ЧЕТНИЦИ И МАЂАРСКА 1941-1944.

10/07/2025

Када је дошао на висок положај у Будимпешти, пуковник Ујсаси јавио се Дражи, свом колеги из доба службе у Прагу. У име мађарске владе, понудио је оружје и муницију и затражио помоћ за прелазак на страну Западних савезника. Ове контакте социјалистичка историографија означила је као Дражину ”сарадњу са фашистима”, али све је ишло другим током
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Прву фазу рата у северним српским крајевима обележила је ликвидација хиљада људи од стране мађарских окупационих трупа, почетком 1942. године. У једној згради крај Саборне цркве у Новом Саду, Мађари су априла 1941. пронашли спискове српских патриота, националних првака и припадника четничке организације, који су потом међу првима бацани под лед у Дунав и Тису. Као што ћемо видети, мађарске окупационе власти сматрале су да је јануара 1942. године почео четнички устанак у Бачкој, што после рата, разуме се, никад није поменуто.
Вест о свирепим злочинима потресла је и мађарску јавност. Председник странке малих поседника (”киш газда”) у мађарском парламенту, Ендре Бајци Зилински, за велики злочин оптужио је директно владу Ласла Бардосија. Оптужбу је подржала већина посланика и Бардосијева влада је поднела оставку. Нова влада, коју је основао Калај Миклош, покушала је да ублажи ”дотадашњи драстичан и нечовечни режим”, наводи Марко Милуновић Пипер, додајући како се ”тек тада могло мислити на организовање покрета отпора Драже Михаиловића”.110
На северу Србије Дража је основао Горски штаб 261, који је покривао 14 срезова Бачке и Барање. Сем што је организовао људство за преузимање власти ”у даном моменту”, овај штаб послужио је и за ширење обавештајне службе према Мађарима. С друге стране, најдаље 1943. године и сами Мађари су видели куда их води савезништво са Немцима, па су потражили везе са Западним савезницима, и то најпре преко четничке организације.
Августа 1943. године, Немцима иза леђа, у Београд је из Будимпеште дошао мађарски пуковник Золтај, ради састанка са пољским официром Михаилом Јакубовским Левандовским (”Капетан Наш”). Потом су капетан Левандовски и Марко Милуновић путовали у Будимпешту, где су ”одлично примљени” у кругу поверљивих људи Миклошеве владе. Пуковник др Гарзуљи, шеф обавештајне службе мађарског Генералштаба, причао им је између осталог и о четничкој организацији у Бачкој и Барањи. Рекао им је да су детаљни подаци добијени од комунисте Бошка Сименђића, кога је једна партијска ћелија убацила у Горски штаб 261. Комунисти су, тако, успешно обавили задатак, али нису уочили политичке промене у Будимпешти.
Поруку са тајних састанака у мађарској престоници, Милуновић овако сажима:
”Мађарска влада желела је сарадњу са Равногорским покретом, јер су схватили шта их чека када Совјети окупирају Мађарску. Веровали су да је Дража и Југословенска влада у егзилу у положају да утиче на ‘савезнике’ да ‘марширају преко Југославије и стигну у Мађарску пре Совјета’. Мађари ради тога слали су своју делегацију у Цариград која се састала са пуковником Перићем, који је био повереник Владе у егзилу, ради договора о заједничкој сарадњи њихових и равногорских војних снага. Архива пуковника Владимира Перића и Југословенске владе у егзилу, вероватно да знају о томе много више од мене, бар онолико колико ми је причао Золтај у поменутом кабинету.”
Реч је о кабинету генерала Иштвана Ујсасија, шефа мађарске јавне безбедности.
И у четничким документима о Мађарима најпре се наилази на злочин с почетка 1942. године. ”Податке о мађарским зверствима доставити на Вучковића за Драгослава”, писао је Дража 5. јула 1942. године мајору Жарку Тодоровићу, команданту Београда и Северних покрајина.111
Као и остали, евидентирани су и мађарски злочини, а имена починилаца слата су међународној комисији у Лондон. Дража се тада налазио у покрету према Херцеговини, па је послове те врсте обављао потпуковник Драгослав Павловић из Врховне команде, који је остао у Србији.
Новинска агенција ”Демократска Југославија” пренела је 18. новембра 1943. године резолуцију коју су усвојили ”представници свих округа и већих градова на југословенској територији под мађарском окупацијом”. Делегати су се тајно састали 6. новембра, с тим што место састанка није саопштено. У извештају ”Демократске Југославије” даље је наведено:
”Делегати области Баја и Печуј, које су инкорпорисане у Мађарску на крају прошлог рата против њихове јасно изражене воље, такође су били присутни на овом састанку. Као закључак дискусије једногласно је изгласана резолуција од које вам шаљемо најзанимљивије делове.
Народ ове здраве покрајине под мађарским јармом, изражава путем резолуције коју смо донели ми њихови представници, дивљење за херојску борбу српског народа под смелим вођством генерала Михаиловића широм наше мученичке земље против најварварскијих освајача, без освртања на жртве.
Народ ове покрајине верује у чврсту одлуку нашег вољеног краља и његове владе да учине све што је у њиховој моћи да се сви криви Мађари казне, без обзира на њихов положај, а који су одговорни за убијање више од 30 хиљада невине српске деце, жена и мушкараца. Они се надају да ће послератна Европа бити организована тако да се више никада неће моћи поновити ужаси и грозоте кроз које наш народ пролази од избијања рата, под сталном претњом потпуног биолошког уништења.
Уверени у скоро ослобођење и слободу представници ове покрајине уверавају генерала Михаиловића у своју спремност да наставе са напорима следствено његовим упутствима. Сваки Србин у овој покрајини спреман је на највишу жртву за ослобођење наше земље и Југославију засновану на принципима истинске демократије и социјалне правде.
Потврђујемо наше пуно поверење у представнике ове покрајине у Централном националном комитету.”112
Према томе, резолуција је била у складу са политиком Централног националног комитета, која ће ускоро бити дефинисана у Светосавској резолуцији: тражење граница према неусвојеном захтеву делегације Краљевине СХС на мировним преговорима у Паризу после Другог светског рата, уз захтев за кажњавање ратних злочинаца.
Генерал Иштван Ујсаси, који је у међувремену доспео на још већи положај, у ово доба већ је покушавао да ступи у директан контакт са својим предратним пријатељем – ђенералом Дражом. Наиме, обојица су били војни аташеи у Прагу.
Из Дражиног радиограма потпуковнику Радославу Ђурићу, од 5. децембра 1943, видимо да је за везу са Мађарима био заинтересован и британски пуковник Вилијем Бејли. Дража је затражио инструкције за индустријалца Владу Андрића, који је био спреман за пут на север, али Бејли није реаговао, свакако због новонастале политичке ситуације. Зато Дража више није хтео да чека Бејлијев одговор, већ је наложио Ђурићу да Андрић крене ”само за наш рачун”. Даље у радиограму стоји:
”Влада Андрић треба да обиђе Бачку, а ако има могућност да оде у Пешту, било би добро да се нађе са ђенералом Ујсасијем, који је био са мном војни изасланик у Чехословачкој. Он је тражио везу са мном за рад противу Немаца.
Као моју легитимацију код Ујсасија нека му каже да ми је он у Прагу помогао да добавим радио апарат ‘орион’. Нека га поздрави, нека му каже да сам још једног човека упутио код њега, али се он није вратио. Нека му каже да очекујемо од њега конкретне предлоге. Ђенерал Ујсаси је помоћник мађарског начелника главног ђенералштаба. Известите да сте разумели и нека одмах иде на пут.”113
Није познато ко је тај други човек, али зна се да је до Ујсасија стигао агент команданта Војводине, мајора Драгише Ракића, који је о томе поднео реферат Дражи 9. фебруара 1944. године. У реферату се поред осталог каже:
”У вези раније понуде Мађарске владе за успостављање везе са Вама и Ваших упутстава на овоме, извештавам вас у следећем:
Крајем јануара 1944. године (око 28. јануара), мађарски функционер преко кога Арсен одржава везу, био је у Будимпешти позван од стране пуковника Ујсасија који му је саопштио следеће:
‘Одмах по пријему Вашег извештаја о успостављању канала са ДМ известио сам председника владе Калаја који се живо интересовао за ову везу’. Даље је пуковник Ујсаси рекао да само чека писмени позив од ДМ па да дође на састанак који му ДМ закаже. Том приликом му је поновио пуну готовост Мађарске владе да са ДМ успостави сталну везу и да му, у најширим границама могућности, у свему изађе у сусрет, као и да покуша да у најлојалнијим разговорима са њим (са ДМ) нађе предуслове за решење мађарско-српских односа после рата. Овај функционер замолио је Арсена следеће: потребу за апсолутном дискрецијом по целој овој ствари…”114
Не зна се ко је ”Арсен”, а Ракић даље пише да је поменути мађарски функционер Ласло Хори, помоћник мађарског официра за везу код немачког заповедника за Србију и Југоисток у Београду. Хори је тражио да контакт и убудуће иде преко њега, а Ракић напомиње како се из Ујсасијевог писма види да он до 28. јануара није примио изасланика ког му је Дража лично послао.
Може се претпоставити да је веза мимо Хорија ипак била успостављена, јер на крају документа стоји следећа Дражина белешка: ”Писати Штабу Војводине да није потребно за сада да се веза одржава преко Ласла Хорија”.
Иначе, Ракић је уз реферат послао и чланак из мађарског листа ”Ешти Ујштаг”, писан ”у корист Драже Михаиловића и Срба, како би се из далека припремао терен за споразум са њима”. А Ујсасијева напомена како је спреман да ”у свему изађе у сусрет”, односила се на испоруку оружја и муниције четницима.
Међутим, догађаји су омели обнову предратног пријатељства између Драже и Ујсасија. Већ марта месеца Немци су окупирали Мађарску, осујетивши намере Бардосијеве владе. Мајор Ракић јављао је 6. априла:
”Према резолуцији странке малопоседника у Мађарској, која је ухваћена приликом промене режима, тражи се да Мађарска следује примеру Италије или да се прогласи неутралном, као и кажњавање свих официра који су учествовали у угушивању комитског устанка у Бачкој. Ово се односи на покољ нашег живља на Јовањдан исте године.”115
Нешто касније, 20. априла, Ракић је известио о предисторији немачке интервенције у Мађарској. Сазнавши да Бардоси шаље људе за преговоре са Енглезима у Цариград и Цирих, Немци су им спремили клопку. Започете преговоре са Бардосијевим делегатима наставили су агенти Гестапоа, представљајући се као Енглези. На крају су ”Енглези” најавили Мађарима долазак у Будимпешту, авионом, ради потписивања коначног споразума. Најављени авион заиста је долетео. ”По одржаном састанку, када су Мађари потписали пакт, Енглези се открили као Гестапо. После овога дошло је до познатих догађаја. Зато су извршили самоубиство Бетлен и Апоњи, што је потврђено”, стоји на крају ове Ракићеве депеше.116
Неки детаљи откривени су после рата, на процесу Милану Л. Поповићу (1883-1945), који је пре рата био краљевски сенатор, а током рата посланик у мађарском парламенту. Комунисти су оптужили Поповића за рад на организацији Дражиног покрета у Бачкој, али и за повезивање генерала Ујсасија са пензионисаним потпуковником Цукавцем и ваздухопловним капетаном Миланом Андрином. Поповић је одговорио да је то учинио не по Ујсасијевој, већ по Андриновој молби. Углавном, Цукавац и Андрин су августа 1943, са мађарским пасошима, отпутовали у Цариград, где су се срели са повереником Југословенске владе, пуковником Владимиром Перићем, као и са британским обавештајцима. Андрин се у Цариграду придружио Британцима и рат крај рата је дочекао као њихов пилот.
Поповић је признао комунистима једино да је од Мађара издејствовао ослобађање Дражиних људи, осуђених на тзв. Сомборском процесу. Пресуда за краљевског сенатора гласила је: смрт стрељањем.117
ИЗВОРИ:
110 Писмена изјава Марка Милуновића аутору. Милуновић је био један од људи задужених за рад са Мађарима.
111 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
112 Из архиве ”Демократске Југославије” коју је сачувала супруга потпуковника Борислава Тодоровића у Њујорку. Копија у поседу аутора, оригинал предат Војном архиву у Београду.
113 АВИИ, ЧА, К-297, 21/1.
114 Зборник докумената, том 14, књига 3, 337. У напомени уз документ, комунистички историчари пишу о ”везама Михаиловића са мађарским фашистичким круговома”, мада је несумњиво реч о напорима да се Мађари извуку из фашистичке коалиције.
115 и 116 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4/1.
117 Опширније: Бранислав А. Жорж, Краљевски сенатор, Нови Сад, 2003.
(Из књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, 5. том)