Одговор члана Штаба 501
РЕАГОВАЊА
СЕНИ МРТВИХ ДРУГОВА
Одговор на полемичан напис Илије Стевановића из прошлог броја
Пише: Др Димитрије ЂОРЂЕВИЋ
У “Погледима” бр. 220, у рубрици “Реаговања”, објављен је напис “Штаб 501 и дезертери”, са поднасловом “Бивши четнички командос Илија Стевановић полемише против академика Димитрија Ђорђевића”. У напису се две књиге мојих успомена “Ожиљци и опомене” (БИГЗ, 1995), називају “памфлетима који врве од кривотворења и импровизација”. Не бих се освртао на Стевановићев напис, јер је он сам по себи памфлет, да нису у питању моји преминули другови чију је успомену писац покушао да упрља.
Свакоме иоле писменом знано је да постоје разлике између историје, хронике и мемоара. Историја се пише на основу докумената, мемоари се пишу на бази успомена и сећања. Моје успомене су сећања омладинца Штаба ЈУРАО 501 и робијања под немачким и комунистичким окупаторима. Писао сам их искрено са главном тежњом да се одужим сенима својих другова међу којима је био и брат г. Стевановића,мени драги Преша са којим сам провео једну сурову зиму на Ртњу. Увек сам спреман да примим добронамерну критику, јер нема безгрешног писца. Ако је г. Стевановић погледао регистар наведених имена могао је видети да су у њему поменуте стотине данас заборављених четничких омладинаца који су дали своје животе за добро отаxбине. Одмах ћу признати да сам могао погрешити у појединим именима које сам наводио по сећању и казивању савременика. Тако сам и Илију Стевановића погрешно уврстио у мртве иако је остао жив пошто је успео да се као командос спасе из Београда. Чим сам о томе био обавештен, телефоном сам се, још пре три године, извинио г. Стевановићу.Томе ћу додати да сам накнадно сазнао за још неколико омашки у наведеним именима и спреман сам да се сасвим извиним. Упркос томе, могу рећи да су обе књиге “памфлета” како их г Стевановић назива, “Ожиљци” 1. и 2, лепо примљене код нас, да је њихова прва књига доживела два издања и да су оне обе преведене на енглески језик и објављене у Америци под насловом “Scars and Memory” у издању East European Monographis и Columbia University Press. Превод је добио топле приказе овде у атмосфери сатанизације Срба. На крају једна сентиментална нота. Као историчар објавио сам код нас и у свету низ књига и студија из наше српске, балканске и европске историје. Међу њима ми је најдражи овај двотомни “памфлет”, како га г. Стевановић назива.
Г. Стевановић свакако није имао прилике да се упозна са научним достигнућима оних које назива “дезертерима” и који су својим потоњим научним радовима у иностранству више допринели антикомунизму и српству но што би учинили да су своје гробове расејали по Босни. Имена покојних др Милорада Драшковића и др Бранислава Страњаковића (алиас Бранко Лазић), угледног сарадника Института политичких наука у Паризу су недостижна њиховом критичару у Чикагу. Не знам да ли је г. Стевановић свестан да се својом оптужбом придружио Владимиру Дедијеру који их је, са комунистичке стране, оптужио да су одласком из Београда потврдили сарадњу са окупатором. Уосталом, међу наведеним “дезертерима” су били не само чланови Штаба 501, већ и чланови Демократске омладине и Штаба 1001 (да наведем међу њима г. Николу Пашића, председника Српске националне академије у Торонту).
Коначно, главни разлог због чега пишем овај одговор је трагедија Дражиног командоса Михаила Станковића. Није она “романтизована прича”, како је г. Стевановић назива, јер је у тој причи, у којој су у Босни пали његов отац и брат, “Станоје” жртвовао свој живот. Нема г. Стевановић монопол Дражиног командоса. Г. Стевановићу одајем дубоко и дужно признање за патње које је поднео у Босни и у Београду. Међутим, његова жртва не даје му право да ниподаштава жртву Михаила Станковића. Својом смрћу “Станоје” је искупио наше животе, онда када смо наставили отпор који нас је одвео на суд и робију.
Слажем се са г. Стевановићем да “ми сами себи наносимо штету пишући неистине и непроверене тврдње о нама”. Нека о томе он сам суди и размисли.
На крају, да нагласим, не намеравам да ову “полемику” наставим. Много се тамних облака надвило данас над нашим народом. Г. Стевановићу, који суди “дезертерима”, поручио бих латинску поруку љuod licet jovi non licet bovi.
(БРОЈ 222, 1. јануар 1999)
