Још једном о четничком закону
Још једном о четничком закону
ИЗЈЕДНАЧЕЊЕ! БУДИ БОГ С НАМА!
Без комуниста, оволика национална несрећа није се могла десити, зато их треба извести пред суд правде, а не изједначавати се са њима, не ради освете него ради оздрављења
националног обољења – пише за ”Погледе” негдашњи четник војводе Јевђевића, Стево Кангрга, емигрант у Канади
АНТРФИЛЕ 1
МЕМОРАНДУМ СНО У КАНАДИ
Српска народна одбрана у Канади обраћа се српској јавности и свим националним институцијама у Отаџбини и расејању у намери да покрене процес званичне осуде злочина који је према српском народу учинила Комунистичка партија Југославије током својих шест деценија владавине.
Разлог нашег обраћања је уверење да једино свеобухватном анализом и једном правоснажном пресудом пред званичним правосуђем према свему што је учињено у име КПЈ можемо успешно да спроведемо национално помирење, опоравак и препород.
Циљ нашег обраћања је да се установи да је КПЈ починила злочин према српском народу, како кроз револуцију коју је проузроковала само и једино да би се домогла власти, тако и кроз своју шездесетогодишњу владавину.
Ко треба да оптужи КПЈ?
Никако садашња власт, јер би то значило да партија тужи партију, па би то било без историјске вредности. У суштини, КПЈ није политичка партија, него инструмент једне идеологије која је сасвим опречна српским националним интересима – српској вери и српској култури, једном речју Српству. КПЈ требало би да оптуже српске народне институције са доказаним значајем у српском народу: Српска православна црква, Српска Династија, Српска академија наука, Удружење књижевника Србије, Матица српска и све остале националне институције, организације, друштва и установе, па онда и сви којима је стало до Српства и Светосавља. Кроз оптужбу КПЈ заједнички се оптужују сви који су свесно радили и помагали извршење њеног злочиначког програма. Имена нису од суштинске важности, јер се оптужује идеологија којој је КПЈ, на челу са несрбином Јосипом Брозом, била инструмент за разарање српског националног бића.
Зашто треба да оптужимо КПЈ?
Ради наше верско-националне савести, јер нам од тога зависи национални препород. Сви смо, ваљда, свесни да нам је препород потребан, а да би га успешно извршили морамо знати шта нам се то десило. Ово што је до сада урађено, збацивање комунистичке власти, био је један акт, први у низу преко потребних. Међутим, ту се стало и кривица за све те дуге деценије разарања није била уперена на праве починиоце злочина. КПЈ и њену политичку децу под разним именима требало је жигосати и свргнути са власти због почињеног злочина. Ако то препустимо забораву сносићемо одговорност пред будућим нараштајима и пред историјом, а самим тим и поделити одговорност за комунистички злочин.
Да ли је касно?
Истина је да каснимо, али никада није касно за оно што се мора урадити. Овај посао треба што хитније започети да би он имао своју одговарајућу историјску корист и вредност.
Који су то злочини које је КПЈ починила?
1. Изазвала је револуцију и братоубилачки рат.
2. Жртвовала је српске животе окупаторском оружју и од тога стварала свој политички капитал.
3. Геноцид који је почињен над српским народом у НДХ остао је нерегистрован у светским размерама само захваљујући КПЈ. Уместо да народ те државе сноси бар неку врсту одговорности, Срби су натерани да тај народ пригрле кроз ”братство и јединство”, што је после пет деценија послужило да се оригинални план НДХ изведе до краја.
4. КПЈ је поништила државни концепт три народа и разјединила Србе у пет република, док су друга два народа, Словенци и Хрвати, добили своје националне републике. КПЈ се није задовољила ни са оваквим рецептом на штету Срба, па је у републици Србији створила две аутономне покрајине, док Срби у Хрватској нису могли добити никакву аутономију.
5. Оно што је окупатор са Шиптарима на Косову започео, истеривао Србе и насељавао Албанце, КПЈ је наставила и тиме се створио демографски поремећај на штету Срба. Тиме је КПЈ отела Косово и Метохију српском народу.
6. КПЈ је створила од вере народност, што је јединствен случај у свету и то искључиво на штету Срба.
7. Као политичка партија, или боље, као инструмент једне идеологије, вршили су ликвидацију свих који су им стајали на путу или за које је постојала сумња да би им могли бити потенцијални противници. На тај начин страдале су генерације будућих Срба у ратном и послератном времену. Овакав режимски програм убио је и вођу Трећег српског устанка Дражу Михаиловића. Чињеница да су оставили у тајности шта су са Дражиним телом урадили, злочин је за себе.
8. КПЈ је гушила историјску свест у српском народу на све могуће начине и забрањивала верско васпитање нараштаја, а ово је значило уништавање културе и брисање историје једног целог народа. Ево нам једног очигледног и јасног примера: круна надчовечанских прегнућа у ослободилачким ратовима, где је постигнуто ослобођење васколиког српског рода, најјаче се одразило у сједињењу двеју српских краљевина Србије и Црне Горе. Син краља Србије и унук краља Црне Горе у једној личности постаје владалац једне уједињене српске краљевине Србије као регент Александар. Оно што су наши преци са Богом стварали то су комунисти са ђаволом рушили.
Због свега овога и још много непоменутих недела које је КПЈ свесно и плански починила српском народу, потребно је да се они поброје, документују и јавно осуде.
Торонто, 30. септембар 2002.г
АНТРФИЛЕ 2
НЕКА РАЗЈАШЊЕЊА ПО ПИТАЊУ МЕМОРАНДУМА
Српска народна одбрана (даље СНО) у Канади издала је Меморандум на свом 59. Конгресу октобра 2002. године. Меморандум предлаже да се КПЈ оптужи, изведе пред Суд правде и осуди за почињен злочин према српском народу. Меморандум је објављен у званичном органу СНО ”Канадском србобрану”, 1. октобра 2002 године, број 2095. Исто тако упућен је на двадесетак страна, тј. онима који су у њему поменути да би требали да буду учесници оптужбе. Тражили смо и молили да нам се јаве и даду своје мишљење по том питању да би се могао створити план како извести поменути подухват. Одзив је био лош и недовољан да би се посао могао извести на замишљен начин.
Ми смо уверени да овај посао мора да се обави, па поново покрећемо акцију. Наравно мора нешто друкчије да се уради и то је баш и сврха ове теме. Дакле, овим ћемо покушати да дамо извесна објашњења тексту Меморандума, у нади да будемо јаснији и правилно схваћени. Мислимо да је један од начина за разјашњење, а да ли је најбољи не знамо, да поставимо питања и да на њих дамо обухватније одговоре него што се то налази у самом Меморандуму. Мислимо да је важно да одговори буду разумљиви, па ако не буду у неком логичном или хронолошком реду, праштајте!
Зашто су ваши одговори били потребни и шта би ми радили да смо их добили?
Под условом да су ваши одговори били сагласни са нашом основном идејом, а да вам кажемо искрено да смо то са оправданом надом очекивали, направили би план за састанак свих, узимајући у обзир ваше предлоге и савете, на коме би се одредио следећи корак. Ми смо сматрали да би већ том првом састанку требало да присуствују професионалне личности као: правници и историчари. Били смо отворени за сваки предлог. Као најважније изабрало би се тело које би одговорно ову замисао наставило да остварује.
Не би ли ово изазвало немире у народу и створило додатни проблем?
Није намера да се изводе пред суд српски комунисти ради кажњавања, него да се констатује да је КПЈ починила злочин. Е сад, ако се не може судити идеологији, него мора постојати личност, онда је Броз – несрбин – истинско оличење те идеологије и њему се може посмртно судити. Али, оно што је најважније јесте званично и правоверно утврђивање и констатовање онога што тврдимо. Што се тиче српских комуниста овим се доказује да су просто преварени, нарочито партизани, обични борци, који су свакодневно били засипани добро прорачунатом комунистичком пропагандом. Пропаганда идеологије КПЈ изводила се на тај начин, да су они били уверени, свако на свој начин, да чине нешто добро за свој народ, да се боре за ослобођење. У ствари Срби партизани су били плен комунистичке идеологије и ако би се освестили, самим тим би били кажњени да им додатна казна није потребна. Дакле, намјера није да се ико кажњава. Ако би се узело у обзир да се нечија част вређа, нема основе јер част нема везе са преваром, бар код оних који су преварени а то су наши комунисти. Овим им се баш пружа прилика да вагну своју част, да покажу да ли имају и колика им је, а то почива у чињеници да признају да су преварени. Да се нису борили за добро свог народа него баш против њега. Са овим нити би добили казну нити награду, али би добили смирење своје савести – српске националне савести. Поколења би им за то била захвална, јер би обавили посао који они (поколења) не би морали да раде, а неко то мора да уради ако хођемо да останемо доследи нашим прецима. Остати доследан прецима значи бранити и чувати Српство. По овој теорији комунисти би нам требали бити захвални што смо им пружили прилику да исправе свој нехат, јер је много теже инстигирати своје сопствене грешке него их само признати. Овим не само да не би дошшло до немира него би ово могло да донесе стварно помиреће, а не оно вјештачко о коме су понеки маштали, а које је по садржају било равно оном фамозном ”братству и јединству”.
Рећиће се да је ово сувише идеално замишљено и да комунисти никад неће то тако признати. Вероватно је ова претпоставка реалнија него наше идеализовање, али како зарад тога да ћутимо? Све има своју цену и обично се по цени одражава вредност. Зависи од нас колику вредност ми придајемо овом што се предлаже.
Зашто оптужити КПЈ а не комунисте као
извршиоце злочина?
Пре свега изводити поједине личности комунисте да им се појединачно суди компликовано је до немогућности. Једина личност јесте Броз, а то је у ствари исто. Ту је права маркантна идентичност. Па и њихов је поклич био ”Броз и Партија”, а ми кажемо ”Броз је Партија”, а и обрнуто ”Партија је Броз”. Али све то није главни разлог зашто се оптужује КПЈ а не српски комунисти. Главни разлог јесте што су српски комунисти били обични роботи КПЈ, без сопствене воље, разума и слободе, пошто су све то њој предали. Они су у ствари болесници које ваља лечити а не кажњавати. Није грех КПЈ само у томе што је уводила комунистички поредак српском народу, то је чак и споредно. Имамо веродостојне доказе код других народа источне Европе, сви они или су већ повраћени на првобитност или се успешно опорављају, само ми – српски народ – је срозан у неповрат. Слободу и опоравак су добиле све државе и народи, како они што су били хомогени тако и они који су живили са другим народима у једној држави. Сви сем српског народа. Но има још ту нешто теже што нам је спремила КПЈ, а то је, да су баш ти народи који су били са Србима у заједничкој држави, Хрвати и Словенци, извукли огромну корист по политици и плану КПЈ. Нарочито Хрвати као народ морали су да сносе одговорност за усташки покољ над српским народом, а то се није десило јер је то било у плану КПЈ. Идемо даље. КПЈ створила је народности, у главном, на терену вековних српских крајева, а са друге стране отворила границе своје државе да се усељава народ друге нације. КПЈ ”обогатила” нас је још и тиме, што је убедила наше комунистичке роботе, да смо толико велики па заслужујемо да имамо две нације уместо једне.
Зар политика других, великих сила, није исто тако крива за нања страдања?
Свакако да има тога. На првом месту они су фактор без кога КПЈ није могла изаћи као победник из Другог светског рата, па су после наставили да и даље имају свој утицај. Тим својим утицајем срушили су ту државу, па су над тим рушевинама наставили опет да владају. Тако ђе и остати, и то не само код нас него и код других. Такав је свет у коме живимо. Свет је јачи од нас, али не мора бити паметнији. Ми се са светом не можемо ни тужити ни судити, али морамо бити довољно паметни да радимо онако како своје интересе можемо најбоље чувати и заштити. Ако ми успемо да осудимо КПЈ странци се неће томе противити. Немају разлога; иначе би показали, без икакве потребе, да имају удела у политици КПЈ. Ми оптужујемо само ону нашу компоненту у политици КПЈ, а то је што можемо, на шта имамо право и што нам је на крају важно. (…)
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Желим да прокоментарињем интервју академика Николе Милошевића у ”Погледима” за фебруар 2005. број 265. Мада сва питања заслужују пажњу, овом приликом осврћем се само на новоизгласани закон о изједначењу права четника и партизана, а то у ствари јесте, са правом, тема разговора, јер наслов каже: ”Делимично исправљена неправда”. И по том питању његова истакнута констатације у поднаслову стоји: ”Покрет генерала Михаиловића не може се изједначавати са комунистичким покретом”. ”Не може!” То је од значаја, а нека ми буде дозвољено да додам: ”И не смије!” Јер, како госп. Милошевић убедљиво наводи циљеве покрета, мора се здравом разуму наметнути питање на каквој и којој бази да се изједначује, односно: Како се супротност може изједначавати? Тај покушај је штетнији него да се ствари оставе какве јесу, то је у ствари ”славно” Драшковићево ”помирење српског народа”, које је изнио као платформу СПО-а, на Првом конгресу октобра месеца 1990. године. Рекао је тада, да све барјаке из рата, и четничке и партизанске треба увезати у један сноп и ставити у музеј. Показало се да са том платформом није далеко допро. Ништа ни од овога његовог потеза.
СА ВЕРОМ У БОГА
Сваки посао, да би се ваљано урадио, мора да има здраву основу, реалан план за извођење и јасан циљ који хође да постигне. Не може се посао почињати било где и било како, па тек тако да се каже, да се нешто ради. Ту нема ни озбиљности, ни реалности нити користи. Овај посао ваља почети од почетка, а полазну тачку дао нам је госп. Милошевић кад је поменуо циљеве Михаиловићевог и Брозовог покрета. Са те полазне тачке треба ући у дубинску суштину ствари, као на пример:
Михаиловићев покрет је базиран на вери у Бога кроз хришћанско православље и српско светосавље по угледу на истинске народне предводнике и славне историјске подвиге од Немање, Саве и Косава па до краља Петра првог и Албанске голготе, а Брозов покрет је базиран да настави баш ону исту борбу српских душмана која је вођена да се уништи српска вера и нација.
На основу горе реченог мора се закључити да се Михаиловићев покрет борио за свој народ, а Брозов покрет против свог народа, и како онда између тога поставити знак једнакости? Не знам где би могли наћи математичара да ову једначину реши.
Као припадник покрета генерала Драже сматрам да је изједачење обешчашћење не само Дражиног покрета, него лично Драже, свих оних и онога што је Дража следио, обешчашћење крви и жртава које су пале од оних са којима се ми живи треба да изједначимо. Другим речима обешчашћење Бога, Вере и Нације.
Заузимање оваквог става никако не значи да се тера инат или да се тражи освета. Потврдићу ово са Меморандумом кога је Српска народна одбрана у Канади издала на свом Конгресу у октобру 2002. године (видети антрфиле).
Припадам генерацији која је у Другом светском рату тек улазила у године зрелости. Дакле припадам генерацији која сноси одговорност – хајде мало терета да скинем, па да кажем највећу одговорност – за садашње безнадежно стање српског народа. То је генерација која је помогла српском душманину да успостави режим за уништење Српства. Иако сам припадао покрету који се борио против овога зла, морам да се питам: Да ли сам неку ситницу и сам томе придонео, односно да ли сам дао од себе колико сам могао у супрот томе злу. Мислим да нам је света дужност да се питамо и да тражимо одговор, одговор сопствене савести. Осећам да на првом месту дугујемо одговор нопосредној генерацији која нас наслеђује и свима нареднима. А онда би требало да дамо одговор претходној генерацији што не прихватисмо њихову оставштину нама. Прилепили смо се за савремени прогрес и направили пазар, трампивши своје за туђе, очинско за душманско.
Одговор као генерација можемо да дамо ако направимо анализу догађаја кроз које смо пролазили, па да установимо што је ко и како радио, са каквим циљем и за какву сврху, на каквим принципима и за чији рачун.
КОМУНИСТИ^КА ДИКТАТУРА
Они који су добили власт у Југославији после Другог светског рата, а то је Комунистичка партија Југославије увели су диктаторски режим и насилно спроводили специфичну политику. То није била политика опште марксовско-комунистичке идеологије, као у осталим државама где су комунисти дошли на власт, него политика која је одговарала свима који су били против преимућства српског народа у тој сложеној и компликованој држави Југославији. То преимућство српског народа, које, да признамо, јесте постојало, није долазило из разлога што су Срби то наметали, него је то била стварност, а то је: да су поседовали што други нису имали. Прво, што су Срби били најбројнији, а друго што су ушли у Први светски рат са две националне и светски признате државе у савезу са другима, и изашли као победници из тога рата. Те две српске државе: Србија и Црна Гора, њихов истоветни светосавски дух, дух Лазара, Карађорђа и Његоша надахнуо је тадање представнике обе државе да се уједине у једну заједничку државу српског народа, Србију на челу са тада регентом Александром. А сам Бог нам је даровао такву идеалну околност да та личност – регент Александар – буде син краља једне а унук краља друге српске државе. Српски душмани су добро знали да у овом јединству српског народа почива снага, духовна снага српског нарада, зато је специфична политика режима КПЈ била да нам ову јединствену духовну снагу уништи.
Срби као победници прихватили су да уђу у заједничку државу са Хрватима и Словенцима и са тиме жртвовали, са светске позорнице добровочно брисали, своју прослављену националну државност. У новоименованој држави Срби племенито деле плодове победе са другима. Најприје њихова национална имена улазе у назив државе, изједначују се са Србима, а после држава добија име којим се српско име губи. Овде је вредно помена једна интересантна и загонетна чињеница, да на бази државног имена ”Југославија” њени становници почињу да се називају ”Југословени”, али то чине само Срби. Сви остали задржавају своја национална имена, а они који га нису имали измислили су имена на бази корена по имену српских покрајина. Тако имамо ”Бошњаке”, ”Косоваре” и ко зна колико ће их још бити.
ВАРКА СА РУСИЈОМ
Ово је само пример како је КПЈ ломила духовну кичму српског народа, не да се успостави комунизам као социјални поредак, него да са њим, српским народом, завлада туђин са циљем да га уништава. Потсетимо се да је КПЈ употребила најефикаснији и најјачи мамац за превару Срба тиме што ”Мајка Русија”, којој су Срби увек били привржени, предводи светски комуно-социјални поредак. А кад је тај посао са Србима успешно завршила, онда се једина од комунистичких земаља отргла од ”Мајке Русије”.
И наравно Срби опет страдају јер су за ”Мајку Русију”, и тако се једна фаза игре КПЈ са Србима завршава на Голом Отоку, али ни ова стварност за српске комунисте није довољно убедљива. И даље Броз и Партија најбоље знају што је најбоље. Хохштаплер, туђин Броз на челу КПЈ организовао нам је државу, ту неприродну вештачку творевину ”братства и јединства”, са планом да се расточи опет на штету српског народа и на никад неслућену добит свих осталих. Тешко је веровати да је овакав паклени план могао бити искован од фамозног извршиоца, он је морао имати помагача. Питање је само да ли је то било на нижем нивоу, чији су се интереси поклапали, а сад се види да су се добро ућарили, или је то изведено са неког вишег нивоа.
Ми обично прихватамо рађе ово друго, јер тиме ефикасније оправдавамо нашу улогу, у ствари чувамо свој понос. Дође нам лакше признати и трпити немоћ пред силом него признати неспособност у борби са, да кажем, равним себи. Како било да било, ми, наши комунисти, су уложили свој удио у нашу националну несрећу. Без нас, наших комуниста, оволика национална несрећа није се могла десити, зато их треба извести пред суд правде, а не се са њима изједначавати, не ради освете него ради оздрављења националног оболења.
На крају да завршим и сумирам започети коментар. Прихватити изједначење са партизанима-комунистима било би исто што и подвргнути се болести намерно, и то не само себе него и своје наслеђе.
(БРОЈ 266, АПРИЛ 2005)
