Кесеровић и Смиљанић
ЧЕТНИЦИ
Кесеровић и Смиљанић
Како је погинуо потпуковник Душан Смиљанић и како је ухваћен потпуковник Драгутин Кесеровић? Преносимо текст из “Канадског србобрана” који побија лажне комунистичке верзије
Пише: Никанор Л. ПАЉИЋ
Очекивао сам да ће неко, можда, од преживелих учесника тог кобног дана, изаћи жив, те да као лични учесник у борби напише нешто о хватању и смрти ова два српска јунака. Пошто, очито, нико није преживео тај кобни дан, а добивши неколико опомена из Отаxбине, као и последњу поруку која гласи: “…Попче, не могу да се потпишем, али сматрам да знаш ко пише; зато те опомињем и молим да напишеш онако како сам ти у крагујевачком затвору испричао о смрти Дујиној, оца и сина, као и ћерке Ранђић и других; а и о хватању Кесеровића. Не знам да ли сам имао прилике да ти испричам и о Драгану Топаловићу из Чумића, који је био, тада, у затвору са тобом и Жиком…”
Зато, ево, ја, не увеличавајући ни речи, износим пред читаоце, поштоваоце, преживеле сараднике и сапатнике, судбину ова два див-јунака, следбеника наших старих народних предводника.
ПОТЕРЕ У БОСНИ
Половином јула 1945. године налазио сам се у затвору код комунистичке олоши у Крагујевцу, где сам доведен, заробљен у Босни код Младиковине, 27. априла. Једно после подне, седео сам са покојним капетаном Жиком Павловићем, командантом Прве крагујевачке бригаде и капетаном Урошевићем из околине Ћуприје. Пошто смо сва тројица осуђени на смрт, то смо некако тешили један другог; убијали време причама, да бисмо лакше сачекали смрт. Капетан Урошевић, страховито мучен, био је готово изван чисте свести и увек само понављао да је он “почео борбу против Немаца пре од комуниста”. Док смо ми разговарали, приђе нам један младић родом из Груже, из села Н, а кога сам при одступању за Босну испред Руса, видео први пут у Дујином штабу, као омладинца, у Каони. Поздравили смо се, као и обично, кад нови затвореник уђе, и питамо ко је жив, и ко је и где погинуо? Прво што смо Жика и ја питали беше: “Шта је са Дујом Смиљанићем, мајором Ацом Милошевићем, капетаном Марком Музикравићем?” Новодошли нам рече да пазимо да ко од агената не приђе и поче да прича:
“Капетана Марка Музикравића је последњи пут видео на јужним падинама Јахорине, где су га два рођака носила; са њима је била учитељица Топаловић и један борац из Борча. Марко је тражио да га убију, или да му напуне револвер који је био празан, а он ће то сам учинити. Тешко је дисао, а ногама врло ретко могао да се ослони. Неко је рекао Дуји да се мајор Аца Милошевић, да би избегао јаке потере, са групом од 10-15 сабораца, вратио ка Херцеговини. Да ли је жив, не знам. А Дуја Смиљанић после 13. маја упутио се ка Јахорини, где смо на врху нашли пуковника Драгутина Кесеровића. Са нама је било око 20 људи, а и са Кесеровићем исто толико.
Једног јутра рано пред зору, чу се јака пушчана ватра, на северним падинама Јахорине. Посматрамо и видимо да са пута поред реке Праче, између Устипраче и Праче, туче артиљерија, бацачи и митраљеска ватра, положаје јужно од реке, који су удаљени више километара од нашег заклона. Негде око подне ватра престаде. Дуја и Кесеровић послали су по две тројке, да виде ко је то на кога су комунистичке јединице осуле такву ватру. И ако треба да помогну и бар збуне непријатеља и нашима олакшају да изађу из борбе. У први мрак стиже наша тројка и са њима група од 40-60 четника, на челу са поручником Бошковићем.
КАКО ПРЕЋИ ДРИНУ
После уобичајеног поздрава, Бошковић рече: “Знам да сте гладни и да једете младо лишће и пужеве”. И позва четника који оде и доведе три коња са товарима. Подели нам по пакет двопека и неке мале конзерве. Тада нам Бошковић рече да је напао партизанске камионе и одузео храну и муницију колико је могао да понесе, а остало разделио сељацима, или уништио. Зато га јутрос рано нападају комунистичке јединице из Горажда и Сарајева, састављене од Бугара и Арнаута, (дојучерашњих савезника Хитлера и Мусолинија).
После вечере, Бошковић нам исприча да је срео поручника Филипа Ајдарчића, и да му је исти испричао како је Чичин син, потпоручник ђак Воја, погинуо. Њега је Ајдачић полумртвог под борбом, носио неколико сати. Воја је умро и сахрањен поред једне велике букве, где су урезали на стаблу “Воја”. Бошковић каже да је Ајдачић успео да обавести Чичу.
Даље Бошковић прича да је наишао на лешеве мајора Певца (Словенца) и још два војника (Певец је био шеф главне радио станице од 23. маја 1942. године на Голији). Бошковић каже да је посреди пљачка локалних дезертера или других. Бошковић наглашава Дуји и Кесеровићу да је најбоље да се врате и покушају прелаз Дрине између Фоче и Горажда, а да ће сутра, када види где су отишле партизанске јединице, покушати да пређе реку Прачу и да привуче на себе партизанске јединице, и с тим олакша да Дуја и Кесеровић лакше пређу Дрину.
Бошковић је оставио неколико тројки које прате покрет партизанских јединица. Изјутра рано видели смо како се партизанске јединице крећу ка врху Јахорине – ка нама. Међутим, око 9 часова, чула се пушчана ватра западно од нас- од Требевића. Колоне стадоше и после неколико минута видесмо ракете уперене одакле је ватра долазила. Партизанске колоне скренуше у правцу ватре. Вероватно да је то био Рачић. Бошковић нам објашњава како и где да пређемо Дрину: на једном малом завијутку Дрине, где са друге стране постоји мала усамљена кућа из које је старији брат као четник погинуо у борби са партизанима 1943. године, а млађи, мајка и две сестре су сами. Отац је у заробљеништву.
КЕСЕРОВИЋ ПРЕПЛИВАВА ДРИНУ
У међувремену стигле су Бошковићеве тројке. Поздрависмо се и Бошковић са својима оде доле низ планину преко реке Праче и Романије, ка Деветаку, а ми опрезно ка назначеном прелазу на Дрини. Преко ноћи стигли смо недалеко од Дрине, поставили заседе и легли да спавамо. Освануло је лепо и сунчано јутро. Дуја, Кесеровић и мајор Јововић догледима посматрају околину. Цео дан смо посматрали и извиђали и пажљиво прилазили назначеном месту за прелаз. Нигде никог, осим што смо спазили догледом неколико камиона од Калиновика и Фоче ка Горажду. Пред сам мрак поручник “Баја”, Петроније Бајић, са неколико својих и Кесеровићевих војника, оде да испита најлакши прелазак Дрине. Рано сутрадан стиже Баја и извештава да је све мирно и да има један пропланак испод нас, баш поред Дрине, преко пута назначене кућице.
Одмах смо у колони по један, у размаку, кренули ка Дрини, посматрајући десно и лево побочне тројке, да ли дају какав знак. Стигли смо на ивицу пропланка, више кога је добар део био пошумљен. На ивици пропланка посматрали смо ону страну Дрине и видели једну кућицу, обор и шталу за овце. По претходном договору између Дује и Кесеровића, Кесеровић има да преплива Дрину и нађе чамац за све нас. Да би били сигурнији, остали смо у шуми више пропланка цео дан и наизменично посматрали околину. Нигде никог!
Освануо је кобни дан. Сунце сија и обасјава наш пропланак. Западно од нас, негде у даљини, чује су борба. Вероватно Бошковић. Пропланак је био неколико стотина квадратних метара. На њему су Немци и усташе посекли два велика дрвета и спустили их низ Дрину за неку употребу. Кесеровић устаде, узе доглед од мајора Јововића, погледа кућицу и околину, пољуби се са Дујом и свима осталима, најзад и са мајором Јововићем, и рече му: “У случају да се мени нешто деси, ти настави са људством до нашег краја. Богу хвала да смо ми ослободили Крушевац од Немаца, и наш народ то добро зна.” Узео је свој официрски шињел у који је завио похабане чизме. Пушкомитраљез и револвер веза каишем. О појасу је висила кама, још из Првог светског рата. Затим позва једног свог наредника, а Баја рече мени: “Пођи и ти са господином пуковником!”
Пуковник Кесеровић и нас двојица, трчећи у сагнутом ставу, упутисмо се ка Дрини, стигли смо до Дрине и уђосмо у шибље доста густо на лакту реке. Ту се исправисмо. Кесеровић узе доглед, посматра кућицу и околину. Осврте се и једном руком даде знак Дуји и Јововићу да је стигао. Ствари завијене у шињелу стави на леђа, веза добро каиш око себе, што му ми помогосмо; с нама се пољуби и пре него што је скочио у воду чусмо овце како блеје. Кесеровић узе доглед и позади оваца спази две девојчице, па нам рече: “Лезите овде и не мичите се. Ако се ја не вратим до првог мрака, вратите се код потпуковника Смиљанића и мајора Јововића. Склањајте се, јер значи да сам ја пао!” – Сузе бистре као бисер скотрљаше се на оронуло лице. Прекрсти се и скочи у воду.
Доста је добро пливао до половине Дрине, али ту га ухвати матица и поче борба. Вода га поче носити брзо, али стари пливач загњури се дубоко у воду и избеже катастрофу. Око 200 метара изби из воде и поче да плива ка обали. За неколико минута доплива до обале, ухвати се за једну грану над водом. На себи није имао завијено одело у шињелу; вероватно у борби са брзом воденом струјом, да би лакше испливао, он је одрешио каиш и изгубио све што је имао. Сада, на обали, очима тражи своје одело, држећи само каму у десној руци. У кратким гаћицама опружио се на траву за десет минута. После малог одмора диже се и седе, машући нам да је жив. После осматрања, кроз шибље,устаде, одсече грану и направи штап, вероватно да се брани од пса код оваца. Још једном се прекрсти и изађе из шибља на чистину, преко баштице упути се кућици, неколико стотина метара удаљеној од Дрине. Дошавши до девојчица, са њима је нешто разговарао, вероватно о ситуацији у околини. То је било око 10 сати пре подне. Затим се упути са девојчицама ка кући.Видели смо како је обишао са запада кућицу и вероватно ушао на врата која су окренута истоку. После неколико минута обе девојчице изађоше из куће, утераше овце у обор и поново уђоше у кућу.
ПАРТИЗАНСКА КЛОПКА
Чекали смо дуго. Једна девојчица изађе, набра неко зеље у башти и оде натраг у кућу. Наредник погледа у сат. Било је 2 сата после подне. Ми лежимо и чекамо ма какав знак од Кесеровића, не скидајући очи са кућице и околине. Негде око три сата одједном са правца кућице преко брда појави се један мали авион, над нама направи полукруг и одлете низ Дрину. Нас двојица, лежећи, погледасмо се. Осећали смо као да се нешто догађа. Гледамо, овде је Дуја са људством. Сишао је из велике шуме у мали шипраг да се суше, јер је преко ноћи падала киша. Сви су полегали у једну дубодолину и нису се мицали. Појава авиона изгледа да је Дују узнемирила. Авион се опет појавио, направио полукруг над кућом у којој је био Кесеровић и изгубио се иза брда.
Кесеровића нема да да ма какав знак! Кућу са северо-источне стране нисмо могли осматрати, јер је била ограђена неким прошћем, а пола заклоњена шталом и обором. Негде око 5 сати видесмо далеко преко брда ка Горажду, белу ракету. Погледасмо на кућу, па горе на Дују. Неко нам маше и даје знак да се не мичемо. Ми се решисмо да се један од нас потрбушке одвуче горе код Дује и видимо шта да радимо, али чусмо неколико појединачних пушчаних метака и један кратак митраљески рафал. Погледасмо ка Дуји. Видимо једну тројку да трчи из шуме ка Дуји. Наста комешање. Нама се не даје никакав знак да се повлачимо. Дуја погнут даје војницима знак да се повлаче десно, ка Фочи. У том тренутку отвори се јака ватра са виса од Горажда. Дуја и остали устадоше и пођоше ка назначеном правцу – Фоча. Успели су да претрпе до следеће дубодолине, када их пресрете ватра и са те стране. Сви полегаше. Ми гледамо горе одакле је ватра долазила и видимо да стрељачки строј избија на ивицу пропланка. Сада се отвори ураганска ватра са свих страна, осим од Дрине. Лаки и тешки бацачи и митраљези тукли су место где је Дуја био у дубодолини. Нас двојица се полако потрбушке увукосмо дубље у шипраг на обали Дрине и стално гледамо више нас одакле ватра долази. Дуја са својима се не миче и не пуца. Стрељачки строј крете ка Дујином месту. Дујини војници отворише ватру са појединачним метком (нису имали много муниције). Стрељачки строј се повуче у шуму и наста бесомучна ватра из свих оруђа. Бацачи су били тако прецизни, да су тачно погађали место где је Дуја лежао. Чули смо јаук. Видимо Дују рањеног, где се са Бајом договара. Нама опет руком даје знак да се не мичемо. Видимо мајора Јовановића да пузећи прилази Дуји; нешто разговарају. Одједном ватра преста и чујемо глас:
“Душане, Дујо Смиљанићу и остали, предајте се! Ухватили смо пуковника Кесеровића Драгутина!”
Дуја ћути; нешто разговара са Бајом и мајором Јовановићем. Лежећи гледа на све стране и показа руком у правцу шуме, одакле је долазила мања ватра. Видимо Мила Ранђића, са оцем се спушта мало ниже где је био учитељ Лазаревић са неколико четника. Баја и Воја ађутант устадоше, отворише ватру из митраљеза и потрчаше сви узбрдо ка густој шуми. Нису кренули ни десет корака, када се опет отвори паклена ватра из свих оруђа. Сви попадаше, вероватно рањени. Чујемо јаук. Видимо Бајину супругу Миланку, Ранђићеву ћерку, како кука над Бајом тешко рањеним. После неколико минута ватра престаде. Исти глас се чује о предаји. Учитељ Лазаревић устаје са неком белом крпом и маше вичући: “Не пуцајте!” Стрељачки строј се појави на ивици пропланка. Из Дујине групе чујемо неколико појединачних метака из пушака и из аутоматског оруђа. Јауци рањених се чују.Видимо Дују, крвавог, једва се вуче. Учитељ Лазаревић избезумљено виче: “Не пуцајте! Предајемо се!” Али меци из Дујине групе натераше комунисте те опет отворише паклену ватру. Видимо да учитељ Лазаревић и још тројица, сви изрешетани, падоше. Бацачи су копали земљу и кидали малу шуму око Дујине групе. Видимо како делови тела лете у ваздух. Сва оруђа су ућутала осим бацача, којима су руковали Италијани.
Последњи пут смо видели тешко рањену Бајину супругуМиланку како кука, зове брата Мила и оца по имену. Видимо и тешко рањеног Дују, како се сав у крви вуче ка Дрини. Бацачи га погодише и у оној прашини нисмо ништа могли да видимо. Видимо неколико ракета, ватра престаде и чујемо познати глас: “Ако је ко жив, предајте се!”
ЗАЈЕДНИЧКА ГРОБНИЦА
Стрељачки строј опрезно ступа. Када су се приближили месту где је Дуја био, видимо једну крваву руку, диже се и покуша да баци бомбу. Бомба паде и експлодира над њим. Стрељачки строј се повуче у шуму и опет поче ураганска ватра са свих страна и из свих оруђа. Они преко Дрине отворише ватру преко нас. За десет минута, са места где је био Дуја, видели смо само прашину и делове људског тела како лете у ваздух. Опет ракете и исти глас: “Другови, прилазите опрезно и забележите шта сте нашли код кога и име…” Стрељачки обруч прилази гробници Дујиној и осталих. Видимо како преврћу комаде тела и као лешинари говоре разним језицима. Чујемо глас: “Друже пуковниче, не можемо распознати ко је ко, чак и оружја су им поломљена од наших бацача…”
Борба је престала. Прашина се полако слегла. Лешинари комунистичког олоша свих народности – Арнаута, Бугара, српског и хрватског олоша – преврћу комаде раскомаданог тела, првих и правих бораца против нацизма и фашизма, чија је борба настављена по срамној капитулацији када је комунистички олош викао “Москва-Берлин”, а Броз са својим крвождерима седео у Београду недалеко од немачке команде, све до 22. јуна 1941.
Комунистичка руља се повукла на знак трубе. Затим дођоше десетак сељака са ашовима и лопатама, праћени четом Озне. Ископаше велику рупу и ашовима и лопатама покупише комаде људског тела и бацише у заједничку гробницу, затрпаше све заједно и набацаше горње по врху.
Сунце је већ било зашло за планину и спуштао се мрак. Нас двојица смо лежали непомично, све док се није потпуно смркло и ослушкивали да се није негде неко прикрио. Око 10 часова по ноћи, пузећи опрезно, дођосмо до Дујине гробнице и осталих. Наредник разгрну руком бодљикаво трње и грање,прекрсти се и три пута пољуби земљу измешану са крвљу наших сабораца и мученика, са којима је од првог дана рата па до данашњег дана живео и борио се за свој народ. То учини, и ја се са великим болом сетих свих погинулих са којима сам провео тешке дане кроз Босанску голготу. Навукох опет трње и грање, повукох се и седох поред наредника. Сузе нисмо могли да пустимо од превеликог бола. То смо учинили сутрадан, када смо се пробудили на другој обали Дрине. Пузећи ка Дрини, случајно наиђосмо на једно подугачко уже, што нам је помогло да препливамо Дрину. Обишли смо кућу и зора нас је затекла подалеко од куће. Завукосмо се у један поточић, обрастао разним ситним шибљем и трњем. Пробудили смо се после подне. Тек тада нам цео јучерашњи призор изађе пред очи. Нисмо могли да говоримо, већ смо само плакали; све док се сузе саме не зауставише и осушише. Нашем болу није било краја. Питали смо један другога, да ли је неко од троје у позадини можда остао жив? Глад нисмо осећали, иако ништа нисмо јели.
У првом сумраку чули смо неке кораке. Кроз густо шибље нисмо могли распознати ко су пролазници. Чули смо шапат: “Седи, не мичи се”. После неколико минута почео је опет шапат. Из разговора смо видели да су то локални четници. Такође смо пули разговор о јучерашњем догађају. Убеђени смо да су то четници, изашли смо из заклона. Казасмо им да смо ми из исте групе која је изгинула јуче и групе пуковника Кесеровића. Дадоше нам да нешто поједемо и ми им испричасмо шта се све и како десило. Они нама испричаше да су били одмах обавештени када је девојчица дошла у Ознин батаљон и тражила брата. Преварила се и поверила све једном лукавом комунцу. Они су добили извештај да се један високи Дражин официр налази у назначеној кући. Похитали су да Кесеровића обавесте, али је било касно. Батаљон Озне је већ био опколио кућу када је њихов обавештајац стигао (била је девојка). Када су ознаши (милиција) стигли, десеторица су ставили кокарде на капе и пришли кући као четници. Домаћица им је рекла да се официр налази у малој појати поред куће, да спава, и да је без одела. Ушли су у појату, Кесеровић је спавао, покривен ћебетом и сламом. Пре него што се пробудио, био је везан. Дали су му неке старе панталоне, кошуљу и похабане цокуле и тако везаног, са домаћицом и другом кћерком, одвели у правцу Фоче. Кажу да су посматрали борбу која је вођена против Дује.
Одморили смо се, добили водича до идућег четничког места. Нас двојица смо се растали на Јавор планини.
Ето тако се завршио живот потпуковника Душана “Дује” Смиљанића, поручника Петронија “Баје” Бајића и делимично се уништио живот часне породице Ранђића из села Суморовац код Груже.
Пуковника Драгутина Кесеровића комунисти су одмах спровели у Београд. Тамо му је било суђено, заједно са мајором Војом Лукачевићем, кога су енглески командоси предали Шегртовој дивизији код Читлука, недалеко од Мостара. Кесеровић се на суду држао јуначки. Чак, када су му саопштили смртну пресуду, насмејао се и рекао им: “Од вас ништа боље нисам ни очекивао. И вама ће црни петак доћи”.
Слава див-јунацима, пуковнику Драгутину Кесеровићу, потпуковнику Душану Смиљанићу, и осталим командантима и четницима, палим за слободу српског народа,у борби против безбожника и комунистичких тирана!
(БРОЈ 220, 1. новембар 1998)
