Развојвођење
- 24/04/2013
ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ
Развојвођење
Војвода Момчило Р. Ђујић јавно је раскинуо пријатељство са др Војиславом Шешељем
У време историјске прославе шестстоте годишњице судбоносне битке на Косову, свима нам се чинило да је почело разведравање на националном политичком небу српског народа. На тој прослави, на самом Косову Пољу, учествовало је милион Срба и Српкиња са својим свештенством, владикама и Патријархом. Свима нам се чинило да долази крај комунистичке владавине, насиља и пљачке над српским народом.
ПАРЕ ЗА АНТИКОМУНИСТИЧКИ РАД
Тада се овамо, међу нама у емиграцији, појави знатан број Срба познатих по њиховом национално-политичком раду и ставу против комунизма. Примали смо их као браћу, веснике српске слободе и васкрса српске државе. Међу њима појавио се и др Војислав Шешељ иза кога су већ стајале године антикомунистичког става и рада, због чега је био и у комунистичким тамницама. Приређивали смо му пријеме, зборове и скупштине по српским насељима Америке и Канаде, а касније и у Аустралији, Енглеској и у још неколико слободних европских држава. У том послу Покрет српских четника Равне Горе, којем сам председник, нарочито се залагао, па смо му одредили и почасну пратњу на његовим путовањима по Америци и Канади, где је говорио пред масама Срба и Српкиња, који су га богато новчано даривали. Неки кажу да је тако сабрао… долара, што може бити тачно. Исто тако, тврди се да је он знатну суму сакупљених прилога оставио у банкама страних земаља. Један мој познаник-родољуб каже да је део новца који није однео са собом оставио у ………. И тачност тога није било тешко утврдити. Али, то није било толико важно у овом случају, јер је главно била жеља да му се помогне и ојача борба против комунизма.
У међувремену, ја сам помишљао: да би можда било добро да га произведем у чин четничког војводе и са њим скројим план обнове организације српских четника који би били под његовим вођством, уведени у борбу за обарање комунистичке тираније и борбу за слободу српства. Браћи саборцима, сарадницима и истакнутим српским родољубима поверио сам ту своју мисао, и сви су били сагласни у томе- да га произведем у чин четничког Војводе, и да планирамо обнову четничке организације и борбе у Отаxбини. На великој свечаности српског родољубља, 28. јуна 1989. године на Богослужењу у храму Светог Ђорђа у Шервилу код Чикага, огласио сам га и произвео у чин четничког Војводе, а на олтару тог храма је положио војводску заклетву пред Владиком Фирмилијином, који га је благословио и светим миром помазао. То је било велико славље у знаку вере у победу и слободу.
ВИСОКИ ЦИЉЕВИ БИВШЕГ ВОЈВОДЕ
Пре његовог повратка у Отаxбину, дао сам му имена људи на које се у оно време могао наслонити, нанизао имена села и градове где је могао сабирати борце. Требало је почети са Динаре. И он је отпутовао. Протекло је прилично времена док ми се јавио. А ја сам очекивао вести о остварењу нашег плана. Путовао је он и појављивао се ту и тамо по Отаxбини, али се мени чинило да све тече неодређено и нејасно. Онда су ми стизале вести о његовом политичком деловању, препиркама са Вуком Драшковићем и, на крају, његовом оснивању Радикалне странке. Затим вести о његовим састанцима и разговорима са српским ……. и ……. Слободаном Милошевићем. Тада сам се уверио да њему није било стало до организовања четника, иако се китио њиховим перјем, него је загазио у партијску политику. Било ми је јасно куд све то води, па сам послао делегацију четничког покрета, моје најбоље и најуже сараднике, у Београд: да покушамо да га одвојимо од партизанске политике и кренемо у остварење четничког плана. Он је делегацију саслушао и казао: “Ни Војвода, ни ви не разумете моју политику. То је политика високог циља који ви не видите”. Тако је казао и веома хладно испратио моју делегацију.
После тога мени је било јасно кога сам произвео у чин Војводе. Зато сам објавио да се кајем што сам то учинио и одричем се сваког његовог рада и става. И молио сам српски народ да ми опрости моја сагрешења у вези са војводским чином Шешељу.
А Шешељ ће у свом даљем раду два пута стати уз С. Милошевића. Онда, кад је народ притерао Милошевића зиду и кад је морао да одлети са власти, 34 Шешељева посланика заједно са Милошевићевим, гласало је у Скупштини против завођења, управо обнове веронаучне наставе по школама, против повратка опљачкане имовине српској Цркви, српском народу и нашој Краљевској породици Карађорђевић, коју је Шешељ толико блатио и срамотио а је у томе и комунисте надмашио. То је била она његова политика “високог стила” по којој је он говорио мојој делегацији у Београду. Ја сам тада био решио да му одузмем чин Војводе којег није достојан, али то тек сада чиним. На данашњи дан бришем га из свих спискова српских четника и одузимам му чин Војводе. Ту моју одлуку објављујем свему српству због тога што је Војислав Шешељ постао верни сапутник, сарадник и саучесник у свим …… и ……. коју је вршио и још врши над српским народом највећи …… и …… тог народа – Слободан Милошевић, комуниста, …… и …… У исто време, молим мој српски род – да ми опрости моју ненамерну грешку о именовању Шешеља за четничког војводу.
Објављујем ову моју одлуку свему српству и шаљем братски поздрав – са вером у Бога, у победу, слободу и обнову српске државе -Краљевине Србије са Карађорђевићима и са молитвом и благословом наше свете Цркве кличем:
Један Бог, један Свети Сава, једна јединствена, света мученичка, саборна и апостолска српска светосавска Црква, и један поносан и непобедив српски народ!
Ову моју одлуку и поруку српству потписујем својеручно и потврђујем са печатом Покрета српских четника Равне Горе.
(Напомена редакције: речи обележене тачкицама су цензурисане због новог Закона о штампи. Извињавамо се Војводи Ђујићу и читаоцима).
(БРОЈ 222, 1. јануар 1999)
с 9��@�p�uot;.
У “Речи младих Срба”, налазе се текстови о разним сферама живота, од оних о селу и економији до оних о култури и потреби опште моралног препорода. Иако документи једног времена и једне генерације, они су по много чему и данас актуелни. Ипак, они су, пре свега, значајни по томе што садрже мисли једне генерације са чијом младошћу је замрла српска идеја. Следствено томе, “Реч младих Срба”, један је од показатеља колике су биле српске странпутице и какви су потенцијали неповратно изгубљени у вртлозима двадесетог века.
(БРОЈ 221, 1. децембар 1998)