![]({"full":{"0":"2023\/07\/action.this_.day_.naslovna.jpg","1":651,"2":1000,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/07\/action.this_.day_.naslovna.jpg"}})
Блечли Парк, Черчил, четници и партизани
Британски историограф Џон Крипс (што је псеудоним Николаса Бредшоуа) доказује у својој докторској дисертацији како је прислушкивање немачког радио саобраћаја пресудно утицало на Черчила да пренесе подршку са четника на партизане. Јер, наводно, партизани су се више борили. Међутим, анализа Крипсовог рада показује да прислушне службе из Блечли Парка нису допринеле Черчиловим одлукама у вези Балкана. Рад Џона Крипса је бесуспешно правдање Черчила
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ
Предмет критике је чланак који представља краћи извод из докторске дисертације коју је Џон Крипс одбранио на универзитету Саутемптон, 2001: John Cripps : Mihailovich or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose, Erskine Ralph and Smith, Michael. The Bletchley Park Codebreakers (Dialogue Espionage Classics). Biteback Publishing 2011. Kindle Edition.
Тема за коју се аутор определио је недовољно истражена, иако се односи на период Другог светског рата у Југославији. У чланку се истражује и објашњава утицај пресретнутог непријатељског радио саобраћаја на доносиоце одлука у Лондону по питању југословенског проблема, а посебно на одлуку да се напусти ројалистички покрет отпора под вођством Драгољуба Михаиловића у корист револуционарног, комунистичког покрета кога предводи Јосип Броз Тито.
Ово није први критички осврт на поменути рад. Милослав Самарџић је, на основу четничких, партизанских и немачких докумената, који се чувају у Војном архиву у Београду, писао обимну критику поменутог чланка. [1]
Зато ће се у овом раду користити искључиво грађа из британског националног Архива,коју је користио, или би требало да је користи критиковани аутор.
Британски извештај о саботажама четника на пругама, којима су Немци превозили опрему за Афрички фронт. Овакве извештаје о Лондону нису уважавали
Из уводне речи уредника назире се ауторов мотив да се, као дипломирани правник, одметне у историчарске воде и посвети изучавању историје Југославије у Другом светском рату,проучавањем мало коришћене ратне документације мистериозног Блечли Парка: „Сугерисано је да је Џејмс Клагман, комунистички активиста и агент КГБ-а, који се прикључио југословенској секцији Каирске СОЕ средином 1942, главни покретач одлуке да се подржи Тито уместо Михаиловића… Међутим, како Крипс показује, декрипти Блечли Парка, Черчилов омиљени извор информација, су били необорив доказ који који је уверио британског ратног лидера да су Тито и његови партизани били много ефикаснији и поузданији савезник у рату против Немачке“.
На исти начин, аутор одбацује тезу да је “блокбастер” извештај шефа британске војне мисије код партизана – Фицроја Меклина, Черчиловог пријатеља и дипломате са дугогодишњим искуством у раду са комунистима у СССР-у, пресудно утицао да Премијер коначно одбаци Михаиловића у корист комунисте Тита: „Велика количина декрипата који су сада отворени за јавност у Националном Архиву показујe да то није случај“.
Према томе, по мишљењу аутора, на британско одлучивање утицали су декрипти немачког радио саобраћаја.
Аутор који се потписује псеудонимом, Џон Крипс пише:
„Окупационе снаге су биле упућене претежно на радио комуникацију, с обзиром да је телекомуникациона инфраструктура на Балкану доста примитивна и с обзиром на то да су је покрети отпора често разарали. То је отворило могућност Блечли Парку да уђе у систем комуникација Југоистока и редовно чита поруке и извештаје између команданта армијске групе Е и подређених команданата, преписку немачких генерала у Загребу и Београду као и немачких официра при 2 италијанској армији. Током 1943, читано је, такође и нешто порука преношених преко ‘Фиш’ канала (шифроване поруке слате телепринтерима) између Берлина, Солуна и Београда, као и између Беча и Београда… Черчил је примао своју кутију декрипата на дневном нивоу , који су често укључивали информације о активностима покрета отпора и осовинске контрамере у Југославији. Черчил је користио своју оловку са црвеним мастилом и подвлачио или заокруживао ствари које су му привлачиле пажњу“.
Крипс одмах у почетку истиче премијера, донекле с правом, као главну и најважнију особу од моћи одлучивања у Југословенској заврзлами. Међутим, Крипс не даје читаоцу информацију које и какве информације о Југославији је Черчил добијао и колико често? Да ли баш сваки дан? Прегледом фонда у којем се чувају извештаји засновани на Ултри слатим Премијеру може се наћи око 120 докумената у вези са Југославијом за период 1941-1945. У неким случајевима то су репродукције и преводи немачких сигнала, у неким случајевима су то парафразе декрипата дипломатских преписки, а у неким случајевима су то врло кратки извештаји – резимеи Блечли Парка о догађајима у Југославији. Међутим, оно што је запањујуће је изузетно мала количина материјала послата Черчилу до краја марта 1943. За 1941 му је послато 12 сигнала, за целу 1942. – 9, а за први квартал 1943. – 8, рачунајући изводе и дипломатске поруке. Материјал који је Премијер примао није достављан у равномерним периодима. Некада би документе добио два пута недељно, некада не би примио ништа о Југославији месецима.
Слично, Крипс напомиње да су сви владини сервиси укључени у одлучивање били снабдевани одговарајућим Ултра сигналима: „Војно – обавештајна секција, која је анализирала Балкан (МИ 3б), примала је готово све декрипте, укључујући дипломатске, али не и од Коминтерне. Директорат војних операција је сигурно примао сумарне извештаје од војно обавештајне службе. Здружени обавештајни комитет, чији је задатак био да информишу Владу и препоруче кораке по обавештајним питањима – примао је извештаје засноване на декриптима, као и начелници штабова. МИ 6 (тајна обавештајна служба, прим. аут.) примала је декрипте из Југославије “.
Војно обавештајна секција МИ-3б је био сервис који се бавио анализом прикупљених обавештајних података из разних извора. Судећи по документима који су сада отворени за јавност, дектрипти доминирају у првој половини рата, када су друге информације биле још увек непотпуне. Теоријски, МИ је била овлашћена да прима све декрипте војне провинијенције, као и дипломатске од важности. Међутим , у пракси се то никада није остварило . Tоком 1941 и 1942. релативно честе су жалбе официра из МИ на дефицит декрипата којима располаже овај сервис. На пример, МИ3б je jaвљао: „Током целог месеца добијено је само 3 Ултра извештаја (март 1942)“, „само два „М.S.S. извештаја (април 1942)“, „Мало поузданих информација (септембар 1942)“, „мало информација се добија из Србије (октобар 1942)“„Скоро да и нема поузданих информација, осим оних добијених од Д.М. (децембар 1942)“, „мало конкретних информација о саботажама и герилским активностима (март и април 1943)“. [2]
Што се тиче тајне обавештајне службе, Крипс прави грешку. МИ 6 није била прималац ултра информација , бар не на нивоу агенције. Шефови одговарајућих одсека попут Феликса Каугила, Ким Филбија, Валентина Вивијана , уз , наравно, Стјуарта Мензиса, затим особље МИ6 додељено Блечли Парку или припадници SLU/SCU (Special liaison unit /special communication unit) свакако јесу имали приступ декриптованом материјалу, међутим, то је била изразита мањина особља МИ-6. Већина није добијала ни прикривено информације засноване на Ултри. На пример, целокупна југословенска секција МИ6 није знала готово ништа о томе. [3]
Две глвне организације, пише Крипс, задужене за одређивање политике према покретима отпора у Југославији, а које су подржавале политику наставка подршке Михаиловићу, СОЕ и Форин Офис, нису били примаоци високо осетљивог декриптованог материјала. На другој страни су биле, од аутора већ поменуте организације, примаоци Ултра декрипата ( МИ6, МИ3б, начелници штабова, здружени обавештајни комитет и сам Черчил), а које су биле за преусмерење подршке на Тита. Дакле,поента је јасно потцртана: Ултра декрипти су били поуздани и тачни документи о ситуацији у Југославији, а њихови корисници добро обавештени. И обратно.
У реалности, промену устаљене политике подршке Михаиловићу, лета 1942, иницирале су заједно СОЕ, Форин Офис и МИ6. Ниједна агенција од наведених није имала приступ Ултра декриптима. [4]
Сва војна тела су и даље неподељено била за наставак подршке Михаиловићу барем до марта 1943. [5]
Устанак у Србији лета 1941 испраћен је извесном количином декрипата. Немир се ширио и настављао током септембра. Градови су били под опсадом, доведена су појачања како би се растеретио притисак на гарнизоне. Спроведене су операције чишћења. Декрипти су открили да Немци имају 4 посадне дивизије, да су многи градови у рукама устаника а да Немци примењују контрамере. Такође, декрипти су открили да је дошло до сукоба између четника и партизана. „Писмо МИ6 за војно-обавештајну службу открива да је њихов став (од МИ6), вероватно заснован на декриптима, да Михаиловић изгледа више напада комунисте него Немце, и да, ако је то тачно, није извесно да ће се отпор наставити. Прве сумње у Михаиловића су почеле да се јављају.“
Референца на коју аутор упућује, једна од многих у овом чланку, није тачна, иако назив документа јесте. Али, то није највећа грешка. У оба документу јасно пише да је информација од СОЕ агента. Наиме, МИ6 је до средине 1943. имала монопол над везама које је користила СОЕ, што аутор чланка очигледно не зна. Аутор МИ6 писма,у чину пуковника (идентитет је обрисан) само указује на то да можда није оправдано ризиковати авионе и дефицитарну опрему ради циљева заинтересоване стране у грађанском рату. Крипс помиње декрипте и сумње у Михаиловића, што се заиста, из ова два документа не може, ни издалека, назрети. [6]
Осовинске антиустаничке операције вођене 1941 и ране 1942, макар привремено, пацификовале су подручје Србије и Босне, али декрипти јављају о постепеном ширењу устанка у Далмацији ,западној Босни, Хрватској и деловима Словеније. Крипс je склон да све овакве активности далеко од Србије аутоматски припише партизанима. Међутим, није тако. Документ на који се Крипс позива [7] помиње прекид саобраћаја код Стрмице, која је традиционално територија ДЧД.
Код Дрвара, устаници, у овом случају извесно партизани, су накратко заузели превој Тројица, али су отерани од Италијана. [8]
Немачки генерал у Загребу (чији декриптовани извештаји су веома често служили као извор информација) јављао је да устаници у потпуности контролишу комуникацију Модрича – Градачац. Северно од Власенице, устаници су отели од Хрвата Дрињачу.Због интензивне атктивности устаника у рејону Тузле, саобраћај Тузла – Добој је заустављен. Занимљив је део извештаја, у коме се каже да се пруга Босански Нови – Суња стално уништава јер патролирају хрватске трупе. [9]
Иначе, у италијанској зони, хрватским трупама су додељене на чување све пруге у тзв „НДХ“, осим пруга Мостар – Плоче и Сушак – Огулин, које су остале под контролом италијанских трупа. Зато, велики број саботажа и диверезија на пругама широм „НДХ“ ,није никакво изненађење.[10]
Иако ситуација коју приказују декрипти није ни близу тако драматична како описује Крипс, Немци ипак нису били задовољни летаргичношћу Италијана. У једном извештају се каже: „У италијанској зони ситуација се стално погоршава“. Oво је први документ у коме се експлицитно помињу партизани. Разуме се да Крипсу овај документ није промакао, иако поново упућује на погрешну референцу ( Крипс упућује на документ HW 5/76, а треба на HW 5/75).
„Са почетком пролећа, партизани су наставили отпор“. Тим речима Крипс почиње опис заједничке италијанско-хрватско-немачке операције против устаника, Крипс тврди против партизана. Неупућени читалац ствара слику у глави да су Партизани толико бројни и толико озбиљна претња да је њу могуће неутралисати једино здруженим окупаторским снагама. Ипак, операција је требало да траје мање од 14 дана и мета су биле све оружане групације у зони операција. Декрипти пружају информацију да је ген.Бадер [11] примио предају наоружаних устаника – и у том случају се не може говорити о партизанима, које Немци нису заробљавали због „инфицираности комунизмом“ – већ су их стрељали на лицу места.
Аутор читаоцу не нуди назив операције, сасвим извесно, само стога што није довољно темељно истражио релевантне документе. Свакако, поменута операција носи назив ”Трио” и помињана је у декриптиима који су предмет интересовања ауторовог (CX/MSS/964/T8). У овом периоду карактеристична су два декрипта које аутор не саопштава а који би требало да су му познати:
– Први: да се четници боре са Италијанима против комуниста; да цела популација подржава Италијане те да људство масовно напушта партизане, и штавише , прилази италијанским снагама како би се борило „против комуниста“. Овај феномен је увек измицао многим Британицима који су били умешани у југословенски проблем током рата. [12]
– Други: у то време најопаснији немачки покрет на неку устаничку групу десио се у „пословично мирној Србији“ , када је изведена операција „Форстат“ на планини Голији на Михаиловића лично, уз употребу специјалних јединица Бранденбург пука. [13]
Током лета постају очигледни спорови између Италијана и Немаца. Италијани су повукли снаге из гарнизона у трећој зони и из многих из друге зоне, на констернацију Хостернауа. Многа подручја остала су небрањена од партизанске главнине у повлачењу из Црне Горе и Херцеговине. Хостернау је оптуживао Италијане да су повлачењем намерно узроковали проблем још нејакој хрватској војсци – „ сви ти проблеми Хрвата нису били нежељени од Италијана“. [14]
У функцији критике Италијана били су и наредни извештаји „италофобног“ немачког генерала у Загребу. У једном од извештаја Хостернауа који цитира Крипс, наводи се да је „велики део Хрватске у рукама партизана са устаничким центром у Ливну (крајем те године, територија коју су контролисали партизани била је величине Швајцарске) и да Хрвати неће бити у стању да је поврате. Примљени су извештаји о сталним саботажама и борбама са Осовином“. Прецизније информације откриле би размере те „партизанске претње“. Радило се заправо, како је командант Југоистока, Алексадер Лер, известио, о 6000-7000 добро наоружаних партизана на подручју Томиславград-Ливно.[15]
Што се тиче извештаја о сукобима партизана са Осовином, у питању је један – једини догађај, западно од Загреба, кошкање са Италијанима. Да је у питању био безначајан догађај говори и то да нису наведени евентуални губици, што се иначе по правилу радило.[16]
Да би учврстио олако изнесену тврдњу, Крипс цитира шефа војно-обавештајне службе, Френциса Дејвидсона, који извештава: „ Већина активности је спроведена од стране партизана, али, по мишљењу обавештајне службе, Михаиловић ради праву ствар јер скупља снагу за општи устанак“.
То само говори да ни МИб, која је податке проследила Дејвидсону, није довољно темељно обавила свој посао.
Ипак, устаничке активности су интензивиране нарочито у последња три месеца 1942. Декрипти су показали да су четници освојили Фочу од „осовинских снага“ крајем августа, а врхунац је био напад на рудник антимона у Лиси. [17]
Ово последње је толико ражестило Хитлера да је тражио да се примене најоштрије мере према починиоцима, а што је даље пратило иживљавање на цивилном становништву. Ултра је наговештавала и да четници успешно извршавају саботаже у бугарској окупационој зони (да би се избегле репресалије) на пругама ка Бугарској и Грчкој. Немци су добијали информације о томе и прислушкивањем четничке радио комуникације. Два крака су угрожавана : Ка Солуну – Куманово – Скопље– Велес и ка Софији – Пирот – Цариброд. [18]
Партизанске активности су се такође интензивирале. Нападане су пруге под контролом „непоузданих хрватских трупа“ а врхунац је достигнут средином новембра освајањем Бихаћа и Слуња. Партизани контролисали велику територију и озбиљно угрожавали пругу Загреб-Огулин-Ријека и Огулин-Книн -Сплит. Претња је била довољно велика да Немци наговоре свог партнера Италијане да покрену операцију „Прозор“ и елиминишу опасност по руднике у околини Мостара (операција се заправо звала „Алфа“). [19]
Да ли је сувишно напоменути да се о овоме не може ништа прочитати у Крипсовом чланку?
„Хитлер је због забрињавајуће ситуације у Југославији одржао састанак почетком децембра 1942 са италијанским министром спољних послова грофом Ћаном. Том приликом је договорена је заједничка операција за елиминацију, прво партизана, а потом и четника, који су и даље имали потенцијал да направе Немцима проблеме“.
Крипс не разуме да на Хилерове одлуке утиче општа војна ситуација. У том тренутку, Немци су у повлачењу у Сев. Африци и очекивало се да Савезници, након што овладају Африком, изврше десанте на јужну Европу. Савезничко исркцавање на Балкан је за Хитлера била акутна опасност. Устаници „свих боја“ на Балкану су били посебно опасни због својих „јаких веза са Англо-саксонцима“ па их је требало на време елиминисати.
Велика операција против комунистичке „Бихаћке републике“ отпочела је 20.јануара 1943. У операцији је учествовало три италијанске (Сасари,Ре и Ломбрардија) и четири немачке дивизије (7 брдска Принц Еуген, 717. и 714. пешадијске и 369. легионарска), уз помоћ, као и увек, хрватских војних снага. Италијанске снаге, распоређене од Огулина до Книна имале су задатак да спрече бекство партизана на југ. 7. брдска је наступала од Карловца према Слуњу са задатком чишћења Петрове Горе. 369. је имала задатак да очисти подручје Самарице. 714. је требало да наступа ка северозападу од Босанског Новог. 717. је требало да служи за дефанзивне задатке и да очисти околину Грмеча. Прва фаза операције је требало да се заврши до 15. фебруара. [20]
Нема много основа за Крипсову тврдњу да су “партизани пружили жесток отпор“. Немци су улазили у градове готово без борбе, партизани су се повлачили углавном пре контакта са непријатељем. Командант Југоистока је 29. јануара проценио да ће партизани само местимично пружати отпор толико да се омогући главнини да се извуче, а да се прави отпор може очекивати на Грмечу и јужно од Бихаћа. Већ следећег дана јављено је да партизани масовно беже. 717. дивизија је спорије напредовала због напада на линије снабдевања из позадине. Јак отпор партизана, као што је проценио Лер ,пружен је на Грмечу 3. фебруара. Само овог дана Немци су имали 100 мртвих ,10 несталих и 276 рањених , док су партизани имали преко 1300 погинулих и више од 1000 рањених. Када су поправљени мостови преко Уне партизански отпор је сломљен и прва фаза операције је проглашена завршеном. [21]
Уз то, Крипс је неопрезан када цитира вишег официра из војно обавештајне службе, иначе пуковника Торнтона, који каже : ”Мора да партизани узрокују велике проблеме Осовини, чим покрећу операцију усред зиме”. Већ је заборавио да је непосредно пре тога коментарисао „да се Италијани противе било каквој операцији против устаника током зиме“ – упркос томе што су устаници ширили свој утицај на италијанској зони одговорности. Тиме само ствара утисак код читаоца о не баш најтачнијим информацијама које је поседовала британска обавештајна служба.
Meђутим, ни сама операција није се развијала успешно. Извештај команданта Југоотока наговештавао је да су се партизани поново појављивали у „очишћеним зонама“ због недостатка довољних снага у подручју. [22]
Знатни комунистички делови који су избегли уништење, кретали су се ка подручју рудника боксита. Из Мостара је у извештају к-данту Југоистока јављано да веома бројне и добро наоружане комунистичке групе прилазе Имотском и Посушју. Нова операција је покренута средином фебруара са циљем да се комунистичке групе из зоне Мостара одбаце на север ка Ливну , окруже и униште. [23]
Бежећи од Немаца, партизани су привремено освојили Прозор, Градину и Имотски од Италијана, односно Хрвата, покреће се друга фаза операције и до 15. марта последњи отпор је сломљен. [24]
Тако су партизани избегли уништење и упутили се кроз Херцеговину ка Црној Гори. Тада се десило оно што је Британце дуго збуњивало. „Док су бежали од Немаца“, каже Крипс, „партизани су се сукобили и са четницима који су такође намеравали да их униште“. Крипс ,дакле, не уважва чињеницу да је то била четничка територија и да су наравно, четници тежили да партизане држе подаље од онога што су сматрали српским земљама.
„Декрипти су открили да постоји близак однос Италијана и неких четника. То је већ било познато Британцима на основу Хадсонових извештаја, али декрипти су сада открили да Италијани траже сагласност Немаца за употребу четника под италијанском командом против партизана. Лер се није сложио. Тражио је од Италијана да се потруде да четници не дођу у контакт са Немцима јер ће бити отворена ватра на њих и нужно на италијанске војнике са њима. Декрипти су даље открили да Италијани снабдевају четнике оружјем и возе их камионима на позиције против партизана. Заправо, током марта Немци нису покушали ништа против партизана нити су предузимали ишта против четника. Много година касније сазнало се да је постојало примирје између Немаца и партизана, у почетку због размене заробљеника, али и због тога што су партизани тражили од Немаца да их признају за зараћену страну и ради евентуалних договора о заједничким операцијама против четника . Хитлер је ставио тачку на ове преговоре“.
Крипс изгледа није приметио да су се Италијани трудили да Немце држе подаље од Мостара, па су лагали како је ситуација под контролом. Својим немачким партнерима су одговарали да циљ операције Вајс 2 није Мостар него Ливно те да се никакве промене не могу вршити без одобрења врховне команде. То је био разлог зашто Немци нису предузимали никакве акције ни против четника ни против партизана (наравно, уз преговоре са партизанском делегацијом који су већ увелико вођени). [25]
Мада у фусноти 59. наводи извор (HW1/1474), Крипс пропушта да истакне уверење и Немаца (добијено прислушкивањем четничког радија) и Британаца (из декрипата немачких порука) да је Михаиловић спреман да нападне Италијане уколико би Немци прешли Неретву и напали четнике. Према томе, односи Италијана и „појединих“ четника далеко од тога да су били једносмерни.
Важније од тога је сазнање да Британци нису знали ништа о тзв „Мартовским преговорима“ нити о тадашњој понуди партизана да се боре против очекиваног искрцавања Савезника. Иронија је у томе што је баш у то време у Вајтхолу расправљано о могућности успостављања контаката са партизанима као „најактивнијој“ ,или по речима МИ6 – „јединој изворној“ антиосовинској групи.[26]
Било би занимљиво видети реакцију Форин Офиса и других одлучиоца у светлу дилеме појединаца да ли сарадња појединих четника са Италијанима значи напор за савезничку ствар или представља нагињање Осовини? [27]
„10. марта Талбот Рајс је припремио извештај о Вајсу. Генерал Дејвидсон је известио начелнике штабова и открио прве знаке сумње у тренутну британску политику изјавом : ‘немогуће је рећи да ли би требало да се држимо политике подршке Михаиловићу или би требало подржати партизане’. Начелници штабова нису добили само извештај МИ3б него и комплетан досије операције Вајс. Као последица, одлучили су 20. марта да би требало контактирати партизане упркос супротстављању СОЕ и Форин Офиса, мада на одушевљење Каирске СОЕ.“
Кардинална грешка је рећи да се Форин Офис супротстављао контактирању партизана. Управо супротно – Форин ОФис је ту идеју и наметнуо из политичких разлога, али, то се не уклапа у унапред задату тезу да је Ултра а неки други извор утицао на британско одлучивање. [28]
Начелници нису добили никакав досије о Вајсу, они су извештавани у разумним интервалима (у односу на важност подручја у глобалној стратегији) добијали извештаје засноване и на Ултри које је радила МИ3б. Начелници штабова су 4.марта образложили свој став да је мудрије наставити са подршком Михаиловићу а на захтев Форин Офиса,7. марта урађена је још једна анализа којом је потврђена одлука. 20 марта начелници штабова из корена мењају став и издају чувену диретиву за СОЕ да се као патриотске снаге доживљавају све групације које су непријатељске према Осовини, а што је индиректно отворило врата и контактирању „чак и екстремно левих покрета“. [29]
У релевантној документацији нема никавих трагова шта је узроковало драстичну промену става начелника штабова. Оно што је сигурно да у међувремену није послат ниједан нови извештај о Југославији на основу декрипата. Зато нема основе за Крипсову тврдњу да је „детаљан досије добијен од МИ3б“ утицао на промену размишљања Начелника штабова. И на крају, трећа грешка аутора је у следећем: Генерал Давидсон je известио да не може да се донесе одлука који покрет отпора подржати јер се у том периоду МИ3б константно жали на недовољни број декрипата због којих су детаљи нејасни. [30]
„Черчил је наставио редовно да прима декрипте везане за главне догађаје , али Премијер је тек требало да одигра одлучујућу улогу у развоју британске политке према Југославији.“
Крипс изгледа није свестан чињенице да је Премијер био у обавези (из сигурносних разлога) да након читања, документе врати Стјуарту Мензису, шефу МИ6. Тако је Премијер био у контакту са информацијом тек неколико сати а сам број декрипата по разним питањима и разним поприштима чинио је сећање на сваки детаљ веома комплексним задатком. Черчилу то у стварности није ни био циљ. Он је Ултру користио у агрументацији са својим подређенима како би их држао у послушности. [31]
„Током немачко-партизанског примирја, средином марта, дуж реке Неретве одигравала се битка између партизана и четника. Четници су се трудили да партизани не пређу реку. Одлучујући бој одиграо се ког града Калиновика око 20-25 марта. Бејли је јавио да је Михаиловић отишао из штаба не говорећи ни где је отишао ни са којом намером. Декрипти су известили да Михаиловић управља битком против партизана и да Италијани транспортују четничка појачања. Бројни декрипти показали су да су борбе биле жестоке. Град је пао у руке партизанима 25. марта и битка против четника је добијена.“
Ове догађаје, Крипс је писао на основу документације Абвера (HW 19 група, ISOS,ISOSICLE i ISK) па нетачни подаци нису изненађење. Крипс се ослонио доминантно на ову грађу при изради докторске дисертације и чланка, што не само да замућује перспективу коју је заиста давала Ултра него, крајње неисторијски, даје тежину оном делу грађе који није имао никаквог утицаја у британском естаблишменту при разматрању проблема.
Једноставније речено, декрипти кључева полицијских, Абверових итд јединица нису се узимали у обзир при анализи и извештавању виших инстанци. Следствено, ни начелници штабова ни сам Черчил нису имали прилике да читају поменуте декрипте. Кикс са HW 19 групом није и једини такав. Слично пролазе и декрипти комуникације Коминтерне са партизанима у Југославији (HW 17 група, ISCOT). Ниједна порука у размени између југословенских партизана и Коминтерне, односно Совјета, није декриптована пре новембра – децембра 1944, што значи да тај извор није имао никаквог удела у стварању обавештајне слике. Ипак, ван елементарне логике, Крипс пише да су „Тито и одвојена комунистичка партија Словеније одржавали контакт путем радија са њиховим господарима у Москви. Број пресретнутих порука није велики али те поруке су понудиле значајне обавештајне информације.“
Било како било, борбе четника и партизана трајале су још месец дана, са променљивом срећом али, како Ултра извештава, дебљи крај извукли су четници који су поражени и код Невесиња и код Фоче. [32]
„МИ3б је 23 априла, припремио извештај заснован на декриптима за генерала Дејвидсона и за начелнике штабова. Речено је да је Михаиловић тешко прејудицирао своју дугорочну позицију јер је мобилисао људтво за кампању против партизана и изгубио контролу над Херцеговином и вероватно над Црном Гором. Закључено је да, упркос пређених двеста миља под борбом са Немцима, партизани су задржали довољно снаге и организације да поразе четнике, да Немци и даље покушавају да униште партизане и да је Михаиловић у опасности да се и даље идентификује уз Осовину“.
Ово је један од првих извештаја креираних од МИ3б у којима се јасно примећује драстична промена става њених припадника. Крипс покушава да то објасни, како је он то рекао, сазнањем добијеним из велике количине декрипата који су пристизали од почетка 1943. На први поглед , операција „Вајс “ је била у току када су се дешавале промене у Вајтхолу па је извесно хронолошко поклапање могло да заведе површног посматрача. Међутим, из документације која је била Крипсу на дохват руке, могу се уочити два важна момента: први, да је ту промену покренуо СОЕ и Форин Офис [33] уз здушну подршку МИ6 на чијим информацијма се и напајао), а не неки од центара са приступом декриптима; други, у тренутку када се расправљало о промени политике према Југославији, на основу декрипата операција „Вајс“ је добро напредовала док је судбина партизана изгледала суморно. Тог дана, декриптован је разговор са Хитлером у вези планова како да се запоседне очишћена територија после прве фазе операције. [34]
Дакле, Ултра је сугерисала да ће партизани бити углавном уништени тако да никакви разлози нису налагали да се они контактирају. На крају крајева, Михаиловић је и даље уживао мање -више неподељену подршку војске.
Поверење у Михаиловића почиње да опада комбинацијом фактора: на општем војном плану, развој Англо-америчке стратегије је умањивао шансе за искрцавање експедиционих снага на подручје Балкана; генерално незадовољство и резигнираност након „Михаиловићеве тираде против Савезника у присуству савезничког официра“ на једној приватној прослави; потребом да устанички покрети узму мало веће учешће током пролећа као део савезничких операција и наравно ради притиска на Италијане који су доминантна окупациона сила на Балкану како би се помогло њено избацивање из рата; [35] наравно, из информација које су, из разних извора, Британци прикупили о партизанима, укључујући и потпуне измишљотине попут мита да доминантну снагу партизана чине Мачековци, знало се и за њихове предности али ти фактори сами по себи нису били довољни да Британци почну да разматрају промену политике. [36]
„13 маја“, пише Крипс, „ декриптован је фабрикован извештај да су четници напали немачке снаге, као и преговоре са Италијанима који су покушали да заштите што је могуће више четника када је било јасно да Немци улазе у италијанску зону. Немци су ушли у Црну Гору, заробили четнике и разоружали их. Декрипти су открили да су Немци такође покушали да опколе и униште партизане (и Тита). По први пут, партизани су били ефективно опкољени и претило им је уништење… Битка је завршена до 14. јуна али је убрзо постало јасно, из декрипата, да је још једном значајни део партизана успео да побегне и да је Тито наредио да се распрше и окупе у Босни, код Јајца. Према Леровом извештају од 22 јуна Немци су имали 583 а партизани 7489 погинула уз вероватноћу да је погинуло још 4000 људи. Четници су имали 17 мртвих и 4000 заробљених. Супротност између два покрета отпора је била изразита.“
Крипс примећује да су планове за заробљавање четника Немци крили од Италијана али то не ставља у шири контекст, да је изазивање супротности између два главна партнера и развијање четничког односа са Италијанима био такође пут неутралисања Италијана. Према наређењу Варлимонта, Михаиловић је остварио велики успех у окретању Италијана против Немаца: „Италијани штите четнике и не дозвољавају да ови буду уништени“. [37]
Августа 1943 Ултра је известила да је Рим наредио својим представницима у Југославији да започну преговоре са Михаиловићем око услова којим ће бити омогућено извлачење њихових снага са Балкана. Наређено је и да се у ослону на њега супротставе разоружавању од Немаца. [38]
Крипс некритички преузима све чешће критике Михаиловића за наводно повезивање са Осовином иако би непристрасном посматрачу на основу увида у документацију требало да буде јасно о чему се ради.
Представивши губитке у операцији, Крипс сугерише да већи губици партизана имплицирају и већу борбеност, и обрнуто. Ово је само делимично Крипсова одговорност. Помало бизарна фасцинираност Черчила и енглеске војске (посебно обавештајног дела) герилским губицима, заправо говори о не баш темељној информисаности. Поред тога , писцу ових редова даје за право када тврди да се однос према Михаиловићу почео мењати када је требало наводити герилце да изигравају камиказе а са циљем да се Немци наведу да верују да Савезници спремају експедицију на Балкан. Свака формација тежи да своје губитке сведе на минимум, избегавањем сукоба, ако је потребно. Тако су и четници главнину својих снага извукли из обруча без додира са Немцима, што ауторитети Блечли парка врло јасно напомињу. [39]
Крипс је ипак изабрао да тражи изворе за свој унапред одређен наратив. Из навођених референци, рекло би се да је Крипс проучио документе Блечли парка, као и грађу МИ-3б чуване углавном у WO 208. Зато је чудно када аутор каже да је значајни део партизана успео да побегне. Крипс прво прибегава трику тако што као утврђене партизанске губитке наводи цифру око 8000. За додатних 4000 прича о вероватноћи, иако Лер то не помиње. Затим не наводи да су Немци имали прилично прецизан податак да се у окружењу нашло око 15000 људи. [40]
Из тога излази јасан закључак да је група која је успела да се пробије из немачког обруча бројала свега око 3000 људи.
Интересантно је осврнути се на маневре МИ – 3б у овом периоду. МИ-3б мења став, више реактивно, него проактивно, схвативши куда ветар дува и да се кола полако окрећу партизанима. Видели смо да су 23.априла критиковали Михаиловића што се супротставио партизанима и „због тога изгубио Херцеговину и Црну Гору“.
Месец дана касније МИ-3б сматра да Михаиловић више није најважнији адут Британаца јер , наводно, не држи обалу. На ово се надовезала очигледно погрешна интерпретација Ултра извора, који је тврдио да је са Михаиловићем, док је био у Црној Гори, око 4000 војника. Када су Немци јавили да су заробили 4000 четника, грешком или лошом намером, МИ-3б је прогласио да је главнина Михаиловићеве војске заробљена. Да би конфузија била већа, 3. јула МИ-3б је поново био у дилеми. Исправно су констатовали ,на основу „MSS“ (Most Secret Sources) извора да је током „Шварца“ ухваћено у обруч 15 000 партизана, од чега је погинуло и убијено ван борбе 12 000. Наведено је и да према Билу Дикину, који је био са партизанима, пробило обруч 10 000 партизана, што је од МИ-3б сматрано веома претераним. Само два дана касније, да би хаотична ситуација постала шизофрена, МИ-3б се исправља и сада наводи да је 10.000 партизана пробило обруч. [41]
По мишљењу аутора, долази до преломног тренутка. Расправа о даљој политици према Југославији је у току па Черчил узима ствар у своје руке. Крипс пише:
„12.јуна, након што је прочитао декрипте (Черчил) је тражио извештај о Југославији од обавештајних сервиса…Извештај је припремљен од Форин Офиса и СОЕ, од којих ниједна није имала приступ декриптима. Извештај је препоручивао свесрдну подршку Михаиловићу и да се успостави контакт са партизанима са циљем измирења две групе. Начелници штабова су писали Форин Офису да извештај не даје довољно на значају партизанима као борбеној снази против Осовине. Речено је да је из информација доступних Ратној Канцеларији из ‘најтајнијих извора’ јасно да су четници безнадежно компромитовани њиховим односима са Осовином у Херцеговини и Црној Гори те да партизани, као најзначајнији антиосовински покрет ван Србије, заслужују највећу помоћ… Черчилу је било доста свега. Сазвао је састанак 22.јуна ради дискусије о Југославији речима: ‘Све ово је од највеће важности’. Тог дана је примио и декрипт Леровог извештаја о партизанским и четничким губицима. На састанку је заклључено да партизани заслужују војну помоћ… 7.јула Премијер је послао поруку генералу Александеру о великим борбама у Југославији на основу ‘Бонифаса’ (Черилов назив за Ултру). Писао му је о могућностима заузимања обале на Јадрану како би бродови упловљавали у далматинске и грчке луке..11 јула Премијер је тражио сажети извештај на основу Ултре, до 2000-3000 речи о Југославији, Албанији и Грчкој који би требало да показује великe нереде у тим регионима.“
„Извештај нажалост није доступан“, каже Крипс, “али је након што га је примио, Черчил био толико импресиониран да га је послао Александеру уз пропратни коментар: ‘извештај даје поптуни приказ величанственог отпора Титових људи и моћних, хладнокрвних маневара Михаиловића у Србији’.“
Грађа на коју се ослања Крипс ипак догађај показује мало другачије. Черчилу је, истина, послат декрипт Леровог извештаја (HW 1/1765) али нема никаквих доказа да је тај документ подстакао Черчила. У PREM документу на кога се позива Крипс, јасно пише да је Черчил 22. јуна послао два документа Начелницима штабова са захтевом да Начелници дају своје мишљење. У питању је писмо лорда Селборна Премијеру, свом личном пријатељу, датирано 18.јуна, у којем се жали на недостатак авиона које СОЕ има на располагању и да због тога може да опадне британски утицај у Југославији. Селборн је приложио и извештај СОЕ, одобрен од Форин Офиса , ‘С’ и Ратне канцеларије а писан и на основу ‘најтајнијих извора’. То је документ који је подстакао Премијера, јер је и тема разматрања била да ли се и колико авиона може доделити за потребе СОЕ. [42]
Начелници штабова су током јуна заузели доста оштрији став према Михаиловићу. У одговору Форин Офису ослонили су се , занимљиво , на мишљење СОЕ Каиро – препознатљива је типична фраза карактеристична за каирски СОЕ : ‘четници су безнадежно компромитовани’… Иначе, симптоматична је тенденција код обавештајних секција и одлучиоца да се, након промене у политици,све чешће ослањају на процене агенција које нису имале приступ декриптима (као што је СОЕ Каиро).
На пример, 14 августа, МИ-3б по први пут у свој извештај уноси мишљења каирске СОЕ. 9.септембра МИ-3б је радо преносио захтеве СОЕ Каиро да се Михаиловић одбаци. 28 септембра почиње да некритички преноси све што је саопштавао Меклин. 1.новембра, јавља на основу СОЕ информација да партизани нападају четнике и отимају им Црну Гору. МИ-3б се поставио са одобравањем према тој информацији, јер Тито има капацитет да уједини Србе и Хрвате. [43]
Крипс није нашао извештај обавештајних агенција на Черчилов захтев 11.јула, иако то не би требало да представља посебан напор. Извештај, датиран на 14 јул се налази у оквиру грађе коју је аутор наводно користио . [44]
Међутим, оно што Крипс не схвата, је то да је Черчил овај документ, као и у другим прилика, покушао да искористи за своје лукративне циљеве.
Када је извештај добио, Черчил је тражио да се допуни „потресним изјавама о немачкој бруталности, масакрима и убијањима таоца“ са идејом да на предстојећој савезничкој конференцији „Квадрант“, ревитализује свој „балкански пројекат“.
У том смислу је писао и Александеру, како и сам Крипс наводи: „велики напредак нас чека у смеру Балкана“.
9.септембра је Италија капитулирала а Немци су муњевито реаговали. Огромна већина италијанске војске је била заробљена и транспортована возовима широм Рајха. Немачке снаге су , иако недовољне, успоставиле контролу над територијама је су напустили Италијани. [45]
Лер је известио 12.септебра да је „југоисток чврсто у нашим рукама“ . То наводи и Крипс, мада он сматра да је отпор Немцима пружан до новембра. У питању су два изолована случаја, а занимљиво је, мада то аутор не наводи, да су у питању борбе код Котора и Дубровника а да су помоћ Италијанима пружали четници. [46]
У сваком случају ,неколико излованих случаја упорног отпора Немацима не мења општи закључак да су Немци са минимумом снага овладали приобаљем у рекордном року.
„Декрипти су приказали активности гериле. Партизани су заузели Сплит, запленили велике количине опреме и оружја и примили многе италијанске војнике у своје редове. Када су Немци пришли граду, партизани су се удаљили а Тито је намеравао да спроведе веће операције у северној Хрватској и Словенији. Није било четничких активности. Британци су знали да је Михаиловић наредио својим људима да не врше саботаже и не нападају Немце.“
Ауторитети Блечли парка помињу заједничке борбе партизана и Италијана против једног батаљона 7 СС Принц Еуген дивизије. Што значи да никакве борбе између партизана и Италијана код Сплита није било. Чим су Немци пришли, партизани су побекли у планинске пределе, оставивши своје нове сараднике Италијане да их Немци заробе. Крипс помиње ‘пребацивање тежишта операција’ али се из Ултра декрипта види да је Тито наређивао да се партизани помере на територију где нема Немаца и да улазе у напуштене гарнизоне – Бихаћ, Карловац, Босански Нови. [47]
Док је Тито наређивао да се избегавају Немци и запоседају небрањене вароши, четници су широм нападали осовинске позиције и комуникације. [48]
Извештено је да Михаиловић „по први пут“ напада крупне немачке јединице [49] па су Немци поверовали да је подигнут општи устанак. [50]
Нападани су гарнизони у Пријепољу и Црној Гори и до краја септембра четници су успели на кратко да овладају већим делом приобалног појаса до Дубровника. [51]
Освојен је Вишеград. [52] Створен је широки фронт од Сарајева до Брода. Немци су страховали да ће бити збрисани Добој, Дервента, Травник и Сарајево. [53]
Ради консолидовања фронта као појачање су хитно послати 92 (моторизовани) гренадирски пук и 901. резервни пешадијски пук. [54]
Просто је невероватно да Крипс у документима није приметио ништа од наведеног. Нема примера да је ухваћен неки извештај у коме се наводи да Тито напада крупне немачке јединице.
„Неки четници, видевши како ветар дува, нудили су сарадњу Немцима“, каже Крипс. Он описује декриптовани наводни разговор немачког агента са (Добросавом) Јевђевићем. Јевђевић је понудио 5000-6000 четника за заједничку борбу против партизана.
Ултра декрипти [55] говоре да је Јевђевић располагао са 20-25 000 четника. Тражен је ратни материјал за борбу против комуниста. У замену је гарантована „лојалност Срба“ на територији под његовом контролом. „Понуду“ је одбио командант Југоистока. Може бити да је разговор заиста вођен када се Јевђевић вратио из Рима, а може бити и да је агент писао на своју руку испипавајући пулс претпостављенима. МИ – 6 је претпостављао да Јевђевић одржава сталне контакте са немачким ангентурама па је успео да га лоцира чак и у Берлину, што је била бесмислица. [56]
Главни јунаци овог периода,без сумње, били су партизани, који су заузели велике делове обале, било је мишљење МИ-3б крајем септембра 1943. Михаиловић би требало да изврши специјалну операцију задату од Британаца како би заслужио да и даље прима савезничку помоћ. У супротном, Тито ће бити једини прималац помоћи и то у тренутку када су Британци коначно били у могућности да је испоруче у већем обиму. Скептик би помислио да је згодно поигравати се са једним од покрета отпора и добити макар шта у ситуацији када није било могуће пружити ништа више од симболичне речи охрабрења, а пригодно променити фаворита када се услови за дотур материјала драматично побољшају.
Међутим, није тако. Током лета, британска влада разматра сва могућа решења проблема на задату поставку: остварити и задржати југословенско јединство, због ефектнијег отпора окупатору у садашњем тренутку задржати целовитост државе у будућности. Михаиловић је проглашен шовинистом и великосрбином, који притом није превише вољан да се активира у борби против заједничког непријатеља, био је доминантан став у Форин Офису још у почетку 1943.
Британци су током лета били заокупљени плановима како да се он уклони а да се очува језгро покрета који би могао да се стави под контролу и ефикасно искористи у плановима блискоисточне команде. [57]
Када је постало јасно да је то тешко изводљиво ревидиран је план – омогућити „ четничким јединицама вољним да се боре против Немаца“ да се придруже партизанима, уклањањем Михаиловића. [58]
Да би се успех осигурао било је потребно направити „спектакуларни раскид“ са Михаиловићем. То је , по мишљењу Форин Офиса, [59] подразумевало и јавно одрицање од Михаиловића од стране краља и југословенске Владе па се на мала врата постепено уводи прича о колаборацији.
Да је став писца ових редова исправан, показаће следећи случај „сарадње“ четника и Немаца, који је очито фасцинирао Крипса.
У питању је декрипт абверове комуникације а тиче се споразума „једног од најважнијих Михаиловићевих војсковођа , (Војислава) Лукачевића са немачким командантом Југоистока фон Вајксом. Аутор пише: „ Лукачевић је пристао на прекид непријатељства у јужној Србији и на заједничке акције са Немцима против партизана. Цео текст споразума је послат Черчилу“.
О овом декрипту британске службе су известиле у време одржавања Секстант конференције у Каиру. Порука је декриптована 22.11, а послата већ 24.11 1943. Иначе, пресретнути сигнали са Балкана су декриптовани и слати одговарајућим службама са просечним кашњењем две до три недеље због ниског приоритета овог ратног подручја. [59]
Специфичност тренутка у којем је извештено о споразуму је очигледно повећавао хитност деловања. Документ је послат Кадогану, јужном одељењу Форин Офиса и југословенском амбасадору Стивенсону, али и Черчиловом саветнику Исмеју. Блечли је нагласио да нема доказа о личној умешаности Михаиловића, али је МИ-6 пожурио да дода „да је он вероватно одобрио споразум“. [60]
Сам Черчил о декрипту није информисан до 2.јануара 1944, када је Михаиловић у главама одлучиоца у Вајтхолу већ био прошлост. [61]
Крипс врло једнострано прати развој догађаја. Британци затежу са Михаиловићем а и овоме је њих преко главе. Бејли се у свом телеграму од септамбра 1943 жали централи да је Михаиловић хладан према Британцима. Односи између четника и британских представника се погоршавају из дана у дан. Средином новембра, дакле, пре Лукачевићевог договора са Немцима, из декрипата се види да се Михаиловић на Британце више не обазире. Немачки коментатор је заклључио да је „Михаиловић кладан према Британцима, док је његов став према Американцима врло повољан“.
Немци су знали да су односи Британаца и Михаиловића захладнели и то су покушали да искористе. Средином октобра 1943, Нојбахер је поздрављао „пад престижа Михаиловића јер је то значило јачање позиција Недића“ [62] , да би већ почетком децембра, када је Михаиловић одбачен од Савезника (резултати техеранске конференције су Немцима били познати), били подстицани преговори Недића и Михаиловића. [63]
Произлази да су четнике, након лошег опхођења Британаца, „разбојници и екстремни елементи“ гурнули у позицију да се обраћају Немцима за помоћ, што је ситуација коју генерал Дејвидсон као да је прорекако непуних годину ипо дана раније. [64]
Крипс закључује:
„Меклин је послао свој извештај Антони Идну 7.новембра у коме је препоручио потпуну подршку партизанима. То је било мишљење војне обавештајне службе од краја септембра и вероватно МИ-6 већ неко време. Начелници штабова су саветовали Черчилу 11.новембра да се помоћ партизанима максимално појача. Шта урадити са Михаиловићем је одлука коју је требало донети. Черчил је донео одлуку да напусти њега и његов покрет. Ту одлуку је саопштио Стаљину и Рузвелту на техеранској конференцији крајем новембра 1943. Главни извор информација Черчил није могао да открије – зато је дао публицитет Меклиновом извештају. Заправо, Премијер је био боље информисан него Меклин који није знао ништа о многим деловима Југославије или на пример о Лукачевићевом споразуму. Да би одлуку оправдали у јавности, Михаиловићу је дато у задатак да дигне у ваздух два моста или ће у супротном изгубити помоћ Британије. Како је и очекивано, Михаиловић није деловао и британски официри код четника су повучени“.
Супротно од тврдњи Крипса, обавештајни сервиси и појединци попут Идна или Черчила су доста поверења поклањали информацијама стицаним на основу личног опажања или искуства.
Много вере се поклањало Хадсоновим и Бејлијевим проценама а нарочито од када је Дикин извештавао из табора партизана. [65]
Почев од септембра мења се тон МИ-3б, ту је Крипс у праву, али не каже да је то због тога што су извештаје бојила Меклинова мишљења. Тешко се може наћи у том периоду у извештајима МИ-3б податак из декрипата. Због тога, ономе што је извештавала Ултра, војска говори да је Михаиловић неактиван а да су партизани активни широм целе земље. Преко Меклина, МИ-3б је дошао у посед (од партизана) заплењеног наређења Михаиловића за „бушење Недићевих редова“. Меклин и МИ-3б су ово прогласили „сарадњом“. [66]
Крипсу није познато јер није темељно прелистао грађу, па није згорег осврнути се на тест задатак дат Михаиловићу од стране војске (блискоисточни штаб) и Форин Офиса.
Михаиловић је требало да поруши истовремено два моста, један мост на Морави, код Сталаћа на прузи ка Београд- Солун и други на Ибру код Јошаничке бање, на краку пруге Краљево –(Косовска) Митровица . Пристанак је тражен до 29. новембра. Иако је овај задатак представљен као условни за наставак подршке Михаиловићу, завезнички официри за везу су саветовани већ 15.децембра да напусте четничке јединице ако су у могућности. Идн се 28. децембра питао да ли би требало наставити подржавати Михаиловића уколико овај успешно изврши задатак. [67]
Пре свега тога, пре двадесетог новембра, још док није задатак послат Михаиловићу, разматра се његово отпуштање из кабинета како би се олакшало уједињење четника и партизана. С обзиром на датум, сасвим сигурно, разлог није колаборација (пре информације о Лукачевићу, никакав декрипт није говорио о приближавању Немаца и четника). [68]
Што се тиче британске владе, разлог је политички. Идн пише Черчилу 22.12 , дакле док је трајао период Михаиловићевог тестирања:“ Ми смо управо разматрали Стивенсонов план за отпуштање Михаиловића када је радио Слободна Југославија објавила захтев за политичко признавање Тита и повлачење права југословенској влади и Краљу. У изјави се напада не само Михаиловић и Влада , него и сам краљ. Зато не немогуће саветовати краља да отпусти Михаиловића без икаквог контра уступка. Чини ми се да се мора приступити директно Титу.“ [69]
Стивенсон иначе није војни заповедник него амбасадор при југословенској Влади.
Крипсова тврдња да је Ултра утицала на Черчилову одлуку, а не „савети људи којима верује“ ничим није поткрепљена. Документи о томе не говоре ништа.
Са друге стране, постоји неколико PREM фасцикли отворених за јавност на прелазу у нови век, где се могу наћи аргументи и разлози за напуштање Михаиловића. То су углавном савети Дикина, а на основу материјала који је прикупила СОЕ.
Меклин није имао приступ Ултри. Премијер јесте. Међутим, приступ Ултри нимало га није чинила боље упознатим у ситуацију од Меклина. Ултра је најбољи извор само уколико се правилно користи, а то код Черчила није био случај. Када би му неки Ултра документ привукао пажњу, писао би по декрипту и тражио појашњења. У случају Југославије, то је изостало. Сасвим јасан сигнал да су декрипти из Југославије, у мору декрипата са много важнијих попришта, били само краткорочна занимација Премијера.
ИЗВОРИ:
[1] Милослав Самарџић, Забрањена Историја , Крагујевац, 2017. Електронско издање. Стр. 102-134.
[2] WO208, MI3b appretiаtions on Yugoslavia. Месечни извештаји од јануара 1942 до децембра 1943
[3] FO 1093 – PUSD papers – intelligence matters
[4] Christopher A. Murray, Order From Chaos when the Chaos Is the Order, 2016, стр. 72
[5] WO208, MI3b appretiations on Yugoslavia. Месечни извештај од фебруара 1943; COS (43) 34th MTG(O)
[6] У питању је документ WO 208/4604. Крипс наводи да је референца – Minute 31, a заправо је Enclosure 41A i Enclosure 30A. У неколико других случајева, аутор је потпуно промашио и фасцикле.
[7] HW 5/71, CX/MSS/784 исто у HW 1/402, C/8923. Крипс не наводи пуне референце. У овом случају у питању су документи CX/MSS/784/T11, CX/MSS/784/T15 и CX/MSS/784/Т26.
[8] HW 1/402, према документу CX/MSS/784/T11
[9] HW 1/402, према документу CX/MSS/784/T15
[10] CX/MSS/1345, para 43.
[11] (главнокомандујући у овој операцији; здружене снаге у операцији су се звале „борбена група Бадер“)
[12] CX/MSS/1033/T5
[13] CX/MSS/911/T13
[14] CX/MSS/1330,para 21
[15] CX/MSS/1384/Т12
[16] CX/MSS/1250/Т13
[17] CX/MSS/1562/Т24
[18] CX/MSS/1886/Т27
[19] HW 11/3
[20] Исто.
[21] Исто.
[22] CX/MSS/2114/Т2
[23] CX/MSS/2144/Т10; CX/MSS/2144/Т13;
[24] CX/MSS/2266/T23
[25] CX/MSS/2256/T10
[26] COS(43) 76(O); COS(43) 94 (O); COS (43) 34mtg (O).
[27] Лорд Маунтбатен је најдаље отишао у сумњама у Михаиловића, сматрајући да четничка сарадња са Италијанима има само проосовинску конотацију. COS(43) 95th MTG (O)
[28] COS(43) 76(O); COS(43) 94 (O); COS (43) 34mtg (O).
[29] COS(43) 142(O)
[30] WO 208/2019, Talbot Rice to DDMI, Minute 11, March 10th , 1943
[31] Видети : M.Hastings , Secret War : Spies , Codes and Guerillas , 1939-1945,2017; D.Stafford, Churchill and the Secret Service, 1999. Noel G.Annan , Changing Enemies, Defeat and Regeneration of Germany,1995.
[32] HW 11/3. У питању су , изгледа, пре свега црногорски четници Ђуришића и Ђукановића.
[33] COS(43) 76(O)
[34] CX/MSS/2181, para 24
[35] ЈIC (43) 106(O); ЈIC (43) 135;JIC (43) 385
[36] WO208, MI3b appretiations on Yugoslavia. Месечни извештаји од маја 1942 до јануара 1943; март 1943; извештај за Премијера од јуна 1942; DMI реферат за COS по захтеву Форин Офиса од августа 1942
[37] DEFE 3, ML 2265;
[38] С/4115
[39] HW 11/3
[40] CX/MSS/2659/Т31
[41] WO208, MI3b appretiations on Yugoslavia. Месечни извештаји 23. април 1943; 28. мај 1943; 3. и 5. јул 1943;
[42] PREM 3/510/7, COS (43) 336(O)
[43] WO 208/2026
[44] JIC (43) 285(O)
[45] HW 11/10 .
[46] Исто.
[47] DEFE 3, JP 5584
[48] DEFE 3, JP 6009,8486,7716,8879
[49] DEFE 3,JP 5928
[50] DEFE 3, JP 2275,6932, 6620,6904, 7157
[51] DEFE 3,ЈP 6086, 5928
[52] DEFE 3,JP 6620,6904
[53] DEFE 3,JP 7519
[54] DEFE 3,JP 7590
[55] DEFE 3, JP 4961; C 181
[56] FO 1093, PUSD papers
[57] SSIC Files F/Yugoslavia/3
[58] Исто.
[59] За више информација видети :
https://www.pogledi.rs/%d1%81%d1%80%d0%b…d0%bd.html
[60] с/5058
[61] FO 1093 – PUSD papers – intelligence matters; PREM files, „Evidence against Mihailovich“.
[62] ВЈ/124929
[63] HW 11/10
[64] WO208, MI3b appretiations on Yugoslavia. Месечни извештај 3. јун 1942
[65] JIC(sec)(43)1629
[66] WO208. MI submissions to the CIGS
[67] SSIC FILES F/BALKANS/4
[68] Исто.
[69] Исто.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-170x95.jpg","width":170,"filesize":19936},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-270x152.jpg","width":270,"filesize":28022},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-475x267.jpg","width":475,"filesize":50801}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-5-170x95.jpg","width":170,"filesize":5669},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-5-270x152.jpg","width":270,"filesize":11109},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-5-475x267.jpg","width":475,"filesize":27162}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-2-170x95.jpg","width":170,"filesize":5576},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-2-270x152.jpg","width":270,"filesize":10748},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/vojvoda-2-475x267.jpg","width":475,"filesize":26263}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/012-Dorici-svadba-6-170x95.jpg","width":170,"filesize":16873},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/012-Dorici-svadba-6-270x152.jpg","width":270,"filesize":21616},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/012-Dorici-svadba-6-475x267.jpg","width":475,"filesize":35561}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-170x95.jpg","width":170,"filesize":19936},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-270x152.jpg","width":270,"filesize":28022},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-475x267.jpg","width":475,"filesize":50801},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Draza-1-do-5-878x494.jpg","width":878,"filesize":116945}})