
Да се не заборави: Београдски крвави Васкрс 1944.
- 27/04/2024
Како је дошло до тога да Западни савезници бомбардују престоницу савезничке земље ”тепих системом”, предвиђеним за осовинске државе?
ПИШЕ: Милослав Самарџић
Још на почетку рата Западни савезници су одлучили да се на територијама окупираних земаља бомбардују само војни објекти и индустријска постројења која могу послужити у војне сврхе. ”Дејства по насељеним чисто цивилним зонама била су дозвољена само на територији Трећег Рајха и немачких савезника”, док су у окупираним земљама она ”стриктно забрањена”.
Западни савезници су током рата начинили само један изузетак од ове своје одлуке: ван територије Трећег Рајха и његових савезника цивилне зоне бомбардовали су у Краљевини Југославији, и то у њеном српском делу.
Ујесен 1943. године није било тако. Промена је уследила наредне године, када је Запад отворено стао на страну југословенских комуниста. Ратни циљ комуниста био је освајање власти, што је подразумевало борбу против српске четничке војске, освајање Србије и специјално Београда, као главног града. Тако се непријатељство комуниста против српског народа пренело и на Западне савезнике. Наравно, југословенски комунисти нису били толико моћни, већ су искоришћени као алиби у западној ратној стратегији.
Планска употреба западне авијације у корист југословенских комуниста уговорена је на конференцији Черчила, Рузвелта и Стаљина у Техерану. Предвиђено је да се о детаљима бомбардовања касније договоре Черчил, британски официр за везу код партизана генерал Фицрој Маклејн и Ј. Б. Тито. Договор се састојао у томе да комунистички Врховни штаб јави Западним савезницима шта треба бомбардовати и они су то и чинили.
”Јавите нам која мјеста треба бомбардовати”, писао је Ј. Б. Тито својим командантима, пошто му је Маклејн пренео Черчилову поруку. Бомбардовање Подгорице и других већих места у Црној Гори тражио је локални командант Пеко Дапчевић. После налета са-везничких авиона он је известио да су ”у Подгорици бомбардовани углавном војнички објекти”, као и да је ”морални ефекат бомбардовања добар”. У ствари, било је убијено преко 2.000 цивила, уз незнатне немачке губитке. Из Србије бомбардовања је најупорније тражио Коча Поповић.
Дечја болница у Београду после ”савезничког” бомбардовања на Васкрс 1944.
Међутим, када су словеначки комунисти тражили бомбардовање Љубљане, Едвард Кардељ им је из Врховног штаба, са Виса, одговорио:
Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин, тако да покривају целе површине. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била је то крајња лакомисленост и неодговорност пред својим народом немати у виду све те моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.
Наравно, ово није било ”искуство из целе Југославије”, јер су поред словеначких од тепих бомбародовања били изузети и хрватски градови. По захтевима Ј. Б. Тита и његовог Врховног штаба, а у договору са Британцима, бомбе су ”на посебан начин” бацане само на српске градове.
Крајем 1944. године, када на истоку земље није било Немаца, поново се поставило питање бомбардовања Загреба. Више се није могла прикрити чињеница да се главне немачке снаге налазе у хрватској престоници и другим већим хрватским градовима, где су поштеђене дејства савезничке авијације. Комунисти су, међутим, забрањивали не само бомбардовање хрватских градских центара, већ и њихових околина, док о ваздушним нападима на усташке и домобранске јединице није било говора.
На ово су савезничке мисије уложиле приговор Главном штабу Хрватске, који се обратио Врховном штабу. Ј. Б. Тито је одговорио 26. децембра, следећом наредбом:
Неколико наших градова без неке нарочите војничке користи упропашћени су од стране савезничке авијације. Забрањујемо бомбардовање непосредне близине Загреба. Споразумите се са њима (савезничким мисијама – прим. аут) да бомбардују комуникације када се крећу непријатељске јединице, па и мања мјеста где су по вашим поузданим информацијама јаче непријатељске концентрације.
Позивајући се на ово наређење, Главни штаб Хрватске 28. децембра пише 4. ударном корпусу да се забрањује ”бомбардовање градова”, као и да се од савезничких мисија ”тражи бомбардовање комуникација и мањих места, под условом да се располаже поузданим подацима о концентрацији непријатељских снага”.
Одговорност комуниста за бомбардовања, која је после рата скривана, у оно доба била је опште позната, захваљујући вестима радио Лондона. Тако, позивајући се на савезничку Команду Средоземља, радио Лондон је 9. априла 1944. године јавио да је најновије бомбардовање Никшића, Бањалуке, Ниша и других градова ”предузето од стране савезника на захтев маршала Тита, и да је намера ових бомбардовања да разбију места отпора на која партизани наилазе”. На ово је југословенски амбасадор у Лондону, Божидар Јефтић, упутио Британцима следећи протест: ”Југословенска влада дубоко је забринута кад су таква бомбардовања представљена као интервенција у корист једне, а против друге стране, што оставља утисак на народ Југославије да велики савезници, не само што се интересују унутрашњим и локалним стварима и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и негативан”.
Мада су бомбардовања тражили многи комунистички функционери и команданти, британски мајор Џон Хеникер Мејџор, ”као и други извори”, казују да ни једно бомбардовање није предузето без ”јасне” дозволе Ј. Б. Тита.
Из књиге ”Крвави Васкрс 1944. године – савезничка бомбардовања српских градова”:
Милослав Самарџић: ”Крвави Васкрс 1944. савезничка бомбардовања српских градова”