
Како је енглески историчар Катервуд спојио Блечли парк 1942. и Сребреницу 1995…
- 04/04/2021
SOE, Bletchley Park and Supporting the Yugoslav Communists in World War II, Pen & Sword Books (Kindle Edition)
Контроверзна политика Британије према покретима отпора у Југославији током другог светског рата и даље заокупља пажњу јавности. Најновија књига о тој теми је рад еминентог британског историчара, Кристофера Катервуда (Christopher Catherwood) под називом: „ Churchill and Tito, SOE, Bletchley Park and Supporting the Yugoslav Communists in World War II“.
Као што и назив сугерише, главна теза аутора је да је за одлуку о пружању подршке комунистичком покрету отпора , одговоран рад Блечли Парка. Блечли Парк је тајновита организација одговорна за прислушкивање непријатељског радио саобраћаја, чији је производ познат под називом „Ултра“. Приповедање о овој операцији је још увек веома атрактивно, посебно имајући у виду да је то подручје, када је у питању Југославија, још увек великим делом неистражено. О томе је делимично писано у иностранству1 али ово је први рад у потпуности посвећен Југославији.
Тим горе, јер је рад пун нетачности, површности, чак местимично и тенденциозности, што ћу, надам се, у наредним редовима и показати.
С обзиром на централну тезу аутора о пресудној улози „Ултре“, почећу од најважнија два поглавља у књизи : „Блечли Парк обавештајна делатност “ и „MI3: Расплет приче“.
Аутор отвара поглавље речима: “ Много је писано о томе како је Ултра (или Енигма, Бонифас, како је све звана током рата) скратила рат. Ми тежимо да мислимо о томе у контексту битака, као што је борба да се очува сигуран пут конвојима из Америке у Британију, или о појединачним догађајима као што је Дан Д – искрцавање у Нормандију. Међутим, Ултра је имала много ширу улогу, укључујући одлучување о томе кога подржати на Балкану да задржи немачке трупе подаље од Италије , након што је почела инвазија на Сицилију 1943“.
Да би доказао ову тезу, у помоћ призива водећег експерта СОЕ , Дејвида Стафорда, који одбацује интерпретацију по којој је на развој догађаја у Југославији утицала конпсирација у Каиру. У критици књиге „ Hoodwinked Churchill“ истакнутог филмског редитења Питера Бетија, Стафорд пише: „ Многи извори, међу којима и декрипти „Ултра“, су показали да Тито чини више против непријатеља, него Михаиловић, а тешко да је СОЕ Каиро у томе био одлучујући глас“.
Стафорд је аутор већег броја радова који једним делом разматрају догађаје у Југославији и аутор је књиге о односу Черчила и организације за декриптовање и прикупљање радио обавештења2 па му на овом месту можемо поклонити поверење када каже само два пасуса ниже : „одржавање Англо – Совјетске алијансе је био британски императив у рату против Немаца, а Стаљинова подршка Титу је била чврста…Настављање подршке Михаиловићу би само значило бацање прашине Стаљину у очи. Истина, Черчил је био антикомуниста као и Михаиловић ,али то није разлог да га Черчил подржава. Рат је прљав и често циничан посао.“3
Насупрот тврдњама „ревизиониста“4 да је бригадир Кибл (из каирског одсека СОЕ) главни протагониста промени политике и пружању подршке Титу, Катервуд, позивајући се на Ралфа Бенета5, тврди да je он имао приступ само декриптима немачке обавештајне службе (Abwehr). „Ти декрипти, шифрованог назива ‘ISOS’ и ‘ISK’ , су заправо одвојене од ‘Ултре’. Његов (бригадира Кибла, моја прим) меморандум је наводно утицао на промену британског става према Балкану, барем по мишљењу ревизиониста“. Аутор је овде нешто погодио: наведени декрипти немачких служби нису сматрани „Ултром“, али у тежњи да „обори“ тврдње и ‘ревизиониста’, наводи: „Черчил је више од 12 месеци знао за постојање абвер енигма декрипата који су оптуживали Михаиловића за сарадњу са непријатељем“.
Дакле , истих оних декрипата, који нису „Ултра“ за које аутор више од 130 пута у књизи тврди да су разлог за наводну Черчилову подршку комунистима.
Друго, овај навод није ни фактографски исправан. Черчил је врло ретко добијао декрипте ‘ISOS’ и ‘ISK’ у вези Југославије. Први који је наводно добио, од почетка рата у Југославији је из марта 1943 у документу HW1 / 1451. Тај декрипт немачке обавештајне службе се не налази у фацикли, али је остао „Ултра“ документ од 03. марта у коме се каже да немачки агенти (абвера) јављају о гласинама да су четници Д.М (Драже Михаиловића) у Херцеговини склопили аранжман са немачким трупама у циљу заједничке акције против комуниста. Документ је немачког обавештајног одељења Foreign Armies West који тражи информацију / потврду од Команданта Југоистока. Ауторитети Блечли Парка су иначе одбацили икакве наговештаје о сарадњи „четника ДМ“ и Немаца у овом периоду. Као доказ су навели декрипт од 07.03 у коме се налази наређење команданта Југоистока у плану „Шварц“ за уништење четника и „ДМ“.6
Треће, тврдња губи на тежини када се зна да је цитирани историчар Ралф Бенет свој рад базирао на декриптима доступним у време 1980-тих ,а то су само „Ултра“ декрипти слати командама на терену. Декрипти у вези Југославије датирају тек из периода од маја 1943 па надаље, и они се данас могу наћи у фонду- DEFE 3. Декрипти Абвера, СД, дипломатски декрипти, декрипти слати ратној канцеларији, Черчилу итд.. су отворени за јавност тек од 1996, те Бенету нису били доступни. Самим тим, он није могао да зна да ли је и шта писало у декриптима Абвера.
Зато прелазим период познатији Бенету који каже: „Не мање од 15000 партизана је успело да избегне (опкољавање Немаца током операције Шварц, моја прим)“…“Бекство главнине партизана из двокраког напада Немаца током операције Шварц, могло се пратити узастопним Ултра сигналима који често нису били више од 24 сата иза догађаја о којима говори“. Катервуд је прихватио бројке Дикина7 који је био са партизанима од 28.маја, дакле управо у јеку операције Шварц. Бенет исто сугерише да је главнина партизана успела да побегне. 15000 партизана је ухваћено у обручу, 7500 „комуниста“ и 3000 Немаца је погинуло. Олако одбацује немачки извештај: „ партизани више нису организовано тело“ (већ су разбијени на групице, моја прим).8 Чак и по овој рачуници, остало би 7500 а не 10000 или „ главнина“ партизана. Међутим, већи проблем су губици које је навео Бенет. Немачки извештај је сасвим јасан и врло прецизан: Партизани су имали 7489 пребројано погинулих и 3000 додатно процењено мртвих, и још 1000-2000 умирлих од болести и рана. То су дакле губици од око 12 000. Немци су имали 583 погинулих, 425 несталих и 1760 рањених, дакле око 1000 а не око 3000 како наводи Бенет.9
Катервуд ће на наредним странама поново поменути резултат ове операције: „Партизански губици су били најмање 12000-13000 док су четници имали 17 погинулих. Поређењем ових бројки постаје очигледно ко је носио терет борбе против Осовине .“ Оваква интерпретација није Катервудова, већ је била распрострањена у војним круговима оног времена. Потребно је само напоменути да је ово један од небројених примера када су партизани ухваћени у клопку и нису успели да умакну благовремено, док четници јесу. У конкретној ситуацији, главнина четничких формација није била обухваћена операцијом. Велика борбеност коју су партизани показали том приликом је проистекла из чињенице да Немци у сукобима са комунистичким формацијама нису узимали заробљенике. По Хитлеровом наређењу, Немцима је омогућено да узимају партизанске заробљенике тек од августа 1943.10
Борба против устаника, који још од 1942 праве проблеме окупационим властима, је била примарно задатак Италијана, који су наравно посао одрађивали лоше и невољно. Због тога су Немци приморани да драстично повећавају број својих дивизија у Југославији. Тако да је у августу 1943 било „не мање од 17 дивизија“, тврди Катервуд. Не знам одакле је он црпео ове податке, али у британском Националном Архиву сигурно није. Судећи по документима „MI3“ на које се аутор радо позива, у време „Шварца“ је било шест, а средином августа целих 8.5 Немачких дивизија.11 То свакако није „драстично“ повећање дивизија, у односу на 5 колико је било средином 1942. Тим пре што су ловачке дивизије (117, 104) и једна брдска , првокласна (1 .брдска) послате у Грчку у одбрану од савезничког искрцавања замењене двема дивизијама у формирању након уништења код Стаљинграда (100 и 297), 173 дивизијом за обуку и 373. легионарском дивизијом већински попуњеном од Хрвата.
Нема сумње да су убрзо, поводом капитулације Италије и очкиваног савезничког искрцавања на Балкану, Немци значајније повећали своје присуство, али то је било након овог периода. И број немачких дивизија није прелазио 16.12 Када је крајем године окупљена велика армија, укључујући 1. SS оклопну армију из северне Италије ради темељног „чишћења терена“, она је брзо завршила посао, због приоритета на другом месту (Италија, пре свега).13 Немци нису ни очекивали отпор, осим у планинским пределима, што се показало као тачно. Герилски губици су се мерили хиљадама14 , док су немачке жртве биле минималне. 15 То је осим брзине, био и разлог окупљања несразмерно велике силе.
Катервуд завршава овај део приче и тачно перципира: “ Черчилова главна брига биле су и остале борбе у Италији и заустављање што већег броја немачких дивизија на Балкану како би се спречио њихов прелазак у Италију. Енигма је већ показала да се његове наде остварују – неколико немачких снага које смо управо видели, укључујући 371. пешадијску дивизију заиста је пребачено из Италије у Југославију како би покушало повртатити што више територија од сада растућих партизанских снага“. Черчилу је заиста то био циљ – да се што више немачких снага буде задржано на Балкану, подаље од Италије . И развој догађаја у октобру-новембру и децембру је сугерисао да подршка партизана како би помогли том циљу , даје резултате. Међутим, испоставило се да је то било само кратког даха и да је силно гомилање немачких снага требало да спречи „иминентно савезничко искрцавање“. Чим су шансе и могућности за такав подухват пале испод рационалних могућности, Немци су почели да шаљу своје снаге ван територије Југославије. Дивизије које су остале у земљи од пролећа 1944 су: 118,181,264,7 SS Принц Еуген (састављена од локалних Немаца), 1 брдска повремено (била је на релацији Грчка – Мађарска – Југославија ), 3 легионарске дивизије: 369, 373 и 392 (састављене од Хрвата), 21. брдска Скендербег ,13 SS Ханџар и 23. SS Кама (састављена претежно од муслимана Босне и Херцеговине , Санџака и Албаније. 16
Поглавље о „ MI3“ аутор почиње добро познатом тезом о Михаиловићевој наводној неактивности а завршава тврдњом о колаборацији и издаји. Наводно већ у марту 1942 „ MI3“ евидентира чињеницу да се четници боре више против комуниста него против Немаца, да су комунисти у том грађанском рату супериорни, те да је већ до септембра 1942 било сасвим јасно да Михаиловић не ради дословно ништа против Вермахта. „Неактивност Четника била је упадљива, мада уз напомену да је УЛТРА повремено пријављивала антинемачку акцију, попут заузимања града Фоче крајем 1942. УЛТРА је такође открила знатно већу и неспорну количину партизанске акције.“
Пре свега, неопходно је указати да Катервуд у овом раду потенцира да је „ MI3“ имала неограничен приступ свим изворима , па и „Ултри“ (што је тачно , моја прим), те да је из тог разлога била добро упозната са ситуацијом у Југославији (што често није било тачно, моја прим) и да је због тога имала значајан удео у утицају на доносиоце одлука. Другим речима, аутор војно – обавештајну службу позиционира читаоцу као највиши ауторитет у чије информације и закључке нема разлога сумњати.
Информације о грађанском рату, да четници ратују против комуниста радије него против Немаца, да у том рату комунисти доминирају … су лично мишљење једног неименованог агента MI6.17 Иначе, у то време није било агената MI6 у Југославији, па су обавештајни подаци добијани од „информаната са добрим контактима у земљи“. Касније ће се показати да су ти информанти углавном Хрвати и Словенци, често и сами левичарског опредељења. 18 Тврдња о неактивности четника је добрим делом теза у коју је искрено веровао знатан део британског дипломатског и обавештајног кадра. Један од разлога је тај што је добијено значајно мање „Ултра“ информација у односу на друге делове земље. 19 То не аболира аутора у првом реду због тога што у самим документима „ MI3“ има сасвим довољно информација да формулација „не ради дословно ништа против Вермахта“ изгледа као велико претеривање, у најмању руку. До јесени, било је саботажа , углавном у бугарској окупационој зони Србије, касније и у делу Србије под немачком непосредном контролом, али и на територијама са друге стране Дрине. 20
Даље, у највећем броју случајева када је „Ултра“ пријавила саботажу, диверзију или други анти осовински акти,није могуће утврдити поуздано ко је заиста починилац, често ни Немци нису то знали. Уосталом, „Ултра“ и партизане и четнике најчешће назива патриотима, устаницима, побуњеницима и тако даље. Катервуд је само преузео (нетачну) претпоставку британских обавештајаца и политичара, да су сви акти западно од Дрине, дело партизана. Заправо, бар до пролећа 1943 многе такве саботаже приписиване су (непостојећем) покрету отпора родољубивих Хрвата који су одани Мачеку. 21 Иначе, Фоча је заузета крајем августа 1942 а не крајем године.
Катервуд даље каже да је промена у британској политици започела почетком 1943: „Оно што је нарочито почело да утиче на британски став у Лондону био је напад Осовинских снага у јануару 1943. године када су италијанске снаге покренуле пуни напад на партизане, потпомогнут бомбардерима немачког ваздухопловства. И војно – обавештајној служби је било јасно да је Осовина сматрала партизане главним непријатељем, што су детаљно потврдили „Најтајнији извори“. Као што је „ MI3“ обавестио „ MI14“, „активности партизана мора да стварају велику сметњу Осовини када ургентно ,током зиме покрећу операцију тако великог обима“. Снег и лед не стварају идеалне услове за велике операције, али толико је жесток био партизански отпор Осовини да Немци нису осећали другу могућност осим да покрену јуриш у пуном обиму. У марту 1943. започела је друга фаза операције „Weiss“. „Ултра“ је открила да су Италијани користили четнике за борбу против партизана – кристално јасан доказ да су Михаиловић и четници активно сарађивали са италијанским делом окупационих снага Осовине. То је, по сазнању „MI3“ разбеснело Немце, који су у овој фази рата све југословенске герилске групе, било четничке или партизанске, сматрали непријатељским снагама…“
„Најтајнији извори“ јесу пратили операцију „Weiss“ у много детаља, али је аутор пропустио да сагледа ширу позадину акције. Наиме, нису партизани по босанским врлетима толико ометале Немце (нису ни Италијане, чим су покушали све да операцију одложе макар до пролећа 1943), нити су Немци сматрали неопходним да одмах предузму тако замашну операцију. Директива за уништење свих устаника дошла је од Фирера лично, а у контексту очекиваног савезничког искцавања. Издајући наређење за уништење устаника у Југославији и Грчкој, Хитлер се позвао на јакп савезништво устаника са „Aнгло-саксонцима“ те да су ове операције неопходан предуслов за успещно одбијање савезничке инвазије – за коју је био „уверен“ да ће се ускоро и догодити. 22
A што се тиче колаборације четника са Италијанима, Черчил ју је прихватао, сматрајући да тиме Михаиловић вара Италијане.23
То је био ауторов увод у тезу о колаборацији четника, који су , наводно, заједно са Немцима и фашистима (?) заједно нападали партизане у близини албанске границе. То, наравно није „најтајнији извор“ већ информација официра на терену при партизанима, али то Катервуду не смета да тврди да је то био „ непобитан доказ о издаји четника …“. Тај доказ се нашао у Ратном Кабинету, који „има приступ свим информацијама“ (па и нетачним, моја прим). Аутор затим наставља са нетачностима: „дешифранти у Блечлију су декрипртовали Михаиловићеву наредбу од 13.новембра да покрене велику офанзиву против партизана..то је разбеснело патриотски – просавезнички – антинемачки – део четника, који су одбили наредбу .. и почели прилазити партизанима као ’активнијем покрету’ “. Постоји и друга варијанте ове Михаиловићеве наредбе у којој се он оптужује да се супротставља партизанима у ослону на Немце.24 Наравно, Катервуд прави грешку када овај извештај приписује декрипту Блечли Парка. Ову информацију је послала Команда Средњег Истока за Форин Офис и службе у Лондону и ургирала да се Михаиловић моментално напусти. У питању су извештаји официра код партизана, наводно „потврђена“ локално декриптованом поруком, вероватно комуникације Абвера (ISOS / ISK). Лондон је потпуно одбацио ове оптужбе као неосноване. 25
Уследиле су свакодневне нове оптужбе из Каира и притисци на Лондон. Једна од омиљених Каиру је да је наводно Михаиловић дозволио неометан пролазак 1. оклопне дивизије из Грчке на источни фронт. Катервуд наводи да је извештај намењен Черчилу предлагао „обуставу помоћи Михаиловићу, јер је ово случај са снажним доказима против њега“. Ствари добијају другачију боју када се зна да су Британци опоменути од Совјета када је та дивизија већ стигла на источни фронт, да ни Блечли ни било који други орган није знао за покрет те дивизије све док она није стигла на одредиште, да ни не помињемо да нико од Михаиловића није ни тражио да се тај покрет омете или заустави. Како је Михаиловић могао да зна за овај покрет када то нису могли ни Британци?
Зато аутор поставља питање: „Али , шта је са директном немачко-четничком сарадњом?“ , и одговара: „Док су Дикинова открића о међусобном помагању две стране утицала (на сазнање о томе, моја прим) , Ултра није дала никакве кокретне доказе. “
Затим наставља: „ И док су докази о директној Михаиловићевој умешаности (у сарадњу, моја прим) неизвесни, то није био случај и са другима.“ Катервуд излаже детаље споразума „једног од главних четничких вођа, Воје Лукачевића“ са Немцима, који, по мишњењу аутора подразумева заједничке операције против партизана у замену за толерисање њиховог постојања у Санџаку. „Као што је историчар ..Џон Крипс рекао – цео текст споразума је послат Черчилу“. Интересантно, упркос разним оптужбама које су месецима упућиване Михаиловићу о наводној сарадњи, званичници у Лондону су морали да признају да је овај догађај „први доказ да је до сарадње икада и дошло.“ 26
Површни Катервуд цитирајући Крипса греши. Тај документ уопште није намењен Черчилу, већ онима који нису били вољни да а приори одбаце сарадњу са Михаиловићем. 27
Черчил тај документ није ни видео до краја 1943, самим тим, није могао ни да утиче на његову одлуку да се са Михаиловићем прекине до краја те 1943.28 Ауторитети Блечлија овоме нису придавали превелику пажњу, јер је и тај споразум био мртво слово на папиру. За њих је била важна тачка 5 – да четници самостално воде борбе против партизана, и тачка 7 – покушај да се пресече гордијев чвор обустављањем међусобних убијања Срба и муслимана на простору Санџака.29
Све то само да би поентирао: „Интересантно, истина, какву је открила Ултра, гласи да растућа четничко / нацистичка /недићевска сарадња заправо мобилише много Срба“. Катервуд у раду се више пута осврће на догађаје 1990-тих , посебно у Сребреници30 и тиме прави везу између тих догађаја са оним из 1940-тих.31 Тиме се не задовољава, већ наставља тезу извесног Филипа Коена, да су наводно српски квизслинзи учествовали у Холокаусту подједнако као и усташки режим у Загребу. 32
Број фактографских и методолошких грешака у овој књизи је толики да није могуће пописати све на простору предвиђеног за један чланак. Зато да наведемо само још неколико карактеристичних:
– Није било 30 немачких дивизија у фебруару 1942, било их је 4 (након што су се 342 и 113 дивизија и 125.пук повукле из земље након угушења устанка 1941.
– Није било никаквог масакра становништва у Лесковцу јула 1941, нарочито не због некаквих саботажа комуниста у том крају 33
– Шварц није осмишљен и планиран за уништење партизана него четника. Партизани су само упали у клопку намењену четницима.
– Није било 180 000 партизана крајем октобра. Искоришћен је немачки извештај армијске групе Б који је тврдио да између Сплита и Дубровника има 160 000 – 200 000 устаника, што је било апсурдно. Черчил је само пригодно искористио бројку. 15 дана раније, на основу информација од Меклина , МИ 3 је процењивао бројно стање партизана на око 75 000, а крајем новембра Немци процењују бројно стање партизана на око 100 000. 34
– Радослав Ђурић није напустио Михаиловића и пребегао партизаним због тога што је патриота и просавезнички настројен, већ да би избегао стрељање због дружења са немачким шпијуном , Вером Пешић.
– У Котору и Дубровнику четници нису сарађивали са Немцима, већ са Италијанима против Немаца (крајем септембра 1943). Аутор се позива на непостојеће декрипте о сарадњи, док не зна за декрипте који говоре о непријатељству Немаца и Четника 35
– Ултра никада није ухватила поруку команданта Југоистока од 1.новембра 1943 да је „Тито наш највећи непријатељ“. Британци су за ту изјаву сазнали тек након рата.
– Грађански рат није отпочео у околини Лознице већ у околини „Ужичке републике“
Аутор је писању овог рада приступио истражујући приватну архиву Била Дикина и по соптственом признању, одатле је црпео највише информација за књигу. Интересантно је уверење аутора да се осим у Дикиновој архиви „ограничена количина СОЕ и Ултра докумената налази и у Националном Архиву“ (!) Као да је Дикинова архива оригинални ресурс, а не Државни архив одакле су и копирана поједина документа у Дикиновој архиви. То објашњава непостојање оригиналних докумената „Ултра“ и војно обавештајне провинијенције у научном апарату аутора, а тиме и многе грешке и непрецизности у раду. И док целу историју Ултре у Југославији саопштава са неколико насумично одабраних CX MSS докумената (позајмљених из књиге „British intelligence…“), o сазнањима војно обавештајних органа рад није поткерпљен нити једном архивском одредницом.
Уколико није у акумулирано сазнање мотив, због чега онда овај рад?Можда одговор треба тражити у чињеници да се Катервуд на „ревизионисте“ осврће у сваком поглављу: „теорије завере“, „ловци на завере“, „верзија теоретичара завере“, „следбеници завере“, „ревизионисти постављају погрешно питање“ , „размишљају само о завери “, “страственост и простодушност као и недостатак чињеница (одлика ревизиониста, моја прим) “,“теоретичари завере изостављају документа МИ3“, „суштина тезе ревизиониста“,“теоретичари завере покушавају да аболирају Михаиловића од свих грехова“,“Хинсли побија 2 најутицајније ревизионистичке књиге“,“верници у заверу“, „ревизионисти/конспиратори“, „ентузијастични теоретичари завере“,“ МИ3 документација најважнија да побије наводе теоретичара завере“,“сумњичавост ревизионистичких писаца“… и тако даље.
Истини за вољу, Катервуд је делом у праву када истиче да је оптужба „ревизиониста“ усмерена на заверу у Каиру, конкретно протититовски рад Џејмса Клагмана преекспонирана. Дефинитивно Клагман, мали мајор на терену у Каиру и далеко од свих доносиоца одлука није могао да утиче на промену одлука врха у Лондону, али, као што и сам аутор индиректно признаје, Клагман је чинио све што је могао да онемогући Михаиловића и помогне Титу. Клагман је одржавао везе за партизанима преко свог доброг друга Лоле Рибара а касније преко (Титу)„пријатељских официра“. 36
Када се узму у обзир све грешке , нетачности па и тенденциозно повезивање догађаја 1940-тих и 1990-тих постаје јасно да је ова књига у поређењу са књигама о тој тематици још из давне 1984, један значајан корак у назад.
ИЗВОРИ:
1 F.H.Hinsley et al , „British Intelligence in the Second World War“, Vol 3, part 1, poglavlje 33 – „Developments in Yugoslavia“; ibid, Vol. 3 part 2 , poglavlje 49 – „Soviet offensives and German withdrawals“; Ralph Bennet, „Ultra and the Mediterranean Strategy“, poglavlje 11 – „Yugoslavia“; John Cripps, у „Smith, Michael. The Bletchley Park Codebreakers (Dialogue Espionage Classics)“, poglavlje 14 – „MIHAILOVIĆ OR TITO? HOW THE CODEBREAKERS HELPED CHURCHILL CHOOSE“
2 David Stafford, „Churchill and the Secret Service“,1997.
3 https://winstonchurchill.org/resources/i…over-tito/
4 David Martin, „Web of Disinformation“; Michael Lees, „Rape of Serbia“; Peter Batty, „Hoodwinked Churchill“
5 Ralph Bennet, “Behind the Battle”. Ово је наслов издања за америчко трижиште. Британско издање је под називом, “ Ultra and Mediterranean Strategy”. Бенет Је током рата био обавештајни официр у Блечли Парку, радио је у одељењу „Hut 3“ чији је задатак био превод, анализа и слање „Ултре“ корисницима у Лондону и на терену.
6 TNA, HW 11/3
7 TNA, WO 208, MI3b од 3.07
8 Ralph Bennet, „Ultra and the Mediterranean Strategy“, страна 339
9 TNA, DEFE 3, ML 5054. Хрвати су на страни Немаца имали 40 погинулих, 165 рањених и 205 несталих. A четници 17 погинулих и 3764 заробљених (међу њима и Павле Ђуришић)
10 DEFE 3 , JP 39
11 TNA, WO 208, MI3b од 28.05. и од 14.08. 1943
12 TNA, HW 11/10
13 TNA, HW 11/10; F.H.Hinsley, British Intelligence in the second world war, Vol 3, part 1.
14 DEFE 3, JP 6841. oбавещтајнo oдељење групе армија Југозапад, је известило о губицима устаника у Словенији – од 25.септембра до 5 октобра 1943, устаници су имали 3260 мртвих и 4660 заробљених
15 DEFE 3, JP 8020,8022,8603,9252,9301,9631
16 TNA, HW 11/10; F.H.Hinsley, ibid.
17 Sebastian Ritchie, „Our Man in Yugoslavia“. S.R. сумња да је аутор ових извештаја William Stuart, агент SIS , и сам левичар. Најкасније до пролећа 1942 је постао убеђен да само партизани ратују против Немаца.
18 TNA, FO/1093, PUSD Papers
19 TNA, HW 11/3
20 TNA, WO 208, MI3b од 13.05,03.06,18.08,15.09 – 1942
21 TNA, WO 208, MI3b од 19.12 – 1942,04.02 -1943
22 TNA, HW 1/1332
23 TNA, CAB, SSIC Files, P.M/412/55/3 .28.03 1943
24 TNA, FO/1093, PUSD Papers
25 TNA, FO/1093, PUSD Papers
26 F.H.Hinsley, British Intelligence in the second world war, Vol 3, part 1.,страна 155
27 TNA, HW 1/2259
28 FO 1093 – PUSD papers; PREM files, „Evidence against Mihailovich“
29 TNA, HW 11/10
30 Аутор каже да је бесмислена идеја да се подржава један српски покрет у светлу догађања 1990-тих када су српски националисти побили преко 8000 недужних муслиманских цивила у Сребреници.
31 Историја 20.века, 1/2020, приказ Илије Кукобата
32 C.Catherwood „Churchill and Tito“, ch Maclean Mission, fn 37.
33 Прве активности у околини Лесковца Ултра бележи у Лебану 14 новембра 1941 . Комунисти су том приликом напали жандармеријску станицу. TNA, CX/MSS/427/T13
34 TNA, JIC (43) 385; DEFE 3 ЈР 9223
35 TNA, HW 11/10,
36 Andrews, Geoff. “The Shadow Man: At the Heart of the Cambridge Spy Circle” Kindle Edition. Стране 81,131