Арнаутски геноцид
ЧЕТНИЧКЕ ПРИЧЕ
Арнаутски геноцид
Скоро сви Срби Новог Пазара и Рашке били су у четницима, бранећи се од арнаутско- муслиманског терора
Пише: Венцеслав ЛЕШЕВИЋ
Једном ми је Милан Булајић рекао да би за исправљање наше историје од Другог светског рата наовамо, требало користити и преживеле сведоке, док их још има живих.
Подржавајући ту идеју, дајем свој прилог.
Ми, преживели, и још живи, можемо дати доста података, нарочито ми са села, који знамо ко је, кад, и од кога страдао.
Мени је сада 60 година, и из детињства сам доста запамтио, а поготово у време непосредно после Другог светског рата, када је трајао нељудски лов ОЗНЕ на преостале српске борце.
У Врачевском батаљону Дежевске бригаде зверски су, са леђа, побијени, следећи четници:
1. Лешевић Спасоја Живко, рођен 1912. године, у селу Трстеник, командант батаљона, убијен на Голији 1947. године, ожењен, за собом је оставио сина сироче.
2. Томовић Панте Трајко, четник из села Баре, тадашње општине Врачево, сада Лепосавић, ожењен, отац једног детета, убијен заједно са Живком на Голији, у зиму, фебруар-март 1946. године
3. Гашовић Љубомир-Љубо, четник из села Риково, сада општина Лепосавић, отац четворо деце, убијен после рата, не знам тачно где и када.
4. Радосављевић Јован, четник из села Риково, неожењен, убијен с леђа у њиви испред куће, на очиглед рођене мајке.
5. Радисављевић Жарко, убијен заједно са Јованом, четник, неожењен, из села Врачево, засеок Живодере.
6. Радисављевић Љубомир Љубо, четник из села Заваде, ожењен, отац двоје деце, убијен после зверског мучења и мрцварења.
7 Радисављевић Витомир – Вито, четник из села Заваде, ухваћен жив, али се више жив није нигде појавио.
Све су ово четници из тадашње општине Врачево, сада Лепосавић. Једино Живко из Трстеника припада општини Нови Пазар.
Последња четнича двојка, Бранимир “Гамбеш” и Петар, убијени су у септембру 1952. године, на једном шумском пропланку код села Копривница, у општини Нови Пазар.
ПЛАКАЛО СЕ СРЦЕМ
Негде у фебруару или марту 1947. године, код тзв. Враћенице, на Голији, комунистичка потера побила је осморицу четника. Али, вођама тих комунистичких потера то није било довољно, већ су наредили сељацима да помоћу волујских санки, по снегу, превезу лешеве тих побијених четника у Нови Пазар. Затим су те лешеве изложили на сточној пијаци у Новом Пазару, да их народ гледа као ловачке трофеје. Није тешко претпоставити како је било родбини и пријатељима тих побијених четника, када су их тако унакажене и измасакриране, мртве гледали, а да истовремено нису смели ни јаукнути, а камоли сузу пустити. И ја сам их гледао, као дете од осам-девет година, јер је међу убијеним четницима био и мој стриц Живко Лешевић.
Плакало се срцем, а не очима.
АРНАУТСКО ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
У току рата Срби овог краја масовно су приступили четницима Такорећи сви које Немац није заробио. Ово се нарочито појачало крајем 1941 године, после најезде муслиманских Арнаута, који су приступили етничком чишћењу Срба око Новог Пазара, Врачева, дела Рашке и Лешка. Све Србе претерали су преко реке Ибра уз Копаоник Живот је спасио само онај ко је успео да побегне, а Арнаути су све што је српско спалили и сравнили са земљом. Сваки Србин који је могао да носи пушку, тада је приступио четницима. И ти људи, који су пошли у одбрану свог огњишта, постадоше народни непријатељи!
Што се комуниста тиче, у току рата били су безначајно малобројни. У врачевској општини постојала је мала партијска илегална ћелија са 4-5 чланова, али су ти илегалци, после рата избили на високе положаје и били главни егзеутори у злостављању народа.
Доста људи који су били у четницима после рата се предало па су добили дугогодишње казне робије по 10 и више година. Али, неки се нису предали – радије су гинули него да трпе тортуру на вишегодишњој робији.
Главни Титови егзекутори, пошто су завршили посао у дежевском и студеничком срезу у Новом Пазару и Рашки, повукли су се у Београд у удобне станове и виле. Ево их, овде, на Сењаку, огледају се у Сави и купају на Ади, а неки су добили и места у дипломатским, конзуларним и привредним представништвима Југославије у иностранству, све до пензионисања. Рецимо, челник ОЗНЕ у Новом Пазару, који је после “обављеног посла” прешао у Београд, а затим у југословенско привредно представништво у Чехословачкој. Други је постао познати државно-политички функционер Србије, саградио вилу у Барајеву и сада је у пензији, а трећи је из Новог Пазара прешао у челнике полиције у Краљево, а касније у адвокате.
(Број 207, 17. септембар 1997)
