Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Да ли су комунисти упали у четнички систем радио везе?

11/12/2023

Удбаши, у њиховим мемоарима, тврдили су да су почетком 1945. године упали у четнички систем радио везе. Наводно, Дражи су слали депеше потписујући се презименом његовог заробљеног команданта, мајора Ћосића. Тако су успели да намаме у клопку и Дражу у његову војску. Ову причу удбаша није прихватила историографија СФРЈ, али јесте данашња, званична, у Србији, у књизи ”Никола Калабић и Горска краљева гарда” др Бојана Димитријевића и др Немање Девића. Два доктора узимају удбашку причу здраво за готово, без провере. Међутим, верзија Удбе демантована је у књизи ”Истина о Калабићу”. Два доктора полемишу са том књигом, не објашњавајући зашто није тачан – ако заиста није – деманти удбашке приче, мада је то њихова дужност, као научника. На овом месту доносимо поглавље из књиге ”Истина о Калабићу” о удбашкој причи о упаду у четнички систем везе

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

СРОДНИ ЧЛАНАК:
Како су четници шифровали депеше?

Прву фазу комунистичке верзије објављене лета 1962. године у фељтону ”Политике” чини прича о упаду у четнички систем радио везе. Јављајући се преко радио станице, у име четничког официра мајора Ћосића, Озна је наговорила Дражу да не ”побегне” из земље, што је наводно била његова намера. Дража је тада био у Босни, а мајор Ћосић, у чије се име Озна јављала, у Србији. У радио депешама, Дражи је стање у Србији представљано као тешко за комунисте а повољно по четнике. Зато је он из Босне, уместо у емиграцију, кренуо пут Србије, очекујући лаку победу над комунистима.

Ево сада провере ове комунистичке верзије.

На самом почетку приче налазе се мајор Предраг Раковић, кога комунисти представљају као команданта 1. јуришног корпуса, Ненад Јовичић, радиотелеграфиста ”једног четничког корпуса”, и мајор Трифун Ћосић, ”командант једног малог четничког одреда у Србији”.

Код мајора Предрага Раковића, који је крајем децембра 1944. године, када је био опкољен, извршио самоубиство у селу Миоковци код Чачка, комунисти су наводно пронашли ”шифру којом се служио при одашиљању радио-депеша Дражи Михаиловићу”.

Када су заробили Ненада Јовичића, радиотелеграфисту ”једног четничког корпуса”, дошли су и до ”позивних знака за Дражину радио станицу”.

Најзад, пошто им је у то доба пао у руке и мајор Ћосић, командант ”једног малог четничког одреда”, комунисти су искористили његово име за потписивање депеша које су слали Дражи.

Шта у овој причи недостаје?

Прво, недостаје Раковићево шифровано име. У ово доба Раковић се јављао Врховној команди под шифром ”Флеш”. Комунисти, међутим, то нису знали када су писали ову причу.

Пре него што се убио, Раковић је спалио сва документа, а радио станица 2. равногорског корпуса тада није била код њега. У Раковићевој официрској торби комунисти су пронашли само неке лекове, који су били фатални по командира јединице која га је опколила, Луку Лучића.

Наиме, Раковић је у Миоковцима боравио код свог кума Војина Марковића. Са њим су у кући била још само његова два рођака, Гојко Раковић и Милојко Раковић. Бројна комунистичка јединица је опколила кућу, а наспрам врата је постављен митраљезац Живорад Бабић. Ево шта се потом дешавало:

Кад је милиција извршила опкољавање куће, позвали су четнике на предају. Предраг је схватио да је дошао крај. Последње трагичне тренутке примио је мирно. Убедио је своје пратиоце да се предају, јер имају шансе да преживе. Предраг се са њима изљубио и опростио. Затим је сео на кревет, извадио револвер из футроле и пуцао себи у слепоочницу. Његови пратиоци су се предали. Милојко је нешто касније стрељан у Ваљеву. Гојко је осуђен на 12 година робије. После издржане казне живео је у Пријевору (Раковићево родно село, налази се недалеко од Миоковаца – прим. аут) где је недавно умро.

Милиција и војска која је очекивала жесток отпор није могла да схвати да је победа извојевана без борбе. Бојећи се да није каква превара у питању, полако и опрезно улазе у кућу. Командир милиције Лучић установио је да је Предраг заиста мртав. Он га је претресао, узео му је пиштољ и официрску торбицу. После тога настало је славље, весеље и пијанка. У тој пијанци и весељу највише се истицао командир милиције Лука Лучић. Сматрајући се највише заслужним, он је највише и пио. Од тога пића страшно га заболи глава. У Предраговој торби нашао је неке таблете. Сматрајући да ће му то помоћи, попио је већу дозу тих прашкова. Од тога му је било још горе и он је на путу за болницу умро. Митраљезац Живорад Бабић још живи у Миоковцима.27

Друго, пошто код Раковића није била радио станица, нити архива Центра везе 2. равногорског корпуса, комунисти нису дошли ни до позивних знака радио станице Врховне команде.

Али, претпоставимо да је позивне знаке имао извесни заробљени радиотелеграфиста Ненад Јовичић. Од тога комунисти не би имали користи, јер им је онда био потребан тзв. кључ за шифровање.

Кључ за шифровање је тајна реченица испод које се хоризонтално исписује садржај депеше.

Ако се користи само један кључ (једна реченица), то је просто шифровање. Четнички систем везе радио је на овај начин до пролећа 1943, када се сазнало да су Немци откривали тајну реченицу и дешифровали депеше. Од тада је било обавезно дупло, тзв. енглеско шифровање.

Дупло шифровање подразумевало је употребу још једног кључа, тј. још једне реченице. Вертикални ступци добијени уписивањем поруке испод првог кључа (прве реченице), преписивани су испод другог кључа (друге реченице).

Према томе, шифрант је морао да зна два кључа (две тајне реченице). Обе ове реченице морао је да зна и дешифрант, на пријемној станици. Наравно, депеше су слате искључиво морзеовом азбуком.

Дража је често мењао тајне реченице. Обично их је слао по десетак, мењајући редослед употребе и уопште начин шифровања, желећи да га начини што компликованијим.

Примера ради, ево једне Дражине депеше о шифровању, послате команданту београдских илегалаца, капетану Александру Михајловићу, 22. новембра 1943. године:

Достављам теби нови кључ за шифровање.

Кључ 1 – Коло коло наоколо виловито.

2 – Хајте браћо амо амо да се.

3 – Скупа поиграмо виловито.

4 – Сремица се обећала Сремцу.

5 – Да ћесу се састати на венцу.

6 – Диван је китњасти Срем.

7 - Слатко је живет у њем.

8 – Лола керу везо за бандеру.

9 – Пружио се преко Срема ланац.

10 – Иде лола и пева бећарац.

Ову шифру употребљавати само у комбинацији по два кључа. Кад шифрујеш на пример по кључу 4, то значи прву табелу за шифровање ставити по кључу 3, па је после пребациш у табелу по кључу 4. Онај који дешифрује ради обратно. Према овоме, кључ ћеш увек одређивати са двоцифреним или троцифреним бројем, јер ће ти се појавити и троцифрени број кад употребиш кључ 10. У двоцифреним бројевима поређани су кључеви оним редом како си шифровао. На пример кључ 210 значи узети кључ 2 и кључ 10, а кључ 102 значи узети прво кључ 10 па затим кључ 2. Убудуће обележавај шифрин кључ ћирилицом а не латиницом. За ову шифру нећеш употребљавати никаква лажна слова. У стиховима које сам ти послао узећеш стварна слова, по ћирилици, онако како се изговарају…28

Једна од мера опреза била је да шифре не смеју знати радиотелеграфисти, већ само команданти и шифранти. Ово је Дражина наредба свима од 23. фебруара 1944. године:

Наређујем да команданти и делегати којима је издата шифра и они који имају радио станице лично врше шифровање и дешифровање депеша и да шифре увек држе лично код себе. Шифре могу дати само оним лицима за која су потпуно сигурни да су поверљива, али та лица у том случају не могу нити смеју бити радиотелеграфисти. Телеграфисти могу само да примају и предају депеше, а не да у исто време буду шифранти и дешифранти.29

Заробљавањем официра, или шифраната, дешавало се да у руке непријатеља падају шифре, позивни знаци и кључеви. Тако, 7. маја 1944. године Дража пише свим командантима:

Шифра за регулисање радио службе пала је непријатељима у руке и више се не сме употребљавати. Понављам: више се не сме употребљавати. Слушајте редовно расписе.30

Како је време одмицало, Дража је постављао све теже задатке командантима и шифрантима. Ово је његов распис свима од 30. маја 1944. године:

Убудуће код рада у радио саобраћају заказивање времена да буде увек четвороцифреним бројевима, тј. КР, понављам КР, да буде увек четвороцифрени број са којим сабрати број 55. Понављам 55. На пр. 14 и 30 тј. 1485, јер ако се од броја 1485 одузме 55 добија се уговорено време 14 и 30. Објашњење тражити одмах.

У случају какве сумње у легитимност станице која Вас зове или коју зовете тражи се легитимисање исте. Као кључ за легитимисање служи број 45, понављам 45, коме се додаје или одузима број датума када се легитимисање врши. Упитни знак за легитимисање је К, понављам К, пошто станица којој се упути овај знак дужна је да се легитимише и то бројем који је збир из 45 и датума тога дана. Или бројем који износи разлику између та два броја. На пр. станица АБ упути К по станици ЦД на дан 30. маја. Станица ЦД дужна је да откуца станици АБ 75 или 15. Ако и станица ЦД сумња у станицу АБ, она ће њој при свом легитимисању упутити знак К као упитник. При овому станица АБ мора се легитимисати са бројем који није употребљен од станице ЦД, тј. ако се станица ЦД легитимисала са бројем 75, онда ће се станица АБ легитимисати бројем 15 и обратно.31

Од преласка на дупли систем шифровања, нема доказа да су Немци, а наравно ни комунисти, макар једном упали у четнички систем везе. С друге стране, комунистичке радио депеше редовно су хватали и дешифровали Немци, а повремено и четници. То је била логична последица неукости комуниста.32

У нашем примеру, комунисти су мислили како је довољно написати да су имали:

– шифру једног команданта (”Флеш”, коју нису имали),

– једног радиотелеграфисту (код четника, то је била особа која шаље или прима већ шифроване депеше), као и

– позивни знак радио станице Врховне команде.

Нису знали да им, за целу причу, недостају још једна особа (шифрант), затим кључеви (тајне реченице), као и познавање низа тајних бројева и радњи, смишљених ради провере идентитета, јер су непријатељске прислушне службе стално покушавале да упадну у четнички систем везе.

Треће, комунисти на овом месту праве и једну логичну грешку. Наиме, у случају да су знали све што је било потребно, то јест:

– Раковићеву шифру,

– Раковићеву ознаку за идентификацију,

– Тајне реченице,

– Начин шифровања, као и

– Позивне знаке Врховне команде,

…Врховној команди су могли да се јаве само у име Раковићеве јединице, јер је свака јединица имала посебне шифре, ознаке за идентификацију и кључеве. Они, међутим, тврде да су се јавили ”под именом једног четничког команданта који… командује једним малим четничким одредом у Србији”, а то је ”заробљени Дражин мајор Ћосић”. Тако нешто није било могуће: користећи Раковићеву шифру и остале податке, нису могли да се јаве у име команданта ”једног малог четничког одреда”, већ искључиво у име Раковићеве јединице.

Али, у овом случају комунисти су имали среће. Раковић и Ћосић су припадали истој јединици, и за њих су, према томе, важиле исте шифре, а да то комунисти, приликом састављања своје приче, нису ни знали. Раковић је био командант, а Ћосић помоћник команданта 2. равногорског корпуса. Раковић је био и командант 1. јуришног корпуса, али само неко време, док је та јединица постојала. Комунистичка измишљена прича била би, на овом месту, убедљива, само да Ћосића нису представили као команданта неког посебног одреда.

У четничким редовима знало се да је на крају рата мајор Ћосић заробљен и да је уморен у највећим мукама.33

”Политикин” фељтон из 1962. године саопштио је још један податак о мајору Ћосићу: он својим мучитељима не само што није одао шифре, већ им није рекао ни назив своје јединице, нити положај на коме се налазио. Мајор Трифун Ћосић је, иначе, био учитељ у Раковићевом родном селу Пријевору и резервни официр са Солунског фронта.

Сада ћемо анализирати могућност да су комунисти јануара 1945. године заиста успоставили радио везу са Дражом, а да Дража тога није био свестан.

Прво питање, на овом месту, гласи: да ли је Дража намеравао да оде у емиграцију? Комунисти тврде да јесте, али у прилог овоме не наводе нити један доказ – јер таквих доказа нема. Дража није ни помишљао на одлазак у иностранство. Напротив, он је у последњој фази рата своје посустале саборце одвраћао од преласка границе. ”Наш циљ је борба до краја а не бекство” – то су биле речи које је често понављао.34

Али, претпоставимо за тренутак да је Дража уистину желео да ”побегне” из земље. Које су то депеше којима су га комунисти одвратили од тога и убедили да се врати у Србију? Фељтон ”Политике” доноси десет депеша које је, наводно, потписујући мајора Ћосића, Озна послала Дражи, а из текста се закључује да их је било још неколико. Ево како писци фељтона коментаришу преписку Озне са Дражом:

Депеше које је Озна, преко ухваћеног Ненада Јовичића, слала у Босну са потписом мајора Ћосића, биле су сасвим приковале Дражине погледе и планове за Србију. Зауздан и заслепљен тим депешама, он се месецима, као омађијан, кретао путевима које је Озна испланирала.

Свакако, ово је велика похвала комунистима. Јер, реч је о јединственом случају у светској историји ратовања, да једна страна, упадом у систем везе, стави под пуну контролу команданта друге стране. Рекло би се, право је чудо што се овај пример не изучава на војним академијама широм света…

Прву депешу, према ”Политици”, Озна је послала 8. јануара 1945, са вешћу о Раковићевој погибији. После паузе од 11 дана, послата је још једна депеша:

Народ је све незадовољнији општом мобилизацијом коју спроводе црвени. Узимају по тројицу и више из једне куће и све шаљу на фронт према Немцима. Говоре да ће сва војска поћи у Хрватску, а затим на Берлин. Има много дезертера. Већи део се крије код својих кућа и у брдима, а појединци прилазе нама. Народ је у ишчекивању и пита где сте ви, да прекратите ове патње.

Црвени трпе велике губитке у мртвим и рањеним на неким фронтовима, а у народу се говори да им те губитке наноси наша војска у Босни.

У Србији има сада мало њихове војске, јер је прешла у Босну и негде у Хрватску.

Два дана касније, Дража је ”добио преко радија другу, исто тако добру вест”:

Власт у селима је слаба и неорганизована. На возовима нема контроле. Имамо могућности да шаљемо наше људе у Београд ради прикупљања података, али не знамо на кога би се обратили.

Нас много интересује изјава краља о споразуму Шубашић – Тито. Чули смо да је краљ поништио тај споразум. Где год дођемо питају нас сељаци о томе да ли ће Енглези сада помагати…

Следећа депеша послата је 26. јануара:

Јуче смо имали јачи сукоб са једним бројнијим комунистичким одељењем више Кремењаче, према Буковику. Наши губици су четири мртва и шест лакше рањених, а непријатељ је претрпео веће губитке.

Последњих дана пришло нам је тринаест дезертера из партизанских јединица…

Очекујемо да ћете послати у Србију бар један део наше војске.

Затим се наводи једна недатирана депеша:

Стално нам пристижу нови људи.

По вашем наређењу избегавамо борбу с јачим комунистичким снагама и изводимо само мање акције. Код Јарменоваца два пута смо кидали телефонске жице. У Кривој Реци развалили смо пругу. У Љутовници разоружали смо неколико милиционера. Друга наша група искидала је телефонске жице у Враћевшници и неколико сати водила борбу с милицијом. Они су имали два мртва и више рањених, а ми једног несталог, једног теже и два лакше рањена.

Сем нас нема организованих наших група у срезовима таковском и качерском…

После ове, следи још једна недатирана депеша:

…Наша се јединица сваког дана повећава. Доста села у овом крају могли бисмо имати у нашим рукама, али нам недостаје оружје, а нарочито лаки митраљези, пушке, муниција и бомбе, а и са обућом лоше стојимо…

И за следећу депеша упућену Дражи ”Политика” не наводи датум одашиљања:

До срца ме заболео прекор због малобројности и слабог наоружања моје јединице, али сам га војнички разумео и обећавам да ћу уложити све напоре у раду на јачању јединице у сваком погледу. Ваша опомена је за мене наређење. Морам рећи да сам иза Раковићеве смрти остао само са 39 војника…

Овакву једну депешу, пише ”Политика”, Озна је морала да пошаље ради убедљивог ”играња улоге мајора Ћосића”. Од следећих пет депеша, најзначајнија је она од 14. априла 1945. године (мада је тог дана Дража већ био на путу за Србију):

Мој курир се срећно пробио у Београд и вратио натраг. Уз помоћ мојих тадашњих пријатеља и ранијих познаника остао је у Београду пет дана.

Образована је комунистичка српска влада с којом многи нису задовољни. У Београду је изишао наш штампани летак и курир је дошао до једног комада. У Београду се говори да ће шестог маја почети устанак у читавој Србији. Испитујем могућност успостављања везе са нашом организацијом у Београду.

Да ли је цитиране депеше Озна заиста послала Дражи?

Пре одговора на ово питање, неопходно је описати још један детаљ из четничког система везе.

Сваку послату депешу центар везе неке јединице заводио је у Књигу послатих депеша, наводећи датум, редни број депеше и шифру онога коме се шаље. Ево једног примера из Књиге послатих депеша Врховне команде:

децембра 1944. год.
– ОТОН. – У току 23. о.м. задржите положаје у долини Спрече докле лева колона не избије на вашу висину. Маневар се врши углавном од сада левом колоном да бисмо повукли наше снаге Озрена и Требаве. Долина Спрече нуди вам повољне услове за исхрану и да се од кожа заклате стоке прави обућа…35

Сваку примљену депешу центар везе је, по истом принципу, заводио у Књигу примљених депеша. Тако се свака депеша заводила на два места: код јединице која шаље поруку у Књизи послатих депеша, а код јединице која прима поруку у Књизи примљених депеша.

Другим речима, Дражина преписка са мајором Ћосићем налази се у књигама послатих и примљених депеша Врховне команде и 2. равногорског корпуса.

Није познато где се налазе књиге послатих и примљених депеша 2. равногорског корпуса. Изгледа да Центар везе 2. равногорског корпуса, у оним условима, није ни стигао да прави књиге депеша (то су обично свеске у које су депеше преписиване пре шифровања, односно после дешифровања, или свежњеви са око 100 листова, на које су прекуцаване).

Срећом, у Војном архиву су сачуване књиге примљених и послатих депеша Врховне команде, као и Књиге депеша Центра везе Врховне команде, који је водио мајор Јожеф Певец.

Књига примљених депеша Врховне команде за период од 12. децембра 1944. до 26. фебруара 1945. године има 103 густо куцане странице и садржи око 1.000 депеша. Међу њима је и 15 депеша које је послао мајор Ћосић, под шифром ”Флеш”. Још неколико Ћосићевих депеша налази се у Књизи депеша Центра везе Врховне команде.

Када је реч о територији данашње Србије, Дражи се јављало још неколико радио станица, укључујући и једну из Београда. Неки команданти, попут команданта Тимочког корпуса потпуковника Љубе Јовановића, одржавали су радио везу из Босне са деловима својих јединица остављених на терену, па су потом ту преписку сажимали у извештајима Дражи. Тако, и не рачунајући извештаје добијане преко курира са разних страна, број Ћосићевих депеша био је симболичан.

У Књизи примљених депеша Врховне команде, последњи радиограм мајора Предрага Раковића уписан је 21. децембра 1945:

Народ је толико преплашен да не сме нико да нас прими ни да нам даје храну. Наши људи нигде се не осећају на терену. И даље хватају и стрељају наше истакнуте људе. Мобилишу све што је било у нашим редовима и шаљу на фронт. Народ је разочаран, даје велике нарезе, огорчен је на њих али од њиховог терора не сме да писне. Мале групе не могу постојати, гони их милиција и веће групе, јединице из градова. Једини рад могућ је из бункера, подземно. Ја сам моје снаге разделио и оставио у области. Наставак.36

Наставак никада није стигао. Уместо њега, 31. децембра стиже прва депеша мајора Ћосића:

Раковић је погинуо, ми смо се једва спасли. У тешкој смо ситуацији. Идемо према Руднику – Остри, где ћемо се вероватно повезати с нашима. Шта да радимо даље и с ким?37

Већ ова прва Ћосићева депеша открива нову грешку комуниста у овом делу приче. Наиме, приликом заробљавања мајора Ћосића, они су запленили и неколико депеша, али све депеше нису биле датиране. Тако су, у фељтону ”Политике”, цитирајући ову депешу од 31. децембра 1945, комунисти тврдили да је она послата 8. јануара 1946. године, ”чим је радио-станица прорадила”. Другим речима, чим су ”упали у четнички систем везе”.

Затим се, у дванаестом наставку ”Политикиног” фељтона, наводи депеша за коју се каже да је ”једна од првих” коју је Дража послао Озни, верујући да је шаље мајору Ћосићу. Дража је, према ”Политици”, ту депешу послао Озни после 8. јануара 1945. године. Она гласи:

Герила у Србији мора се појачати до највећег степена. Будите уверени да ће нам народ прићи, јер не може с њима.

У среду вам упућујемо и друге делове на терен.

Нама у Србији није главно сада борба, него стварање гериле и измицање од свих њихових напада.

Случај у Грчкој је најбољи доказ шта Енглези мисле.

Како ви?

Еро је постао мајор. Ја му честитам. Чича.

Међутим, према Књизи послатих депеша Врховне команде, ово је Дражина депеша ”Флешу”, тј. радио станици 2. равногорског корпуса, која није послата после 8. јануара 1945, већ 23. децембра 1944. године.38

И није послата ”мајору Ћосићу”, већ мајору Предрагу Раковићу, који је тада још био жив. Ово што преносе комунисти заправо је део Дражине депеше од 23. децембра и представља одговор на депешу коју је ”Флеш” упутио Врховној команди раније истог дана.

Погледаћемо најпре садржај ”Флешове” депеше од 23. децембра 1944. године. Она је доста дуга и зато је подељена на четири дела (свака депеша дужа од 100 речи слала се у деловима). Прва два дела потписао је др Ђура Ђуровић. После одговора др Стевану Мољевићу по питању његове породице, Ђуровић саветује Дражу да успостави контакт са Енглезима док се не оснује комунистичка влада у Београду, јер после то неће бити могуће. Друга два дела потписао је капетан Предраг Раковић, извештавајући о борбама против комуниста на Чемерну 18. децембра и повлачењу према Равној Гори. После кратког извештаја о овим борбама, Раковић такође сугерише успостављање везе са Енглезима, помињући њихово искрцавање у Грчкој и борбу против грчких комуниста.39

Зато је Дража, отписујући ”Флешу”, најпре рекао: ”Хвала Вам на сугестијама, али треба да будемо начисто шта су Енглези”. Према Књизи послатих депеша Врховне команде, Дража је Ђуровићу и Раковићу 23. децембра 1944. године написао и ово:

Герилу у Србији ћемо појачати до највећег степена. Будите уверени да ће нам народ прићи, јер не може са њима. Поред Вас упућујемо и друге делове на терен. Нама у Србији није главно сада борба, него стварање гериле и измицање од свих њихових напада. Случај у Грчкој најбољи је доказ шта Енглези мисле. Раковић је постао мајор. Ја му честитам. Иса (др Стеван Мољевић – прим. аут) захваљује на обавештењу. Чича.40

Дражина депеша од 23. децембра 1944, узета из архиве 2. равногорског корпуса, а цитирана према ”Политици”, разликује се у неким детаљима од исте депеше цитиране према Књизи послатих депеша Врховне команде.

Разлика је настала због (де)шифровања.

Оно што је, на пример, у Центру везе Врховне команде шифровано као ”ћемо појачати”, Раковићев шифрант је дешифровао као ”мора се појачати”.

У Књизи послатих депеша Врховне команде Раковићево име записано је без шифре (”Раковић је постао мајор”), док је шифрант 2. равногорског корпуса на овом месту оставио шифру (”Еро је постао мајор”). То значи да комунисти нису знали ни за ово Раковићево шифровано име. Зато им је промакла још једна грешка: у депеши од 8. јануара говори се о Раковићевој погибији, а у овој, за коју кажу да је послата касније, Раковић је још жив.

Најзад, на депеши коју су комунисти имали у рукама дешифрант 2. равногорског корпуса није уписао шифру ове јединице. Зато комунисти нису знали за шифру ”Флеш”.

Када су смишљали прву верзију о заробљавању Драже, комунисти су имали књиге примљених и послатих депеша Врховне команде, али – нису их користили. Уопште, види се да је екипа која је смишљала ову причу веома слабо познавала четничку архиву. Разлог је свакако тај што је она огромна: комунисти су запленили око милион страница четничких докумената. А многе од тих страница употребљиве су само када се познају шифрована имена команданата и јединица. Годинама после рата комунисти су испитивали заробљене четнике у покушају дешифровања тих имена. Успели су да сазнају око 3.000 шифара. У ово доба, 1962. године, тај посао већ је био окончан. Али, опет, требало је много времена и труда да се проучавањем четничке архиве измисли уверљива прича.

Комунисти тај труд нису уложили.

Много касније, 1985. године, када је Војноисторијски институт објавио књиге примљених и послатих депеша Врховне команде с краја 1944. и почетка 1945. године, његови историчари, они исти који су оставили јеретички запис о Калабићу, правили су се да прича из 1962. године не постоји. Једноставно су објавили изводе из ових књига депеша, не помињући фељтон ”Политике”.

Сада ћемо погледати остале депеше које је мајор Ћосић заиста послао Дражи. Други пут он се јавио 7. јануара 1945, описујући Раковићеву погибију 25. децембра 1944. у селу Миоковци:

Били смо опкољени у с. Миоковцу и морали смо примити борбу. Том приликом су погинули Раковић, његова четири пратиоца и још неколико војника. После тога ми смо разбијени и извлачили смо се по групама и појединачно. Сада се налазимо на терену Трепча – Вујан. Прикупљамо се. Са др Ђуром и Лазаревићем немамо још везе, али верујем да су се извукли. Грбец је с нама. Партизани су активни и спроводе терор, а народ је застрашен и незадовољан њиховом општом мобилизацијом. Услед тога многи сељаци беже од својих кућа, а неки прилазе и к нама.41

Ова депеша се не наводи у фељтону ”Политике”, а значајна је јер прецизира датум Раковићеве погибије и даје шири оквир догађаја. Наиме, сведочења казују да је Раковић био опкољен са двојицом пратилаца, али им измиче факат да је до опкољавања дошло пошто је савладана четничка јединица која се налазила у Миоковцима

Др Ђура Ђуровић је био секретар Централног националног комитета, а капетан Душан Лазаревић начелник штаба 2. равногорског корпуса.

Трећу депешу мајор Ћосић шаље 10. јануара 1945:

Јуче смо опет били нападнути од једне мање патроле. Борбу смо примили и разбили комунисте, али је за нама упућена јача група. За сада морамо маневрисати на терену Трепча – Вујан. Послали смо наоружане и ненаоружане мање патроле у разним правцима за повезивање са нашим деловима. Сазнали смо да се је Васић са 60 људи пребацио преко Мораве и сада се налази на Гледићким планинама. Бандити су изложили мртвог Раковића на чачанској пијаци, због чега су се многи људи згражали.42

Четврту депешу послао је 17. јануара:

Народ је све незадовољнији са општом мобилизацијом коју спроводе црвени. Узимају по двојицу и више из једне куће и све шаљу на фронт према Немцима. Говоре да ће ова војска поћи у Хрватску и затим у Берлин. Има много дезертера. Већи део се крије код својих кућа и у брдима, а појединци прилазе к нама. Народ је у очекивању и пита где сте Ви да прекратите ове патње. Црвени трпе велике губитке у мртвим и рањеним на неким фронтовима, а у народу се говори да им те губитке наноси наша војска у Босни. У Србији има сада мало њихове војске, јер је пошла у Босну и негде у Хрватску. Овде су остале неке јединице такозваног Корпуса народне одбране, а комунисти сада одржавају у Београду и другим местима неке зборове против краља Петра. Јавићу кад сазнам о чему се ради.43

За разлику од претходне, ова депеша је комунистима била по вољи, па су је објавили у фељтону ”Политике”, тврдећи да је од 19. јануара и да је била друга по реду коју је Озна послала Дражи потписујући се Ћосићевим именом. Ради ефекта су додали да ”узимају по тројицу и више из једне куће”, јер у оригиналу пише да ”узимају по двојицу и више”. Остале разлике настале су приликом шифровања, односно дешифровања (”прилазе к нама” – ”прилазе нама”; ”у очекивању” – ”у ишчекивању”).

Тог 19. јануара мајор Ћосић је уистину послао Дражи два радиограма. У првом извештава једног команданта да му је фамилија здраво и добро, а у другом каже:

У подножју Копаоника и Јастрепца, у селима крушевачке Жупе, Топлице и Косанице има једна јача наша група. Она омета мобилизацију, држи говоре и шири летке. После одржаног збора у селу Разбојни, отишли су са групом Мирка Томашевића неколико сељака.

У срезу Колубарском опкољена је једна кошара у којој је било неколико наших људи. Пошто се нису хтели предати, кошара је запаљена и они су изгорели.

Власт у селима је слаба и неорганизована. На возовима нема контроле. Има могућности да шаљем наше људе у Београд ради прикупљања података, али не знамо на кога би се обратили.

Нас много интересује изјава краљева о споразуму Тито – Шубашић. Чули смо да је краљ поништио тај споразум. Где год дођемо питају нас сељаци о томе и да ли ће Енглези сада помагати. Чули смо да се др Ђура крије негде у Љубићком срезу. Радимо на успостављању везе са њим. Ми Вам се не можемо редовно јављати, али нас слушајте.44

У фељтону ”Политике” преноси се други део ове депеше, уз коментар да је Дража једва дочекао ”добру вест”. То је до краја основни принцип овог фељтона: неке од депеша заплењених у архиви мајора Ћосића се не објављују, неке се објављују делимично, а неке су измишљене, попут оне недатиране: ”Стално нам пристижу нови људи…”

Кључна Ћосићева депеша, од 14. фебруара, из које се тачно види колико је његова група била слаба, није пренета:

На окупу имам 57 људи и још 18 упућених на терен за везу са нашим групама и појединцима. Несрећа је у томе што нису сви наоружани. Треба ми још 24 пушке. Упркос свих предузетих мера нисмо још успели пронаћи др Ђуру…45

Због једног детаља, занимљива је и Ћосићева депеша Дражи од 22. фебруара 1945, коју ”Политика” такође не доноси. Та депеша гласи:

Потпоручнике Краставчевића и Грбеца предлажем да се унапреде у чин поручника.46

Наиме, после неког времена, комунисти су уместо измишљеног Ненада Јовичића почели да помињу име једног од радиотелеграфиста 2. равногорског корпуса, потпоручника Богдана Краставчевића. Прецизније речено, то се десило после изјаве Александра Ранковића историчару Венцеславу Глишићу, дате 1974. године, а прештампаване у више наврата. Ранковић је поред осталог рекао:

Ја сам дошао на идеју за игру са Дражом. Кад смо заробили четничког капетана Раковића, заробили смо њихову радио станицу преко које смо успоставили везу са Дражом. У томе је значајну улогу одиграо један четнички радиотелеграфиста (Богдан Краставчевић). Могли смо Дражу да ликвидирамо, али због Запада смо хтели живом да му судимо. Тито и Кардељ били су за то да му се омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо. Једно време чак смо Дражу штитили да га не убију наша милиција или КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије). Да бисмо дошли до живог Драже, био нам је потребан Никола Калабић…47

На страну сатирични делови Ранковићеве изјаве о чувању Драже од милиције и КНОЈ-а, комунисти не само што нису заробили ни Раковића ни његову радио станицу, већ им је Краставчевић пао у руке заједно са мајором Ћосићем, односно неколико месеци после периода за који тврде да су упали у четнички систем везе. Краставчевић је потом издржао вишегодишњу робију. Није се могао начудити Ранковићевим речима, али, наравно, није смео да се оглашава.48

У фељтону ”Политике” не преноси се ни Дражина комуникација са Ћосићем у вези диверзантских група пребациваних преко Дрине. На пример, радио станицу командоса под шифром ”У-9”, која није откривена, Дража је 22. марта 1945. године питао да ли га је мајор Ћосић ”сигурно позвао на одређене тачке за прелаз реке”, завршавајући ову депешу речима: ”Хвала на извештајима из Србије”.49

Наредних дана група ”У-9” састала се са Ћосићевом групом и једно време се јављала Врховној команди са њене радио станице, под шифром ”Флеш”. Дража је вођи групе ”У 9”, такође преко Ћосићеве станице, писао 26. марта 1945. године:

Имајте пуно поверење у поручника Милована Недељковића. Поручник Недељковић као и мајор Ћосић су врло озбиљни људи. Не брините ништа за пуковника Павловића. Ово наређење саопштите и Недељковићу. Мајор Јован Јовановић нема шта да Вам смета.50

Другим речима, ова преписка показује да су и мајор Ћосић, као и потпоручник Краставчевић, пали у руке комуниста после 26. марта 1945. године.

На крају, погледаћемо шта је све у овом периоду Дража писао мајору Трифуну Ћосићу.

Насупрот ономе што сугеришу комунисти, Дража је Раковићевог наследника стално охрабривао да издржи док се четничка главнина врати из Босне. Тако, у депеши од 11. јануара 1945. године, он пише:

Веома ми је важно да сазнам за др Ђуру Ђуровића и Лазаревића. Ваша тежња треба да буде да нађете што више ослонца у народу, користећи нерасположење које народ има према комунистима.51

Дража није превише веровао у Ћосићеве способности, па је настојао да дође до др Ђуре Ђуровића и капетана Душана Лазаревића. Током рата њихова улога била је далеко важнија од Ћосићеве.

Сутрадан, Дража пише Ћосићу само о Раковићевој погибији:

Необично много смо изгубили смрћу Раковићевом. У првом реду изгубили смо једног заиста јунака. То нека његова смрт даје подстрека за онакав рад каквим се он одликовао у борби за заштиту народа… Збијте тамо редове и спремите терен за наш долазак.52

Нешто касније, 20. јануара, мајору Ћосићу обратио се генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије:

Молим Вас Ћосићу нађите начина да дискретно јавите у манастир Каленић, понављам Каленић, да је чика Марко (генерал Трифуновић – прим. аут) добро, а исто тако и Жика из Риљца и његови (Жика Тодоровић, командант Пратећег батаљона Команде Србије – прим. аут). Они у манастиру јавиће даље. Шаљемо им свима поздрав и молимо благослов од светиње. Др Ђусић из Гледића је здраво. Отац Рапаић је здраво. Ово све јавите у манастир. Вама и свима Вашим херојима срдачан поздрав ђенерал Трифуновић.53

Дража је поново писао Ћосићу 23. јануара:

Примљене Ваше депеше бр. 241 до 243. Ваши извештаји су за нас веома интересантни. Достављајте нам што више новости отуда. Помажите дезертере који беже од комуниста… На сваки начин пронађите др Ђуру. Исидор поздравља и захваљује на извештају о фамилији (учитељ, резервни поручник Исидор Радовановић из села Миоковци код Чачка, последњи Дражин ордонанс официр – прим. аут). Чича лично ово пише и поздравља Ћосића и све борце.54

У депеши од 31. јануара Дража пише Ћосићу да су се Енглези у Грчкој одрекли комуниста и прешли на страну националиста. Тражи од њега и његових људи да издрже, јер су и код нас ”промене ипак могуће, ако ни због чега другог оно због сукоба два идеолошка табора”. Потом Дража преноси добре вести и из Напуља: 1.200 југословенских морнара, са 14 југословенских ратних бродова, и даље је одбијало да стане под Титову команду.55

Другог фебруара Дража шаље две депеше Ћосићу. Дајући упутства за пропаганду против комуниста, он поред осталог пише: ”У народу пропагирати да су комунисти обећали да неће заводити комунизам у нашој земљи, да су говорили да су и они за краља и да се никоме од његове својине ништа не дира”. У другој депеши Дража наводи да је примио ”Флешову” депешу бр. 247, прекорева га што се не јавља чешће и најављује да ће га ускоро појачати одредима убаченим из правца Тузле.56

Следећи пут Дража се јавио Ћосићу 12. фебруара:

Стално бринемо за Вас. Примљена депеша 250. Јавите нам колико имате људи на окупу и да ли их имате посејаних на терену. Какво је стање у суседним областима. Употребите старе људе, жене и младеж и пошаљите их као извиђаче у све крајеве, па нас стално извештавајте. Да ли сте предузели све да пронађете др Ђуру. Одговорите на Исину депешу, шта знате о његовима, где су и како су.57

Сутрадан Дража шаље циркулар на девет радио станица, међу којима је и ”Флеш”. Пише да се морнари у Напуљу и даље добро држе, да су сви политичари у емиграцији против Тита, да је краљ започео акцију ”у корист народа”, да су Енглези у Атини заробили једног партизанског пуковника, итд.58

Депешом од 16. фебруара Дража тражи од Ћосића да се повезује са другим одредима. Каже да ће му ускоро послати оружје и муницију и поново тражи да пронађе др Ђуровића.59

Сутрадан Ћосић добија оштру критику:

Зар од толико оружја Ви потребујете још 24 пушке. Шта је са толиким наоружањем које је Ваш корпус имао. Исто тако јавите шта је са толиким наоружаним људством којих је било. Где је оно и да ли су они отишли својим кућама. Хитно је.60

Бојећи се да критика не деморализује Ћосића, Дража му 23. фебруара пише: ”Ви сте погрешно разумели да сам ја Вама упутио прекор, него сам питао где су људи да бих ја знао, а ја знам да тамо има и доста оружја.”61

Следи пауза у размени депеша од двадесетак дана. Ћосић је јавио да су две групе командоса, послате преко Дрине, заробљене, а Дража му 12. марта одговара:

Поп Јевтић није припадао групи Боре Манића. Према томе нису могли бити заједно ухваћени. Манић је настрадао на Дрини приликом прелаза, тамо је заробљен, а не на терену Ваљева.62

Ћосић се поново није јављао и Дража га 22. марта поново критикује:

Иако смо тражили да нам редовно достављате податке о стању у Србији, а нарочито у Вашем крају, нисмо примили још ни један такав извештај. Подаци нам требају јер нам их траже савезници, и то конкретни.63

Сутрадан, 23. марта, Дража пита Ћосића да ли у Србији има бугарских трупа и тражи да провери шта је са породицом поручника Спасоја Павловића из Борча у Гружи.64

Нову депешу Ћосићу Дража шаље 25. марта:

Народу објашњавати да ће ускоро наступити промене и да комунисти неће остати на власти… Народу казати да је Чича, понављам Чича, жив и здрав и да га поздравља да не клоне док он не дође тамо, а то ће бити ускоро.65

Ћосић је добио једну депешу и 26. марта:

Примљена Ваша депеша 275. Потребно је хитно ухватити везу са др Ђуром. Народ убеђујте у нашу победу. Чича је жив и сам диктира ову депешу. Војска Чичина није се распала него је ускупна. Предају нам се многи насилно мобилисани, које враћамо у Србију. У року од два последња месеца предало нам се преко 1.500 насилно мобилисаних од којих су многи већ враћени у Србију, а тамо у Србији они морају у шуму.66

Истог дана Дража шаље Ћосићу обавештење о Павлу Ђуришићу: ”Павле Ђуришић служећи Немцима отишао је сада даље па се са усташама удружио”.67

Нова критика на Ћосићеву адресу стиже 28. марта:

Зашто нас не извештавате стално о ситуацији у Србији…68

Следећег дана Дража тражи од Ћосића да провери да ли је жив Милун Баковић из Бреснице, брат Милке Баковић (познате Милке Равногорке). Ћосић је имао задатак да обавести Милуна да му је сестра Милка жива ”и да је у овом штабу”. Такође, требало је да провери да ли је жива попадија Перса Марчетић из Прељине. Њени син и муж су живи, ”у овом су штабу”.69

Истог дана, Дража је још једном писао Ћосићу:

Примљен телеграм бр. 276. Радује ме што сте чврсти. Ситуација и изнутра и споља побољшава се у нашу корист.70

Следила су упутства за пропаганду против комуниста.

У депеши од 31. марта Дража обавештава Ћосића да ”капетан Гара” није успео да пређе Дрину, после неколико покушаја. ”Прећи ће сигурно, у најскоријем времену”, писао је.71

”Примили смо Ваше депеше 292 и 293. Будите веру у народу”, писао је Дража Ћосићу 5. априла. Такође, писао је да има везу са Енглезима и Американцима, као и да је ”мајор Лила” прешао Дрину и да иде према Ћосићу.72

Последњу познату депешу Дража је послао Ћосићу 6. априла. Реч је о распису за седам радио станица, писаном поводом годишњице напада Сила осовине на Краљевину Југославију.73

Није било одговора, јер су мајор Ћосић и потпоручник Краставчевић ускоро заробљени (а не, дакле, крајем децембра 1944).

У једној фасцикли Четничког архива, у Војном архиву у Београду, налази се још пет радио депеша послатих од стране радио станице ”Флеш”. Четири је послао мајор Ћосић, а једну поручник Јоже Грбец, који се налазио са њим. У фасцикли је и једна примљена депеша и она је једина позната (то је она порука генерала Мирослава Трифуновића). Све депеше су у препису, на латиничној писаћој машини, изузев једне. Ту једну писао је наводно мајор Ћосић – латиницом, што изазива сумњу. Наиме, сви познати рукописи четника из Србије су ћирилични. Како уз преписе нема оригинала, што је у овом архиву обичај, и како је наводна Ћосићева депеша писана латиницом, постоји могућност да је реч о фалсификатима. Како било, депеше нису од значаја за причу. Грбец је 3. априла јављао ”Рудију” да испитује могућност успостављања везе са Америком, обавештавајући га да покушава да пронађе његову сестру. Ћосић је 1. априла писао да појачава групу према Дрини ”са још 25 људи” како би дочекала командосе, итд. Ако депеше нису измишљене, онда је најважнија она коју је Ћосић послао 29. априла. Реч је о поменутој јединој депеши писаној руком и она гласи:

Нисам могао ни замислити да ће нас Грбец издати. Пре неки дан је нестао и ја сам… да је негде у селу заостао код наших људи. Међутим, он се пријавио црвенима и довео их на 50 метара до нас. Имали смо страшне губитке: 17 мртвих и неколико лакше рањених. Сада се одмарамо и сређујемо…74

Књиге примљених депеша Врховне команде за овај период нису познате, тако да се на тај начин не може проверити аутентичност ових депеша.

Дакле, насупрот тези комунистичких писаца, Дража је све време најављивао свој долазак у Србију, тражећи од мајора Ћосића и других команданата остављених у герили да припреме терен. Да су депеше Раковићевог наследника уопште биле важне при доношењу једне такве одлуке, Дража не би ни помишљао о повратку у Србију.

(Из књиге ”Истина о Калабићу”, 5. издање)

ИЗВОРИ:

27 Писмена изјава Миодрага Тасића аутору, 1999. године. Тасић живи у Пријевору, а податке за изјаву добио је од Драгослава Кујунyића, М. Шибалића и Р. Петрића, сви из Пријевора.
28, 29 и 30 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
32 Према једном немачком извештају од 14. октобра 1944, Немци су до априла 1944. хватали и дешифровали чак 91 посто партизанских депеша. Тада су партизани ‘‘увели у поступак нови кључ’‘, па је ‘‘разоткривање’‘ њихових порука ‘‘знатно смањено’‘ и сведено на Македонију, Словенију и Албанију (NAW, NARA,T-311, Roll 194, frame 457, Item No. 66135/10). Међутим, три дана касније, 17. октобра, Немци су дешифровали депешу 1. пролетерске дивизије (NAW, T-311, Roll 189, 001101).
33 Изјава Александра Аце Симића из Чачка аутору, дата 1998. године. Симић је био фотограф 2. равногорског корпуса, растао се са Раковићем непосредно уочи његовог одласка у Миоковце.
34 Зборник докумената, том 14, књига 4, 385.
35 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
36 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16/1.
37 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
38 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
39 АВИИ, ЧА, К. 276, рег. бр. 16/1.
40 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
41 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16/1.
42 и 43 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16/1.
44, 45 и 46 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16/1.
47 Вечерње новости, 2. мај 2009.
48 На основу писане изјаве из породице Краставчевић аутору. Богдан је рођен у Иригу, 1913. године, а не рачунајући рат цели живот је провео у селу Велики Борак код Београда.
49 и 50 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
51, 52, 53 и 54 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23/1.
55, 56, 57, 58, 59, 60 и 61 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
62, 63, 64, 65, 66, 67 и 68 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
69, 70, 71, 72 и 73 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
74 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 20/2.