Поводом смрти последњег ”народног хероја”

01/11/2024

Да ли је последњи ”народни херој” учествовао у спаљивању четири манастира у Срему, 1942. и 1943. године: Ново Хопово (Фото: Википедија)

Матић, партизански првоборац из Срема, више није жив, а ми смо остали ускраћени за одговор које су тачно партизанске формације запалиле неке од српских православних манастира на Фрушкој гори. Конаке манастира Јазак на Преображење 1942. године, манастир Кувеждин такође 1942. године, конак манастира Мала Ремета, те манастир Ново Хопово на Велики Четвртак 1943. године, пошто су га претходно опљачкали

Пре пар седмица велики број медија у земљи и окружењу објавио је вест да је 4. октобра 2024. године у 104 години преминуо последњи народни херој социјалистичке Југославије, Петар Матић Дуле. И сам сам био мало изненађен када сам чуо, јер нисам знао да је ико од народних хероја још увек жив (због протека времена од краја Другог светског рата), али ми је вест изазвала знатижељу јер ми је име зазвучало познато још из времена када сам пре неколико деценија читао књиге комунистичке историографије из периода Другог светског рата у Срему.

Затим сам кренуо да трагам по интернету и тада сам сазнао да је именовани, за своје године, био прилично активан у оцени друштвених и политичких дешавања у Србији и догађаја везаних за разби/распад СФРЈ. Учествовао је на Četvrtoj vojvođanskoj konvenciji 2016. године, а дао је неколико интервјуа за медије, за портал autonomija.info 2017. године, за лист Danas 2018. године, за портал nova.rs 2023. године.

У тим јавним иступима је између осталог тврдио да је Војводина 1918. године добила, „османлијску Србију“, да је политика према Војводини била лоша до доношења Устава из 1974. године, да је Милошевић водио злочиначку политику према Србији и Војводини, да Србија као највећа република и Срби као највећи народ сносе највећу одговорност за ратове деведесетих и да је Милошевић хтео силом да мења односе унутар СФРЈ, а све у корист Србије, да он и Младић не могу бити генерали исте војске, да је рехабилитација четничких вођа и покрета не само неприхватљива него и ужасна, да су у Србији данас већина они који су рат изгубили итд.

Овакви ставови дотичног за нене нису изненађујући, имајући у виду политику КПЈ према српском народу. Међутим, ови ставови су значајни због једне друге чињенице, да покажу да ставови једног другог комунистичког функционера, народног хероја и партизанског првоборца, Константина Поповића-Коче о догађајима деведесетих и о Србима уопште, нису изузетак, нити случајан испад. Подсетимо се, Коча Поповић је говорио: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli”.

У специјалном додатку римске Републике, 11. јануара 1991. године, Коча изјављује: “Pažljivo me slušajte. Rođen sam u Srbiji, ali sebe ne smatram više Srbinom. Zašto bih morao da se izjasnim kao Srbin, kad u Beogradu komanduju upravo naslednici četnika protiv kojih smo se čitavog rata borili”.

Када се томе додају изјаве још једног преминулог народног хероја и комунистичког функционера, Јове Капичића, које је давао последњих година свог живота, да се Југославија распала у крви и злочинима захваљујући српском национализму и Слободану Милошевићу, да је за послератна убиства говорио: “Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће“, као и да Црногорци немају ништа са Србима јер су илирског порекла, види се да су комунистички функционери не само деловали и размишљали антисрпски, него су просто дисали антисрпски.

Познати српски публициста Игор Ивановић је у свом тексту „Дулетов титоистички тестамент“ приметио да је „последњи живи народни херој“ опседнут четницима, иако против њих није ратовао“. То (да су опседнути) се може рећи и за преосталу двојицу, али то не треба да чуди из простог разлога јер су четници означени као главни непријатељи партизана. Главно је било преузети власт, док је борба апротив окупатора била споредна. Уосталом, то су партизани истицали и у својим документима.

Ипак, Матић је у једном у праву. Он и Младић не могу бити генерали исте војске. Матић је био припадник паравојних формација илегалне Комунистичке партије Југославије, познатих под називом партизани, који су по окупацији Краљевине Југославије, 7. јула 1941. године убиством жандарма у Белој Цркви отпочели револуцију, тј. насилно преузимање власти у Краљевини, при чему су чинили масовне злочине против српског народа, док је генерал Ратко Младић био комадант легалне војске, која је бранила и одбранила српски народ у одбрамбено-отаџбинском рату од новог геноцида који му је спреман.

Јер, док су Матић и његови саборци под паролом „Ни зрна жита окупатору“ палили житна поља по Срему и онеспособљавали вршалице, НДХ је и на овом делу своје територије несметано спроводила србоцид. Спомен гробље у Сремској Митровици је стратиште близу 8.000 побијених православних Срба из Срема, што га после Гаравица код Бихаћа, а поред Пребиловаца у Херцеговини, Шушњара код Санског Моста, Брода на Дрини, сврстава у једно од већих стратишта на подручју које је обухватала некадашња НДХ. Постало је општепознато да су на подручјима у НДХ на којима су партизани имали извесну контролу (западна Босна, северна Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем) Срби највише страдали.

Такође, опште је познато да су комунисти о сваком значајнијем догађају из Другог светског рата снимили пропагандни филм, који, као што и сама реч каже, не одговара историјској истини. Такви су: „Двобој за јужну пругу“, „Црвена земља“, „Ужичка република“, „Битка на Неретви“, „Битка на Сутјесци“, „Валтер брани Сарајево“ и др. О серији „Отписани“, која је осим прве епизоде, чиста измишљотина, не вреди трошити ни речи. У режији Вељка Булајића снимљен је и филм „Велики транспорт“. Остаје нам да се надамо да ће објективна историографија ускоро утврдити како је то конвој из Срема са више од сто запрежних кола, са 1.100 добровољаца, под борбом прешао 300 км поред немачких и усташких упоришта, при том прешао пругу Београд-Загреб и две реке, Босут и пловну Саву, и стигао у Босну.

Матић је у једном разговору за неки од наведених портала изјавио и да у Срему током Другог светског рата није било четника. Пошто је одређени број православних Срба из Срема, из Карловчића, Буђановаца, Прхова, Сремских Михаљеваца, Великих Радинаца, Мартинаца, током 1944. и 1945. године, од стране партизанских преких судова осуђен на смрт и убијен управо због припадништва четничкој организацији, постоје две могућности. Или Матићева изјава није истинита, или су ти људи „суђени“ и „пресуђени“ по лажним оптужбама. Треће нема.

Један љубитељ историје из Новог Сад је дошао до сазнања да у околини манастира Велика Ремета почивају угледни Земунци, углавном трговци и државни чиновници, код манастира Врдник око 800 младих официра који су довезени пред
сам крај рата под чудним околностима и ко зна одакле, а да су у околини
манастира Бешеново побијени бивши председници сремских општина за
време Краљевине, као и сви учитељи који нису били на комунистичкој
линији, па су због тога стављени на црну листу.

Матић, партизански првоборац из Срема, више није жив, а ми смо остали ускраћени за одговор које су тачно партизанске формације запалиле неке од српских православних манастира на Фрушкој гори. Конаке манастира Јазак на Преображење 1942. године, манастир Кувеждин такође 1942. године, конак манастира Мала Ремета, те манастир Ново Хопово на Велики Четвртак 1943. године, пошто су га претходно опљачкали.

Остали смо ускраћени и за одговор, ко је 1944. године убио угледног српског домаћина, Светислава Ранитовића из Суботишта код Пећинаца, чији је син био у партизанима и ко је претходно запалио библиотеку његовог оца, Негована (1864-1940), црквеног појца, добротвора, члана Матице Српске, носиоца Ордена Светог Саве. Библиотеку од 18.000 књига!

Срба Петровић