Мој друг Властимир
Мој друг Властимир
Храбри четничи пушкомитраљезац није се дао комунистима
Властимир је сачувао заставу Другог равногорског корпуса, и та је ратна застава давно стигла у Канаду, у Музеј четничког покрета
Пише: Душан СТРИЗОВИЋ
Написаћу вам шта знам о Властимиру Достанићу, војнику и јунаку Равногорског покрета. Покојни Властимир је ступио међу равногорце почетком 1943. године.
ДВА БРАТСКА ПУШКОМИТРАЉЕЗА
Разлог његовог релативног кашњења у ослободилачком покрету је у томе што је хтео да се ожени. Просио је руку Слободанке Томашевић из села Самодраж. Када му то није успело, прикључио се четницима. У његовој кући је била радио станица Другог корпуса. Како је у борбама показао велику храброст пребачен је у пратећу чету команданта љубићких бригада капетана Радише Чековића. По формацији постојале су прва и друга Љубићка бригада. Првом бригадом је командовао поручник Милун Савић, а Другом Секула Тешић, обојица из Брђана. Ја сам припадао Првој љубићској бригади и првој чети. У пролеће 1944. године, у борби против комуниста у Каони код Драгачева сретосмо се и пуцасмо један крај другог по српским издајицама. Властимир је имао немачки митраљез “Зорк”, а ја чешки “Брно”.
Пре неколико година, игром случаја разговарао сам са Војином Јовановићем, званим Џукела, иначе тада командантом Седме бригаде у Другој пролетерској дивизији, о борби на Каони. Питао ме за бројно стање четника. Рекох му да нисам сигуран, он рече да је четника било око 4.000, а њих, комуниста, 400. Могуће, рекох, али ми смо ту битку изгубили јер четници нису желели братоубилачки рат, да пуцају на Србе, макар они били и комунисти. Код нас, четника, је 95 посто бораца избегавало да пуца у живу мету, сем у Немце, а 5 посто је пуцало на свакога ко није за Краља и отаxбину. Рекох то да је код њих, комуниста, тај однос у процентима био обрнут. Џукела ме упита ком проценту сам ја припадао. Одговорих му.
“Онима у мањој групи!”
Затим ми је испричао да у тој борби у Каони они имаше великих проблема са једним нашим положајем на узвишици, одакле су дејствовала два пушкомитраљеза. Рекох му да смо то били Властимир Достанић и ја. Исприча Џукела да га је у Прислоници неко позвао да изађе испред куће. У дворишту је био четник са упереним митраљезом у њега. Срећом по Џукелу, оружје је заказало: био је то Властимир Достанић.
БЕКСТВО ИЗ ЗАТВОРА
У јесен 1944. године, у селу Пријевору, подно Каблара, моја чета водила је борбу против Немаца око пруге. Ми смо пришли прузи с доње, а Немци с горње стране. Ја сам ишао право једним пропустом, испод пруге, и када сам већ ушао у пропуст, Немац је, такође, био у пропусту испред мене. Опалим из пушкомитраљеза, првог убијем, а двојица Немаца иза дигну руке увис. То су били моји први заробљеници, наочиглед целе чете и мојих земљака из Брђана, Прислонице и Соколића. Тај Немац кога сам убио, носио је брзи шарац Подофицир одликован гвозденим крстом, код Стаљинграда. Уз помоћ мојих другова извукао сам пушкомитраљез из Баре, који је Немац испустио при погибији. Убрзо се појави Властимир, приђе ми, и замоли ме као брата, да му дам тај митраљез, он ће мени дати његов, биће ми кориснији због физичке грађе. Без двоумљења пристадох, и дадох немачки шарац. Властимир баци митраљез на раме, и оде.
Када су четници, после рата, разбијени, покојни Властимир се крио у својој њиви под гомилом шаше. Њива је била близу Прељине, а то село је, као легло комуниста, било пуно војске. Отац Властимиров долазио је повремено доносећи сину храну кришом. Једног дана, комунистима би сумњива гомила шаше у њиви, коју нико не помера. Припуцаше по шаши и ранише Властимира у грудни кош. Ухапсили су га, и онако непревијене ране спровели у затвор, где му је та рана, без неге, прерасла.
Убрзо је пуштен из затвора јер га нико није тужио за злодела. Присилно је мобилисан у партизански допунски батаљон у Чачку.
Априла месеца 1945. године, ја сам се налазио у чачанском затвору са својим саборцима. Једног дана, под јаком стражом, поведоше нас на купање. У кругу касарне, угледа ме Властимир, познаде и поче да се грли и љуби са мном. Партизани скочише, уз повик и псовке, да нас раздвајају. Властимир јак, и кћо од брда одваљен, побаца их около, и рече на уво да ће ми помоћи да побегнем. Рекох му да сам већ лежао у судском затвору.
Било је бесмислено крити се у шуми, јер сам Озну већ преживео Властимиру сам рекао да нећу да бежим, јер ћу вероватно робијати и преживети. А ако побегнем постоје велике шансе да ме ухвате, а после ми спаса нема.
Властимир рече да ће он побећи. После два-три дана, тако и би. С њим је пут шуме нестао и Душан Вићентијевић, његов школски друг.
Властимир је сачувао заставу Другог равногорског корпуса, и та је ратна застава давно стигла у Канаду, у музеј Четничког покрета.
(Број 207, 17. септембар 1997)
