
Тврдњом да партизани нису били комунисти, Немања Девић хоће да каже да су партизани заправо “вредност за себе”, односно одвојиви део од целог “покрета” или да су комунисти били део, додуше главни, али само део тог покрета.
То је апсолутна историјска неистина.
Комунисти су апсолутно и до детаља створили тај “покрет”, од почетка били његова идеолошка и војна врхушка, идеолошки монополисти и тако од почетка до краја рата. Која год партизанска јединица да се одвојила од врха КПЈ, аутоматски је сматрана да није део партизанских снага и то им је јасно стављено до знања.
Због свега наведеног, није било партизана да није био комуниста, без обзира да ли је био члан партије или скоја, јер ако не би извршавао партијске задатке био строго кажњаван. Сви партизани, од првог до последњег, који су остали део партизанских снага, извршавали су беспоговорно политику КПЈ.
Да ли су они формално били чланови КПЈ, апсолутно је неважно.
Са друге стране, Девићева теза полази од аксиома да су “партизани били један од два антифашистичка покрета отпора” , а да међу партизанима већина нису били комунисти. Та Девићева теза није оригинална. Она је чисти фалсификат и не знам зашто се не позива на њеног правог аутора – Добрицу Ћосића и њему блиске “интелектуалце”. Ту тезу Ћосић је доносио у више својих дела, посебно после смрти Јосипа Броза.
Проблем је у томе, што та идеја проистиче из научно непотврђене теза, која узгред буди речено никада и не може бити доказана – да су се партизани борили за слободу. Ми морамо у ту тезу да верујемо на реч, без да је проверавамо, јер је то научни императив.
Дакле, ако су се партизани борили за слободу, то је један велики слободарски покрет у који су се убацили комунисти, који су га злоупотребили. То је Девићева, тј Ћосићева теза.
А истина је, а то се може проверити читајући саму комунистичку или партизанску литературу, дневнике, мемоаре и слично, да су комунисти основали своје оружане формације како би извели револуцију. Да би добили већу масу људи у својим редовима, они су одлучили да дају себи име “партизани”, “како би добили интернационални и неутралан карактер”, како рече Милован Ђилас, човек који је и предложио да се оружане формације КПЈ назову партизани. То име није променило идеје и карактеристике те војне формације, па су сви припадници те војне структуре, били то формално или не, знајући за ово или не, ако не де факто, а оно свакако де јуре били комунисти.