Мој деда, ђенерал Дража
ВОЈИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ
Војислав Михаиловић
Мој деда, ђенерал Дража
Моја покојна бака, управо Дражина супруга Јелица, као предратна учитељица и веома образована жена, имала је начин да нама деци објасни читаву ту ситуацију и да нам
улије самопоуздање и веру како је наш деда био један честити храбри човек који је урадио велику ствар и за Србију и за нашу фамилију
РАЗГОВАРАО: Добрица ГАЈИЋ
АНТРФИЛЕ
СЕЋАЊЕ НА ЗВОНИМИРА ВУЧКОВИЋА
ПОГЛЕДИ: Имали сте прилику да посећујете српску емиграцију. Крајем прошле године умро је Звонимир Звонко Вучковић, најближи сарадник генерала Михаиловића. Какав утисак имате о њему, јер сте се са Вучковићем, колико знамо, видели током посете САД?
МИХАИЛОВИЋ: За мене је то заиста био дирљив сусрет, а и за покојног Звонка Вучковића. Случајност, а можда и није случајност, хтела је да се ми видимо у септембру\октобру `99. године, када сам службено боравио у Лос Анђелесу. Тада сам, и то у једном цајтноту између два путовања, добио понуду да се видим са г. Звонком Вучковићем. Видели смо се у десет увече у његовој кући и остали два сата у разговору. Његова супруга је исто нашег порекла, синови су му официри у америчкој војсци, али сам само њега и супругу тада затекао. Нормално, синови су већ одрасли и живе свој живот. Могу вам рећи да је он био једна таква величина од човека, такав интелектуалац, таква је то ширина у погледима била, таква прича о Другом светском рату, о Дражи Михаиловићу, која и о противницима није острашћена, него чињенична и чак разумевајућа, да је то невероватно. И данас сам још под утиском и срећан сам што сам упознао таквог човека.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Увид у биографске податке генерала Драгољуба Драже Михаиловића, показује да је вођа Равногорског покрета формирао породицу 1920. године, оженивши се Јелицом Бранковић, сестром свог најбољег пријатеља Боривоја, који је погинуо 1914. године на Црним барама. До брака са Јелицом дошло је после десетогодишњег познанства. Пре Првог светског рата Јелица се удала за Радоја Лазаревића, професора књижевности и рођеног брата Даре Ћосић, мајке Бранимира Ћосића, познатог писца између два светска рата који је млад умро. Случај је хтео да 1915. године, у Призрену, Радоја изненада изда срце, док је иза њега остала већ трудна Јелица. У Крушевцу се 1916. Јелица породила, добивши ћерку Радмилу, која ће поживети до 1972. године.
У браку са Драгољубом Дражом Михаиловићем Јелица ће родити четворо деце: Бранка (1921-1995), Љубивоја (1922; умро у првој години живота), Војислава (1924-1945) и ћерку Гордану (1927). О Михаиловићевој жени Јелици и оцу Бранку, најстаријем сину генерала Михаиловића, за ”Погледе” ексклузивно говори Војислав Михаиловић, потпредседник Скупштине Србије и потпредседник Српског покрета обнове. Разговор смо водили 2. марта у просторијама Народне скупштине, у јеку сукоба у Српском покрету обнове, па се крајем разговора и та тема наметнула својом актуелношћу. Наравно, срж разговора односи се на причу о генералу Михаиловићу, деди Војислава Михаиловића, и напоре да се дође до истине о његовом гробу и месту које му припада у историји српског народа.
ПОГЛЕДИ: Господине Михаиловићу, реците нам кад сте и где рођени и шта сте завршили?
МИХАИЛОВИЋ: Рођен сам 1951. године у Београду. У Београду сам завршио основну школу, гимназију и Правни факултет. Живео сам у улици Мајке Јевросиме, одмах испод Савезне скупштине. Касније смо се преселили на Врачар, код Карађорђевог парка, али, ево, сад као да се враћам у стари крај. Већ десет година сам код Ботаничке баште, близу места где сам и рођен.
ПОГЛЕДИ: Јавности је мање познато да сте имали рођеног брата. Шта је с њим било?
МИХАИЛОВИЋ: Зоран Михаиловић је био мој старији брат. Нажалост, 1992. је умро од инфаркта. То је за фамилију било болно, изненада, неочекивано, у 44. години, и то је оно што је све нас погодило и још увек носимо сенку туге што је тако млад завршио живот.
ПОГЛЕДИ: Чиме се Ваш брат бавио?
МИХАИЛОВИЋ: Он је радио у ”Југобанци”, у трезору, код ”Лондона”, и колико је то било изненада, то му се десило баш на послу, у банци. Има ту једна прича, да је постојала и грешка лекара, јер је он имао прединфарктно стање. Они су нестручно поступили и онда је то делом појачало тај ризик и довело до фаталног исхода.
ПОГЛЕДИ: Које године је он рођен?
МИХАИЛОВИЋ: Он је 1948. годиште.
ПОГЛЕДИ: Реците ми нешто о Вашем породичном стању.
МИХАИЛОВИЋ: Ожењен сам и имам две ћерке. Исидора је старија, она је 1987, а Ева 1991. годиште.
ПОГЛЕДИ: Како је протекло Ваше детињство и да ли сте имали проблеме због тога што сте унук генерала Михаиловића? Од кога сте прво почели да слушате причу о свом деди?
МИХАИЛОВИЋ: Проблема је било, мада не знам за други живот, па ми се чини да то није ништа страшно. Али, истине ради, ваља се сетити тог давног времена. Вероватно су мој отац и покојни брат имали више проблема као старији, али већ крајем 60-их попушта комунистичка пропаганда и ја као млађи мислим да сам мање тих проблема имао него мој покојни отац и покојни брат. Проблеми су били такви да сте, у ствари, били жигосани у школи, и кад сте мали, кад не можете све то да саберете на прави начин, онда то може да боли и да вас ремети у нормалном животу.
Али, моја покојна бака, управо Дражина супруга Јелица, као предратна учитељица и веома образована жена, имала је начин да нама деци објасни читаву ту ситуацију и да нам улије самопоуздање и веру како је наш деда био један честити храбри човек који је урадио велику ствар и за Србију и за нашу фамилију. А имала је и веру да ће доћи време када ће све те лажи о њему да се распрше и да ћемо ми доживети јавну похвалу и да ће то бити нешто чиме ће се Србија поносити. Ево, она је давно умрла, 1970. године, а као да је била пророчица.
У ствари, она је знала да та истина кад-тад мора да изађе, и често се сетим тих њених речи, иако то још није у правој мери и у правом обиму изашло на површину, али сигурно је много више и много боље него што је било тих далеких 60-их година.
ПОГЛЕДИ: Какав је био Ваш однос са оцем Бранком, који је за време рата и сам био припадник Равногорског покрета и као такав је и заробљен? Кад сте са њим почели да причате о његовом оцу, односно Вашем деди?
МИХАИЛОВИЋ: Још као мали почео сам с њим да причам о томе. Ми смо имали породични албум, где смо као сасвим мали гледали његове слике управо у току рата, где је он био код свог оца, тако да све то датира до 1944. године. Није крио да је крајем рата био у партизанима, али је имао једно болно отрежњење, пошто је две и по године био и на Голом отоку, као информбироац. Његова прича ишла је сагласно причи моје баке, тако да он није могао томе ништа да супротстави, него је само чињенично надодавао, тако да смо ми као деца имали сасвим јасну слику о томе. За разлику од других, који су били подложни актуелној пропаганди, ми смо имали породичну привилегију да ту истину слушамо од малих ногу у нашој кући.
ПОГЛЕДИ: Кад је Ваш отац Бранко умро?
МИХАИЛОВИЋ: Бранко је умро 6. новембра 1995. године.
ПОГЛЕДИ: Не знамо ништа о Вашој мајци. Реците нам основне податке о њој?
МИХАИЛОВИЋ: Моја мајка је Даринка Михаиловић, рођена Петровић. Она је родом из Зрењанина, али је од своје 17\18. године у Београду, где је била студенткиња. Жива је, ево има 81. годину и витално је у добром стању.
ПОГЛЕДИ: Мало је познато да је Гордана Михаиловић, рођена сестра Вашег оца Бранка, и данас жива, али да избегава јавно да се појављује. Имате ли разумевања за ту њену одлуку?
МИХАИЛОВИЋ: Имам, она је, колико знам, имала много проблема у поратним годинама. Као сасвим млада студенткиња прве године медицине била је ухапшена и због политичког ангажовања у време Информбироа провела је тешке године у затвору. Њена каснија искуства са новинарима била су веома лоша, њено име је често злоупотребљавано и зато је њена одлука да не даје никакве изјаве, нити да се одређује према новим догађањима.
ПОГЛЕДИ: Ваш отац је веровао да је генерал Михаиловић стрељан на Ади Циганлији. Бавећи се политичким радом у последњих 15-ак година, да ли сте били у могућности да нешто више о томе сазнате, пошто постоје различите верзије о тим стварима, а претпостављам да сте много тога и прочитали?
МИХАИЛОВИЋ: Нажалост, то што сам прочитао и проживео у последњих 10-15 година, морам признати да ме није приближило некој бољој верзији него што је та о Ади Циганлији. Јесте то у сфери претпоставки, али некако делује најприближније и због тога ми је најоснованија та претпоставка да се све то тамо десило. Нажалост, много људи, па и новинара, људи који нису добронамерни, покушавало је да вас скрене на погрешни траг. Измишљају верзије како би вас удаљили од пута ка неком дознавању истине. Ко зна, можда су разлози били да та наша тражења делују и смешно и комично, тако да сам и ту био врло опрезан да те информације и верзије критички сагледавам и примам.
ПОГЛЕДИ: Прошле године, у говору на Равној Гори, поставили сте питање шта данашња Србија дугује генералу Михаиловићу и његовој безгробној војсци, и одговорили да дугује истину. Да ли сте убеђени да ћемо ту истину врло брзо сазнати?
МИХАИЛОВИЋ: Оптимиста сам, иако је тај термин брзо релативан. Истина о тим догађајима и тзв. новијој историји кренула је да се отвара. Генерал Михаиловић, мој деда и његова војска све више бивају заступљени у светлу антифашистичке, патриотске, савезничке војске и тај њихов чин се све више тумачи као једна херојска борба у току Другог светског рата. Није то довољно, није то потпуно. Има још увек живих актера грађанског рата који би хтели све то да оспоре. Можда су њихови мотиви да ту неистину одржавају колико је то могуће како не би признали себи да су живели комунистичко време и били у једној идеолошкој заблуди и можда били у том грађанском рату из те заблуде.
И није једноставно да ти људи признају да су у том идеолошком смислу промашили живот. Али, има ту и часних људи који знају да та истина мора да се испише другачије, мора да се направи као темељ, како би будуће генерације живеле у једном сагласју и слози. Јесам оптимиста и можда је то неки природни процес када се изгубе сви интереси да се та лаж одржава на снази, а мислим да нам време и будуће демократске власти говоре да ће тај интерес за одржавање социјалистичких односа бити све мањи и онда ће та историја моћи да се пише на један научни и прави начин. То ће бити пуна сатисфакција за равногорце и за мог деду генерала Дражу Михаиловића.
ПОГЛЕДИ: У прошлогодишњем говору на Равној Гори рекли сте такође да је генерал Михаиловић био верни савезник западних демократија, али да се средином рата десио преокрет и да су га мутни вирови међународне политичке трговине и интереси великих сила неправедно избацили са тог положаја. Шта мислите о његовој принципијелности, па и по цену свега што му се касније догодило?
МИХАИЛОВИЋ: Он није имао, чини ми се, ни могућности ни прилику да мења свој ангажман и своју политику. Подсетићу вас да је он до 1943. био уважавани савезник, све до Техерана и до подела тих тзв. сфера интереса. Оно што председник Труман њему постхумно додељује одликовање, говори у прилог чињенице да су те интересне сфере обесмислиле његову борбу после `43\`44, јер је тадашњи Совјетски Савез добио сферу утицаја. Српски народ је, не знајући, већ био осуђен на једно комунистичко доба, на једну тобож победу, уз нашу, како су их онда звали, браћу Совјете, али се испоставило да је то било погубно за Србију, па и за Југославију, јер смо 50 година живели једну диктатуру и у политичком и у економском и у културном смислу, и те последице осећаћемо још деценијама. Можда смо, ето, били несрећно опредељени или исцртани да уђемо у ту интересну сферу. То причам намерно, јер да смо којим случајем ушли као Грчка, која је исто била на граници, у другу интересну сферу, можда би данас Србију посматрали као једну развијену демократску земљу. Имали бисмо сигурно развијене и економске и политичке односе, ако ништа више онда слично као што је у данашњој Грчкој.
ПОГЛЕДИ: Око извесних предмета који су припадали Вашем деди имали сте састанак са директором БИЕ Радетом Булатовићем. Шта се дешава око тих ствари и шта планирате да урадите са њима?
МИХАИЛОВИЋ: Па, ја сам, у ствари, видео само фотографије, мада је постојала искрена жеља да се то преда мени, али још нису сигурни да су све те ствари Дражине. Евидентно је да има Дражиних предмета. То је нађено у згради ”Инекса”, пошто су се они 1999. преселили у Институт за безбедност, и те ствари сам ја видео на фотографији, са жељом да ми се предају. Остало је да се још неки договори направе, јер моје тражење је да видим и постојеће фоно и видео-записе са суђења, али и да се та служба – ако има искрене намере – заложи да у архиви потражи податке на основу којих бих видео где је стрељан и где је сахрањен мој деда генерал Дража Михаиловић. Поступак је у току, али оно што сам изјавио, а и вама хоћу да кажем, моја је жеља да се у перспективи направи спомен-кућа. Можда би то било најбоље у његовој кући у Брегалничкој 24, да се те ствари које су припадале њему, да се многе књиге, статуе, многи чланци, али они истинити, нађу у једној спомен-кући. То би била моја жеља, како би велики генерал Дража и мој деда имао једну кућу или музеј који сигурно заслужује.
ПОГЛЕДИ: Хоћете ли покренути акцију за враћање куће у Брегалничкој улици?
МИХАИЛОВИЋ: То је технички проблематично извести, мада није неизводљиво, јер морате те станаре сместити у неки стан или у кућу која ће бити боља него што сад имају. Али, мислим да је овде и друштвени интерес да се та кућа, која је аутентична, која је Дражина, претвори у спомен-кућу у којој би се налазиле његове ствари и коју би како домаћи тако и страни посетиоци могли да посете као својеврсни музеј.
ПОГЛЕДИ: Шта ће бити са комплексом на Равној Гори? Да ли ће држава преузети бригу о томе и како ће се убудуће одвијати скупови који се тамо редовно одржавају?
МИХАИЛОВИЋ: Тамо је, како сами знате, пуно тога изграђено, али у организационом смислу то је све лоше постављено, тако да има иницијативе да држава преузме и тај датум као датум обележавања окупљања ЈВуО, која је прва пружила отпор фашистичкој Немачкој. Волео бих, мада не знам како ће се то одвијати, да се унапреди организација око самог комплекса и око те манифестације. Сигурно да то држава може на бољи начин да уради, него када се то ради на једном ипак ниском организационом нивоу, тако да је и то врло важно, јер се ми понекад играмо нашим значајним датумима. То је, нажалост, и показано прошле године приликом слављења 200 година Првог српског устанка, када смо на државном нивоу направили најгоре могуће обележавање. Поучени тако лошим искуством, не бих волео да се и овај датум на Равној Гори обележава лоше, него на достојанствен и прави начин.
ПОГЛЕДИ: Дошло је до отвореног политичког сукоба у СПО-у. Откад сте у СПО-у?
МИХАИЛОВИЋ: Од 1993. године.
ПОГЛЕДИ: У чему је суштина Вашег сукоба са Вуком Драшковићем? Даница Драшковић Вас је назвала ”издајником”, пошто сте издали ”свог политичког оца Вука Драшковића”, као што је Ваш отац издао свог оца генерала Михаиловића.
МИХАИЛОВИЋ: Немам ништа против г. Драшковића. Када причамо, када говоримо чињеницама, он не може спорити ништа што ја говорим, али је ружно што у медијима иду клевете, не знам из којих разлога, вероватно да би заклонили суштину, јер оно што ја желим и што тражим, и што је нормално и потребно странци и СПО-у, то је да се исправи патолошка ситуација у странци. Другим речима, да се одлучује у органима странке, да се финансије воде у органима странке, да постоје финансијски извештаји, да постоји надзорни орган. Кад кажем да се одлучује у органима странке, значи да се води политика у странци и у органима странке, да се кадровска политика води у странци, да се финансијска политика води у странци, а све то сада није.
Сада и не само сада већ дуже време, неформална група, како је ја називам, води и финансије и политику и кадровску политику странке. И онда, како то обично бива у животу, кад имате измештени центар моћи или кад се влада из сенке, ти људи све то раде без икакве одговорности. Ако нешто крене добро, они то присвајају себи и говоре да су они баш тако хтели, а све оно што је лоше и што су они креирали лоше, они проглашавају да никакве везе с тим немају и да то неко други ради, тако да је општепознато да то владање и управљање из сенке води у лошу ситуацију. Зато се тражи да се у странци нешто нормализује, да се странка модернизује и демократизује. Све су то нормални захтеви у интересу СПО-а, како би СПО имао перспективу и како би могао да убудуће живи као странка која ће имати своје бираче и која ће опстајати.
ПОГЛЕДИ: Ви сте, ипак, потпредседник странке и сигурно је да сте морали да реагујете?
МИХАИЛОВИЋ: Све што се дешавало у странци условило је да рејтинг странке пада, да све мање бирача има, јер неки људи који нису ни чланови странке воде странку као стечајни управници и хоће то да доврше и угасе. Ја као потпредседник странке и многи часни и храбри људи нису могли с тим да се сложе. Ми бранимо интересе СПО, бранимо и чланове и бираче, како би та странка имала перспективу. Нисте сигурни да увек можете да победите, али оно у шта сам сигуран то је да заступам часну и потребну ствар. Е, сад, пре или касније већ ће се показати да је то тако, само не бих волео да буде прекасно, да странка претрпи велику штету и да то не може да се поправи.
Мислим да СПО заслужује да има свој удео у вођењу политике Србије и да буде парламентарна странка, јер је то странка која је можда и највише допринела у рушењу претходног режима. Подсетићу вас да је то некада била највећа и најјача опозициона странка, која је највише уздрмала Слободана Милошевића и која је пуно допринела да тај назадни режим оде. Посао није довршен. Мислим да та странка која је национална и демократска и либерална и грађанских опредељења има своју перспективу и да би заиста ваљало очувати једну такву политичку опцију и да би то користило Србији.
ПОГЛЕДИ: Који је конкретно проблем био са Драшковићевим недоласком прошле године на Равну Гору?
МИХАИЛОВИЋ: Тада је он већ био министар иностраних послова и ништа немам ни да додам ни да одузмем него што сам у говору на Равној Гори и рекао, да је он поздравио скуп и да због својих службених обавеза није био у могућности да дође. Он је заиста упутио поздрав и ја сам то пренео и мислим да не треба томе ништа додавати.
ПОГЛЕДИ: Да ли је кадрирање гђе Драшковић у СПО-у највећи проблем?
МИХАИЛОВИЋ: Нећу о именима да говорим намерно зато што је могуће да ћу изоставити неког из те неформалне групе, па ће онда то бити полуинформација. Сигурно да има њих више који из сенке воде странку и то и јесте нешто што не ваља за странку и то и јесте нешто што је невиђено у другим странкама и то и јесте нешто што не може да вас одведе у неку бољу ситуацију. То је један назадни модел организације, једна централизација, али не само централизација, него једно владање без одговорности. Али, немам ја лични проблем ни са Вуком ни са Даницом Драшковић, ја њих и ценим и заиста немам ништа лично против њих. Напротив, мислим да су они људи који су заслужили и част и пажњу у овој земљи.
ПОГЛЕДИ: Постоји ли опасност да због тих сукоба дође до застоја у стварима које су покренуте око Равногорског покрета и његовог признања?
МИХАИЛОВИЋ: Не, ту не постоји никаква опасност. Мислим да тај сукоб у странци није идеолошке природе. Он је организационе природе и ту је оно што је чињенично. То може некоме да изгледа као мало, али ако немате добру организацију можете да урушите и суштину и сврху постојања. Ми смо тај закон иницирали, закон је изгласан. Били смо свесни да није лако спроводљив, али је врло важно то постепено урадити. Значи, сад ће се видети да се одређеним уредбама у Влади омогући да се закон учини применљивим, а мислим да је то добро урађено, јер да чекате да то савршено урадите можда бисте чекали до 2010. године. Тешко је предвидети све одједном, али кад кренете да степен по степен радите, онда пре и урадите посао.
(БРОЈ 266, АПРИЛ 2005)
��� _����� �нин смо дошли око 5 и 30 увече, и они су нас одвели код генерал мајора Бјелановића који нам се захвалио и рекао да ћемо у вези ових чизама и униформи благовремено добити захвалнице и од Војске Крајине…
Члан одбора за помоћ Крајинама,
брат Момчило Балтић, с.р.
(БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)
