Рехабилитација Николе Калабића: Сведочио Милан Радановић

19/05/2022

У понедељак, 16. маја, у Вишем суду у Ваљево одржано је још једно рочиште за рехабилитацију потпуковника Николе Калабића, командата Горске гарде Њ.В. Краља Петра Другог Карађорђевића. Као сведок, сада се појавио историчар из Загреба Милан Радановић, због чијег се недоласка процес одуговлачио претходне скоро три године.

Рочиште је трајало четири сата, јер је Радановић опширно говорио о Калабићевим ”злочинима и сарадњи са окупатором”, али и зато што је, с друге стране, адвокат подносилаца захтева за рехабилитацију, Горан Бранковић, поставио сведоку преко 50 питања.

Радановић је највише говорио о ”злочину у селу Друговац”, 29. априла 1944, који је назвао ”највећим злочином четника у Србији”. Позвао се на историчаре Немању Девића и Бојана Димитријевића, које је означио као ”прочетнички настројене”, у намери да појача своју тезу. Ово је адвокат Бранковић назвао омаловажавањем Девића и Димитријевића, тражећи од Радановића да докаже да су они ”прочетнички настројени”. Радановић је одговорио да тај термин не схвата пежоративно, као ни чињеницу да је он, како је рекао, ”пропартизански историчар”. После нових Бранковићевих питања, суд је видео да Радановићева специјалност није Други светски рат. Такође, Бранковић је инсистирао да у записник уђе чињеница да Радановићев повремени рад у вези Другог светског рата финансира Фонд ”Роза Луксембург” Комунистичке партије Немачке.

На питање адвоката подносилаца захтева, да ли му је познато да се Калабић 29. априла 1944. налазио у селу Субјел код Косјерића, а не у Друговцу, Радановић је одговорио да није наишао на такав документ. Међутим, Бранковић јесте, и приложио је суду архивске ознаке документа, иако му је Радановић већ одговорио да му ”верује на реч”.

На питање да ли зна где су се налазиле јединице Гарде током операција против партизана у Друговцу, Радановић је одговорио да му то није познато. Бранковић је објаснио да су оне биле у позадини, јер је то терен Смедеревског корпуса (а у ширем контексту, Млавско-смедеревске групе корпуса; одлучујући ударац партизанима нанела је Хомољска јуришна бригада Млавског корпуса). Навео је злочине комуниста у области Друговца, због којих су четници интервенисали, као и да је заробљеним партизанима организовано суђење. Радановић је одговорио да је легитимитет четника – и њихових суђења – ”окрњен” због њихове ”колаборације” са окупаторима, а да је с друге стране и легитимитет партизана био ”окрњен”, то јест, они га нису имали као Југословенска војска (четници), већ на основу ”подршке народа”.

Што се тиче колаборације, Радановић је рекао да је видео документ који је Калабић потписао са Немцима, о међусобној сарадњи. Бранковић је одговорио да је он први историчар који је видео тај документ – питани су сви претходни историчари сведоци на суду – и замолио га је да каже где га је видео. Радановић се позвао на неку књигу, а на поновљено питање адвоката, признао је да ни он није видео документ (иначе, такав документ не постоји).

Следеће рочиште заказано је за почетак јула, а као сведок позвана је Весна Калабић, Николина унука. Она треба да сведочи о околностима Калабићеве смрти, с обзиром да у Закону о рехабилитацији постоји члан који каже да се ”окупатори и колаборационисти убијени у борби не могу рехабилитовати”. Овај члан се не односи на Калабића, јер није био ни окупатор ни колаборациониста, али, остао је као последња сламка противницима рехабилитације.