом крају, склања у кућу трговца Милана и Даре Опачић. Септембра месеца 1943. мајор Рашета предаје се Немцима.
Ђоко Јованић писао је и следеће о периоду устанка. Августа месеца 1941, дошло је до споразума између ”великосрпских политичара” и италијанских власти. Срби су рекли да Италијане треба замолити да заштите српски народ од усташа. Ми немамо снаге, ни оружја, да се боримо против Италијана. Ђоко Јованић даље пише да су комунисти били малобројни и заузети многим проблемима, тако да нису успели да увере српски народ да крене у борбу против Италијана.
На Отрићу, у Лици, 12. августа 1941. долази до састанка између Срба-четника и италијанских официра. У име Срба споразум су потписала двојица комуниста, и то Ђоко Јованић и учитељ Илија Утвић. У име Италијана потписао је капетан Марушић. Срби су потписали да неће нападати Италијане, а Италијани су потписали да ће штитити српски народ од усташа. Италијани су остали верни потписаном споразуму до 8. септембра 1943, када је Италија капитулирала.
Партизани су радили на придобијању српске омладине по селима и тако су многи родитељи изгубили контролу над својим синовима и кћерима. У српским селима која су заузимали, партизани су оснивали одборе, у којима су председници одбора били Бог и батина. Они су мобилисали у партизане све што је било способно за борбу, од 17 година па навише.

Гледамо ратне четничке фотографије, са дугим косама и брадама, са оружјем пореклом са свих страна света. И питамо се, ко је могао победити толику четничку силу, која се показивала на разним српским територијама, под српским шајкачама и четничким шубарама?
Сада бих рекао неколико речи о Бићи Кесићу, ког сам познавао из српског четничког устанка током маја, јуна и јула 1941. године. Имао је 23 године, био је лепо грађен, висок, борбен. Много пута се састајао са мојим оцем, у такозваној Кокјерни, где сам рођен. На том терену су велике шуме, у које су многи Срби избегли, тражећи спас од усташа. Ту је народ организован за борбу против усташа. Један од организатора четничког устанка на северној страни Грачаца био је и Бићо Кесић. Ту се сакупило 300 и више четничких бораца. Мој отац је, на коњу, контролисао целу њихову линију положаја. Он је из Бенковца, као резервиста, априла 1941, дошао на том коњу. Донео је шест војничких пушака и његова је била седма. Тако је у устанку наоружао шест Срба. У том организовању четничког устанка, са мојим оцем био је и Бићо Кесић. Нико од четника није знао да је Бићо Кесић 1940. године постао комуниста. Носио је српску шајкачу, без петокраке.
Током маја, јуна и јула 1941. Бићо Кесић никада није био на једном месту. Наводно, био је нека врста обавештајног официра. Са Кокјерне, од Петра Папића Совиља, мог оца, до Дане Цицваре у Велебиту и поручника Миће Лукића у Попини. Онда, од Миће Лукића у Срб, код Пајице Омчикуса. Одатле у Тишковац, код Мирка Марића. А у ствари, нико од четника није знао куда Бићо Кесић иде и шта ради.
Бићо Кесић је у четницима имао три брата. Старији брат, Лука, погинуо је у борби против усташа, 27. септембра 1941, на Рипачком кланцу. Млађи брат, Илија, гине као пушкомитраљезац у Трећој Вучипољској чети Грачачке четничке бригаде. Трећи Бићин млађи брат погинуо је у борби са партизанима, 17. јула 1943, у Жегару, у Далмацији.
На српски православни Божић, 7. јануара 1942, командант партизанског батаљона ”Гаврило Принцип” шаље писмо командиру сеоске кјанске чете Петру-Пепици Седлану, по два курира, из села Глогово. У писму је захтевано да Седлан са својом четом нападне Италијане у предграђу Грачаца, у селу Дукићи. Седлан је одговорио да су Италијани, када су дошли у Грачац, 2. августа 1941, истерали усташе у Ловинац. Од када су дошли, никада нису завирили у српско село Кијани, да би терорисали народ и ма шта пљачкали. Они пролазе цестама и никада не свраћају у српска села.
Петар-Пепица Седлан је у свом писму даље рекао: шта добијамо ако нападнемо Италијане у Дукићима? Не можемо заузети Грачац, а за сваког убијеног Италијана они ће предузети одмазду. Спалиће село Кијани и побити један део српског народа. Шта ћемо тиме постићи? Такође му је рекао, да четници нису под комунистичком управом, и да им комунисти не могу наређивати против кога ће се они борити. На крају је нагласио: Ми четници боримо се против усташа, а не против Италијана.
Петар-Пепица Седлан шаље своје писмо Милојку Ћуку по истој двојици курира. Ти курири били су Јово и Дане Јакшић. У зору, 28. фебруара 1942, партизански Батаљон ”Гаврило Принцип” опколио је, са свих 500 партизана, село Кијане и позвао четнике да се предају. Кјански четници имали су на списку 70 четника, а само 30 пушака и један пушкомитраљез. Петар-Пепица Седлан наредио је да се преда оружје партизанима, због велике разлике у бројности. Тада су партизани одвели Седлана у затвор у Брувну, Лика.
Дане Станисављевић Цицвара организовао је, 12. априла 1942. године, 400 грачачких четника и у рано свануће у Брувну опколио партизански батаљон ”Гаврило Принцип”, на челу са Милојком Ћуком и Бићом Кесићем. Четници позваше партизански батаљон на предају. Кад су се партизани предали, четници их постројише на једној великој ледини. Четници су захтевали да се Седлан пусти из затвора и да се врати оружје одузето кјанским четницима. Партизани су учинили и једно и друго. Потом су четници захтевали да Милојко Ћук и Бићо Кесић положе оружје. За један моменат, они то одбише. Тада два четника хитро разоружаше партизанске команданте. То су били Нина Совиљ из Поља Губавчева и неки Војиновић из Мазина, Лика. После су обојица отишли у партизане и у њима погинули.
Сад је било питање, шта да се ради са заробљеним партизанским командантима? Учитељ и надзорник школа Никола Миљуш гарантовао је да ће партизански команданти бити са њим и да више неће ићи у агитацију против четника. То се није остварило. Милојко Ћук и Бићо Кесић преко ноћи одоше у Кореницу и организоваше два партизанска батаљона. Кренули су на Брувно, 17. априла, и позвали брувањске четнике на предају. Брувањски четници то одбијају, прихватају борбу, и у тој борби гине њихов командант Мићо Обрадовић. Партизани заробе 18 четника и одмах их стрељају, у присуству Милојка Ћука и Биће Кесића.
У свануће, 18, марта 1943. године, грачачки четници опколе Брувно и заробе 18 партизана, међу којима су била и два предратна члана Комунистичке партије. То су били Никола Крајиновић и учитељ Никола Миљуш. У борби против четника погинули су партизански идеолог учитељица Смиља Покрајац и командант места Брувно Глишо Ћук. За време мира, Глишо је био скретничар на железници и члан четничког удружења. Носио је браду. Покушао је да постане члан партије, али нису га примили.
Истог дана, 18. марта, четници у Брувну заробе брата и сестру Мане Бреке. Командант Грачачке четничке бригаде, капетан Марко Црљеница, пустио их је да иду кући, у Зрмању.
Недуго потом, четници су на Вучијаку, близу Крупе, стрељали Николу Крајиновића и Николу Миљуша. Крајиновић је наређивао који четници да се стрељају, док је Миљуш стрељан јер је обмануо четнике, да партизански команданти за које је гарантовао неће ићи на њих.
Од 1941. до 2021. прошло је пуних 80 година. Тешко је све памтити и написати чланак о борбама на Тромеђи Босне, Лике и Далмације, која је била под командом храброг четничког војводе Момчила Ђујића.
Што је могао боље, чланак је саставио четник Грачачке четничке бригаде Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије,

(Српске новине, гласило ОСЧ Равна Гора, Чикаго, фебруар 2021)